Šta se desilo sa Partizanovom igrom?

Zima. Doslovno i figurativno. Humska je zaleđena na minus 11. Bodovni zaostatak Partizana za liderom Superlige se povećao ne samo kao sneg koji veje Srbijom, već i problemi s kojima se crno-beli suočavaju posle samo četiri takmičarske utakmice u novoj godini.

Mada na Topčiderskom brdu kažu „pokrao nas sudija protiv Zemuna“ i(li) imaju apsolutno pravo da se žale što je gol Plzenja u Beogradu postignut na neregularan način, ostaje kao jedan od opštih utisaka fudbalskih zaljubljenika da u 2018. nisu pronašli igru kakvoj teži Miroslav Đukić. Ili kakva je u genetskom kodu kluba.

Ofanzivnu.

Ima i objektivnih prepreka. Neko će posegnuti za lošim terenom u Dragačevu, pojedinci za izostankom publike u nedelju po podne, stručni štab će ukazati na kadrovske probleme (povrede, kartoni), možda ima do toga da je prolećna sezona tek u začetku, ali...

Ako se Partizan muči protiv rivala objektivno skromnih mogućnosti - a i Mladost i Zemun nisu velesile srpskog fudbala - onda je to pokazatelj da je problem igra. Ista ona koje nije bilo ni u revanšu u Plzenju, pa je zato opravdano zapitati se gde škripi - jer očigledno škripi - i kako to što ne funkcioniše podmazati. Ako već nije kasno...

U  ovom trenutku crno-beli igru nemaju. Izostanak akcija koje bi za cilj imale višak po strani ili spremanje šansi napadačima izdvaja se kao jedan od golim okom vidljivih nedostataka. Zoran Tošić, Marko Janković i Sejduba Suma igraju ispod reputacije (prvi), očekivanja (drugi) i uloženog novca (treći). Na tri poslednja meča bili su neubedljivi, bez efekta u situacijama „jedan na jedan“, nije tu bilo „brdo“ šansi da bi se za njima žalilo i za njihovo i dobro Partizana je da se što pre promene navike na terenu, a ne samo kopačke kao što je to u poluvremenu utakmice sa Zemunom učinio Gvinejac.

Jedini koji je u dosadašnjem toku ovog dela sezone opravdao očekivanja u veznom redu - delu tima po kome je ekipa iz Humske 1 decenijama bila prepoznatljiva i u stilu nadimka mlela rivale - jeste Danilo Pantić. Ni on ne može sve sam.

Od igrača plemenitog kova Đukić na raspolaganju ima još mladog Armina Đerleka (oduševio na pripremama) i veterana Sašu Ilića (povezao igru protiv Zemuna), na koje bi mogao da padne teret odgovornosti dok se Juri Vakulko kroz proces treninga ne spremi za izazove u Superligi ili od povrede u potpunosti oporavi Nebojša Kosović. Verujemo da je za Đukića izazov da li neke od vedeta, za promenu, preseliti na klupu ili ih pustiti da kroz utakmice pronađu one sastojke kakve su ih krasile jesenas, jer su srpski i crnogorski reprezentativac u jednom delu sezone doslovce nosili Partizan.

Tek kad „proigraju“ - bilo sadašnji, bilo budući prvotimci - Partizan će moći da računa i na veći broj šansi. Posledično tome i golova.
„Potrebno nam je više centaršuteva, više udaraca, ne možemo da imamo samo solo akcije, nemoguće je ušetati se u gol“, upozorio je posle 24. kola Miroslav Đukić da želi timske akcije, a ne individualne poteze, kojih je - ruku na srce - sve manje.

Partizanova igra danas nije onakva kakva je bila u dvomeču sa Olimpijakosom. Odvažna. Nije ni izbliza onoj iz Felčuta. Efikasna. Nije ni otresita, „zategnuta“, mudra, kakvom se predstavio u oba susreta sa Jang Bojsom. Ili organizovana kao u beogradskom sudaru sa Plzenjom. Pomenute utakmice dokaz su da crno-beli mogu. Da znaju nikad nije ni bilo sporno. Ostaje im da ono što umeju ponove, jer se mnogi pitaju  kako nešto dobro za Evropu ne može da prođe u sudarima sa ekipama koje do nje ne mogu ni da stignu.

Baš tu je caka..

Ako se pogleda malo šira slika tim Miroslava Đukića je sjajno delovao baš protiv ekipa koje mu ostave prostor i žele da igraju fudbal. Takvi su Olimpijakos, Jang Bojs, Dinamo Kijev u Beogradu ili Plzenj tokom 60 minuta prvog meča. Problem je nastajao onog trenutka kad je potrebno probiti bedem superligaških ekipa.
„Imamo problem kad se protivnik povuče. Nemamo prostora, tad ulazimo u problem. To je očigledno tokom cele sezone“, smatra Đukić.

Partizan je ranije - na primer u vreme kad su njegovi saradnici iz stručnog štaba, Andrija Delibašić i Ljubiša Ranković ili sadašnji sportski direktor Ivica Iliev, igrali zajedno - ofanzivom skrivao propuste odbrane. Bilo ih je i tad, u eri Ljubiše Tumabakovića, međutim, ako ekipama kakve su podgorička Budućnost, Hajduk iz Kule ili zrenjaninski Proleter „spakujete“ tri komada do kraja prvog poluvremena, nije problem da se zatrese sopstvena mreža.

Ovako... Propusti odbrane postaju vidljiviji. Koštaju klub (primljen po jedna gol na prethodnih sedam tamičarskih utakmica) boljih rezultata skoro podjednako kao i ne baš pohvalna forma napadača ili onih koji bi prilike trebalo da im stvore.

Sledeći Partizanov problem je domaći teren. Ispostavilo se, nikakva prednost. Od sedam poslednjih prvenstvenih mečeva kod kuće aktuleni prvak je dobio tek jedan. Stralada je OFK Bačka (3:1), a odoleli Čukarički (0:0), Spartak, Vojvodina, Crvena zvezda (sve po 1:1), dok Napredak i Zemun bili u prilici da uzmu sva tri boda pre nego što su golove primili u nadoknadi (opet po 1:1).

Posledično ovim rezulatima, zbog kojih je zaostatak dvocifren, postavlja se pitanje pishe. Ekipa deluje kao da se u nju uvukao strah, pa bez obzira na izajve „titula dostižna“, čini se da sve manje u svlačionici „Zemunela“ veruju da je moguća repriza lanjskog podviga kad su pred jurišnikom Markom Nikolićem, te tandemom Đurđević - Leonardo rivali padali kao snoplje. Čak i kad nije bilo igre, bilo je agresije, petlje, snage, pa onda i naklonosti Fortune.

Partizan za početak mora da popravi igru. Jer, kako treneri vole da kažu, „kad imaš igru - imaš i rezultat“.

U Humskoj, trenutno, nemaju ni jedno, ni drugo. A imali su. Zato...

Piše: Aleksandar JOKSIĆ
Foto: Star sport, MN Press