Srbija čeka svog Šaćirija

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Rusije)

Sad, kad su se utisci slegli, možemo na stranu da stavimo diletantski previd nemačkog arbitra Feliksa Briha koji je zažmurio na kečerski zahvat nad Aleksandrom Mitrovićem. Možemo i na stranu da stavimo primitivno radovanje Džerdana Šaćirija i Granita Džake, kojim su hteli da pokažu „da su veći katolici od pape“. Na stranu to što nacionalistički ispadi premijerligaških asova iskaču po nervnim završecima svih Srba i što kopačke krila Stouka sa različitim zastavama predstavljaju nedostatak nacionalnog identiteta. Sve na stranu.

U petak veče na Baltik areni u Kalinjingradu izašlo je desetak fudbalera koji hleb zarađuju u Ligama petice, ali je razliku napravio samo jedan – Džerdan Šaćiri. Nije ovo oda o igračkim kvalitetima krivonogog majstora sa niskim težištem, već priča o tome kako je Srbiji potreban neko kao Džerdan Šaćiri. Igrač poteza, igrač kontinuiteta. Vođa sa velikim V.

To što se odbijao o Aleksandra Kolarova u prvih 20 minuta kao o stene Baltičkog mora i što mu je lopta bežala u aut, nije iz ležišta pomerilo najboljeg fudbalera Švajcarske. Samo ga je na trenutak uznemirio izgubljeni duel sa Aleksandrom Mitrovićem. Sačekao je da uskoči u trijumfalni voz, pošto je valjda odavno svestan da je taj oko koga se skuplja ekipa Vladimira Petkovića i koji je kroz sistemski rad navikao da preuzima odgovornost kad je najteže. A takvi se nazivaju igračima.

Gledajući Švajcarsku protiv Srbije ubeđeni smo da bi s povezom na očima desetorica ostalih momaka na terenu znali gde se u svakom trenutku nalazi Šaćiri. Bio je svugde. Osetio je kako može da nas probija preko boka, video da je opasan između linija, još opasniji kad se uvlači iza leđa Matiću. Brz, jak na lopti, a inteligentan kao francuski zadnji vezni. Uz sve to lider.

Pre meča je bio mangup iz kafan, provocirajući goste za susednim stolom, tražeći kavgu, ali kad dođe do okršaja ne ostavlja „ortake“, nego pokazuje zašto je tražio kavgu.

Da stavimo tačku na priču o Šaćiriju. Ključ se krije u tome što je Srbiji protiv Brazila – a najviše u budućnosti – potreban neko takav. Oko koga se ekipa skuplja i kome veruje. Ne mora da bude primitivan u radovanju kao Šaćiri, ali...

Čitali ste ovih dana mnogo redova o tome kakako je pravljenje hijerarhijskog lidera u svlačionici i na terenu ozbiljan proces. Ozbiljan i zahteva vreme. Tokom kvalifikacija za Mundijal takav Orao bio je Dušan Tadić. Navikao je i naciju i drugove da u sistemu Slavoljuba Muslina stalno bude prvi među jednakima. Za sve što je prikazao u prethodna dva meča je zaslužio pohvale, ali... Zasad ga Mladen Krstajić nije iskoristio koliko i bivši selektor, međutim, sve je to prošlost, kao što je rekao mladi selektor nas bi trebalo da zanima budućnost. I da li u špaliru snaga koje dolaze i ovih koje trenutno imamo možemo da kloniramo srpskog lidera sa osobinama pomenutog momka iz Gnjilana.

To bi morao i mogao da bude Sergej Milinković Savić. Samo ako ga ne gledamo kroz prizmu poslednjeg izdanja. Imaće on i svetle trenutke kad će oduševiti naciju, ali liderstvo i kontinuitet je nešto drugo. Tu naviku supestar Lacija imao je i u mlađim kategorijama Srbije, naravno i u onoj novozelandskoj generaciji. Znate, kad je čoveku mnogo tešk, seti se Boga ili majke i moli ih za pomić.

Momci sa Novog Zelanda imali su još jednu opciju:
„Mi smo se u kritičnim trenucima molili da nam pomogne Bog, majka i Sergej. On je taj koji je vadio kad je bilo gusto. Ili je najviše blistao kada je sve bilo pesma...“

Kad se bude spustila zavesa na učešće Orlova na Prvenstvu sveta, u FSS će morati da se pozabave i ovom temom. Mada kao što se desi lider, tako se desi lider... Reši deset utakmica i natera ekipu da mu veruje. Ne samo protiv Brazila, i ne samo dan ili utakmicu protiv Brazila. Nego u narednih deset godina.

FOTO: Action images, Star sport