Rezime Bate Mirkovića: Radimo pravu stvar, Partizan mora da se vrati

Trener se ne rađa - trener se postaje. Potrebno je vreme. Nekad čitava decenija. Kao kad se sade lešnici, na primer. Naći plodno mesto, poravnati ga, okopavati ga, navodnjavati, đubriti i tek u trećoj godinu sačekati rod. I tad bez nekog velikog prinosa. U šestoj godini stiže maksimum. Ne može to svak’. Ni da gaji lešnike, ni da bude trener. Mora čovek da bude strpljiv.

Na početku tog procesa je Zoran Mirković. Ne bi trebalo posmatrati fatalistički to što za pet meseci nije uradio ništa opipljivo za Partizan. Možda (ne)će u narednih pet, ali na desetine fudbalskih ljudi su saglasni da mu valja dati šansu. Da kao ratar odabere sortu koji želi da gaji, njome se bavi, odluči kako da je štiti, pa tek kad ona sazri (i on s njom) plasira robu i ostvari prinos. Još pogubnije je smatrati ga bezgrešnim, ali ako bi za početak učestvovao u selekciji tima - privilegija kakvu je imao njegov prethodnik, Miroslav Đukić, s tim da ni on, ni oni koji su ga doveli nisu imali strpljenja, pa se doslovce povukao u Štitar, da gaji lešnike - možda i uspe. Jednog dana.
“Minulih meseci morali smo da se prilagodimo situaciji. U početku igrači nisu imali samopouzdanja, na mečevima sa Bačkom i Proleterom su bežali od igre, a kako je vreme prolazilo to je nestalo. Ima detalja koji zahtevaju popravku. Na njima ćemo raditi tokom pet sedmica priprema, bavićemo se idejom i igrom”, najavljuje Zoran Mirković šta ga čeka u prvim danima nove godine.

Imajući u vidu 15 koraka zaostatka za Crvenom zvezdom jasno je da su se prioriteti promenili. Nisu vezani samo za takmičenje, već za proces stvaranja novog tima.
“Kad ste u bodovnom zaostatku možda je nerealno pričati o tituli. Naravno, ne odričemo se nijednog trenutka. Igramo hrabro, pošteno i dostojanstveno. Do poslednjeg atoma snage i poslednje matematike. Predstojećih šest meseci bi trebalo iskoristiti i da se udare temelji Partizana za narednu sezonu”.

U ovoj dosta toga ne štima. Da li je zato Bata sam sebi rekao „šta mi je ovo trebalo“?
“Više puta”. 

Zbog okolnosti u Partizanu ili onih van kluba?
“Ne znam šta da vam kažem…”

Šta vas je poguralo napred, odvratilo od odustajanja?
“Fudbal je moj život. Ovo mi je četvrti angažman u Partizanu (dvaput kao igrač, jednom kao funkcioner, op. au). To me je vuklo. Plus, saradnici i grupa koju treniramo. Mislio sam da radimo pravu stvar. Kako god da je išlo i kako god danas izgleda, radili smo pravu stvar. Zadovoljan sam što su fudbaleri stekli poverenje u ono što im je stručni štab ponudio, a i mi smo stekli poverenje u njih, u većem delu sezone pokazali su da su pravi”.

Postoje li, ipak, odluke, u vođenju tima, koje biste promenili?
“Ne vidim, uopšte, šta bih radio drugačije”.

Da li ste zamišljali sebe kao trenera Partizana u ovako teškim okolnostima?
“Neke stvari u životu ne možeš da biraš. Voleo bih da je trenutak bolji, ali pitanje je da li za trenere postoji idealni momenat. Situacija je bila teška na početku, prevazišli smo je, osposobio sam i sebe kako da funkcionišem u tim situacijama”.

Ističe da mu teško pada svaka utakmica koju Partizan ne pobedi. Zanimljivo, kao najtužniji trenutak dosadašnjeg mandata ne izdvaja derbi i kontroverzni gol Ričmonda Boaćija, već duel sa Napretkom, za koji kaže “nismo zaslužili da izgubimo bodove”. Ipak, da li je očekivao da će biti baš ovako, a loše je?
“Kad smo predstavljali kratkoročne i dugoročne planove, u Centru za edukaciju FSS, imao sam u glavi da mi je to cilj. Čini me ponosnim što sam ovde. S poslovne strane, Partizan je veliki sistem, komplikovan, možda u ovom trenutku ne funkcioniše najbolje, međutim, vidi se na svakom koraku veličina kluba. Zato, ogroman zadatak je preda mnom i ekipom, da Partizan mora da dođe na mesto koje mu pripada. To moramo da imamo svi u planu za narednih šest meseci”.

Imajući u vidu da vam je ovo prvi samostalni posao, da li ste osetili otpor pojedinaca?
“Ne, ne, ne. Od prvog časa uživao sam poštovanje cele grupe i ljudi u klubu. Sa obe strane bilo je skeptika u početku, postojala je distanca kad sam se pojavio, sad je kraća”.

Opšti je utisak da ste uspeli da iskontrolišete sebe u odnosu na Mirkovića iz igračke karijere. Niste onako impulsivni. Kako?
“Kad si igrač imaš ispred sebe protivnika i energije koliko hoćeš. Samo si posvećen rivalu. A sad imaš 11 svojih i 11 protivničkih igrača, pa ljude u crnom, moraš da budeš odgovoran. Ta kombinatorika ti uzima pomalo energije”.

Da li vatra i dalje gori, u vama, samo je ne ispoljavate?
“Ima trenutaka... Sigurno. To je ljudski”.

Šta bi Bata trener savetovao Batu igrača?
“Volim igrače kakav sam bio, u smislu karaktera, takvi bi dobrodošli svakom treneru. Ne i ispada, to ne bi prošlo. Potrebno je napraviti ravnotežu u timu. Ako bismo imali više onakvih kao što sam ja bio onda bi se to pretvorilo u drugi sport. Fudbal bi trebalo da oplemenjuje ljude”.

Da li ste, možda zbog karaktera, hteli da ostavite fudbal?
“Ostavljao sam ga u glavi više puta. Najpre 2003. i 2004, pa sam izgurao da igram do 2006. Onda krenem da radim u Savezu, pa kažem sebi: „ko me vidi sledeći put bilo gde nekad uradi šta hoće“. I vratim se. Gurao sam i posle toga fudbal od sebe, ali mu se vraćao. Verovatno zato što ga mnogo volim”.

A šta biste voleli da vam se desi u 2019?
“Najpre, zdravlje. Svim ljudima ovog sveta. Kad si zdrav možeš sve. Poslovno: da napredujemo – ja kao trener, ekipa, klub”, zaključio je Zoran Mirković.

PROTIV MESIJA I RONALDA NEMA UŽIVANJA

Hipotetički, kad biste mogli da birate samo jednog igrača da ga trenirate, ko bi to bio?
“Ako može jedan, onda najbolji na svetu. Mesi ili Ronaldo, zato što pave razliku. Bio sam radnik na terenu, takav može da se nađe iza svakog ćoška, ali majstor baš i ne”, kaže Bata i dodaje da mu ne bi prijalo da igra protiv asova Barselone i Juventusa. “Pa, tu nema uživanja! Kakvo uživanje… Uvek su mi manje odgovarali hitri igrači, niskog težišta, tako da ne bih želeo Mesija za rivala”.

BEZ TELEFONA KAD SE IGRA FUDBAL

Zoran Mirković ima 47 godina, odrastao je u nekom drugom vremenu, trenirao ga je i fudbalski oblikovao Ljubiša Tumbaković (na njegovu inicijativu došao u Partizan iz Rada), pa teško prihvata savremene trendove. Zato nas zanima: da li je pristalica ili protivnik društvenih mreža, koje fudbaleri svakodnevno koriste?
“Ne znam da li bih, kao trener, mogao da utičem na igrače da smanje korišćenje društenih mreža. To su trendovi. Možda bi fudbaleri mene ubedili da se priključim tom vidu komunikacije. U tom pogledu stvarno sam zakržljao. Znam šta su Fejsbuk i Instagram, ali nisam deo tih mreža. Odvlače pažnju, posebno na dan utakmice. Imamo ovde pravila ponašanja i igrači ih poštuju. Na dan utakmice, posle sastanka, nema telefona”.

Foto: MN press, Star Sport