Protiv bivše „braće“: Maksimirska sreća i tuga, slovenački kompleksi, onaj Kežmanov gol i gaženje Makedonaca

Srbija protiv Crne Gore! Prvi put u fudbalu... Vreme je bilo da se i to dogodi.

U četvrtak će u Podgorici biti ispisana posebna stranica istorije srpskog i crnogorskog fudbala. Nekada se pisala zajednički, ali već desetak godina je piše svako za sebe. Bivša braća će prvi put udariti jedni na druge u fudbalu. Do sada su Srbija i Crna Gora igrali u vaterpolu, košarci, rukometu, bilo je vreme da na red dođe i fudbal.  

Od raspada SFRJ naša reprezentacija pod raznim imenima (Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, Srbija) je igrala protiv svih bivših jugoslovenskih republika. Od 1994. i pada sankcija, pa do 2006. Srb i i Crnogorci su zajedničkim snagama delili megdan sa nekadašnjom jugoslovenskom braćom. I nijednom nisu poraženi. Od referenduma u Crnoj Gori i sticanja nezavisnosti obe države, u poslednjih 12 godina je Srbija šest puta igrala protiv bivših jugoslovenskih republika i zabeležila samo jednu nebitnu pobedu uz tri poraza.

Crnogorci bi mogli da likuju kako je reprezentacija pobeđivala dok su oni bili tu. Statistika tako kaže... Ali u suštini, samo su trojica Crnogoraca bila bitni igrači za nekadašnju rerpezentaciju. Predrag Mijatović je nekoliko godina bio najbolji igrač Jugoslavije i udarna igla generacije koja nikada nije ostvarila ono što je mogla. Dobrim delom i zbog one Mijatovićeve prečke. Ali ta prečka ne može da poništi sve velike stavri koje je Mijat uradio za reprezentaciju. Dejan Savićević je najbolje godine karijere dao Milanu kada Jugoslavija nije mogla da igra za vreme sankcija. Kasnije je Dejo imao neke dobre partije u plavom dresu, ali nije to bio onaj Dejo Genije koji se pamtio iz Zvezde i Milana. Treći bitan faktor je bio dugogodišnji golman Ivica Kralj koji je branio za Jugoslaviju na dva velika takmičenja, imao uspone i padove, dobra i loša izdanja...

Od ostalih crnogorskih reprezentativaca Jugoslavije, ne može se reći da su imali neki bitan uticaj. Čak su možda neki bili teret i kočnica za reprezentaciju jer je još ostalo neko nasleđe pozivanja u reprezentaciju po nacionalnom ključu. U to vreme su epizodne uloge u reprezentaciji imali Branko Brnović, Željko Petrović, Anto Drobnjak, Dragoje Leković, Niša Saveljić... Ali i konkurencija je tada bila mnogo jača. O čemu su govorili i rezultati protiv „ex-Yu“ republika.

Prvi takav meč je bio onaj istorijski protiv Hrvatske na Marakani pre 19 godina. Dugo čekani spektakl je doneo i fudbalsko razočaranje i najnepopularnijih 0:0. Ali to je odgovaralo obema selekcijama koje su pre svega vodile računa da ne izgube.

Stojković, Mijatović, Savićević, Jugović, Mihajlović, Jokanović i drugari su ubrzo prvi put odmerili snage i sa Makedoncima. I dva puta ih pobedili za četiri dana. U Beogradu sa 3:1, pa u Skoplju sa 4:2.

Potom je usledio i antologijski meč na Maksimiru. Na današnji dan pre 19 godina! E tu je već Hrvatima gorelo pod nogama i remi im nije igrao za razliku od Plavih. Mnogo detalja se pamti sa tog meča... Frenetična atmosfera, „poruka“ Dejana Savićevića onom Purgeru ispred hotela, pa faca Franja Tuđmana, kuknjava Ćira Blaževića za povređenim Bobanom, herojstvo ili glupost Bate Mirkovića... Ali najviše teledirigovani projektili Siniše Mihajlovića koje su Mijatović i Stanković skrenuli u mrežu Hrvata, ostavili ih bez plasmana na EP i Jugoslaviju odveli na veliko takmičenje. Kakav je to bio muk na Maksimiru...

Upravo na tom takmičenju će početi i rivalitet Jugoslavije i Slovenije onom ludom utakmicom u Šarlroi. Predvođeni raspomamljenim Zlatkom Zahovićem, Slovenci su za sat vremena stigli do 3:0 i imali igrača više posle gluposti Siniše Mihajlovića. A onda šestominutni trans Jugoslovena i tri gola tandema Milošević - Drulović za čudesnih 3:3! Tada smo se provukli Slovencima, ali i započeli seriju frustracija protiv ovog rivala.

Već u sledećim kvalifikacijama će Jugoslavija dva puta nadigrati Slovence, ali ih neće pobediti i zbog toga će izvisiti za Mundijal u Južnoj Koreji i Japanu. Oba puta je bilo 1:1. U Ljubljani je Zahović u 90. minutu majstorijom iz slobodnjaka kaznio Kocića i reprezentaciju koju je unakazio Milovan Đorić. U Beogradu su Slovenci izvukli dovoljnih 1:1 po onoj provali oblaka na stadionu Partizana.

Na sledeći okršaj sa „bivšom braćom“ se čekalo do kvalifikacija za SP 2006. Tada smo već bili Srbija i Crna Gora i bili smo u grupi sa Bosnom i Hercegovinom. Bilo je šala da je to zapravo miniturnir četiri reprezentacije. Ilija Petkovič je maestralno vodio ekipu kroz kvalifikacije, ostao neporažen u onom dosadnom meču na Koševu i u poslednjem kolu u paklenoj atmosferi Marakane tražio pobedu protiv BiH za plasman u Nemačku. Mateja Kežman je postigao gol vredan plasmana na Mundijal i ubio sve nade Bošnjaka i ponekog Srbina i Hrvata koji su igrali za taj tim. Bila je to prva velika pobeda naše reprezentacije nad nekom „ex-Yu“ reprezentacijom. I poslednja...

Od sticanja nezavisnosti, Srbija je igrala protiv Slovenije, Makedonije i Hrvatske i uglavnom je to bilo razočarenje za razočarenjem. Slovenci su se 2011. opet izvukli na Marakani u mučnoj atomsferi, a onda nam u poslednjem kolu još jednom zapržili čorbu. Ostavili su Pižonovu Srbiju bez šansi za plasman na EURO. Jorgačević je primio gol „iz Austrije“, Nemanja Vidić je promašio penal za pobedu i odlučio da mu je dosta svega, a od reprezentacije se oprostio i Dejan Stanković. Posle četiri međusobna remija, Slovenija je ostvarila pobedu protiv naše reprezentacije koja joj nije donela ništa, ali je Srbiju ostavila bez baraža. Slovenci su ostali nerešiva enigma...

Već u sledećim kvalifikacijama su rivali Srbije bili Hrvatska i Makedonija. U odnosu na one mečeve od pre 19 godina, razlika je bila to što je kod Hrvata naboj bio sličan, kod Srba nije i što je kvalitet bio drastično na strani Hrvatske. Tadašnji selektor Siniša Mihajlović je kontroverznim odlukama upropastio reprezentaciju i šanse da se nađe na Mundijalu u Brazilu.

Prvo je izgubio od Makedonije u Skoplju, a potom je izveo onaj očajan tim na Maksimiru i tu je bio kraj svih nadanja. Kada je sve bilo gotovo, zabeležili smo remi protiv Hrvatske na Marakani bez nekog rezultatskog značaja i ubedljivu pobedu protiv Makedonije. Međutim, one bitne mečeve smo izgubili... Sada je vreme za početak rivaliteta sa Crnom Gorom. Situacija je daleko od nekadašnjih duela sa bivšim jugoslovenskim republikama. Nacionalni naboj i paljenje atmosfere postoje u Crnoj Gori. U Srbiji baš i ne. S vremenom se taj naboj izgubio i uneo se neki gubitnički mentalitet kada se igra protiv reprezentacija sa ovih prostora. Kvalitet više nije kao nekada, takmičenje nije atraktivno i samo to što je ovo prvi međusobni okršaj nekadašanja „dva oka u glavi“, daje ovom meču neku dozu spektakla. Nacionalnog. Ne i fudbalskog...

OKRŠAJI NAŠE REPREZENTACIJE SA BIVŠIM JUGOSLOVENSKIM REPUBLIKAMA

18. 08. 1999: Jugoslavija – Hrvatska 0:0 – KEP*
05. 09. 1999: Jugoslavija – Makedonija 3:1 – KEP
08. 09. 1999: Makedonija – Jugoslavija 2:4 - KEP
09. 10. 1999: Hrvatska – Jugoslavija 2:2 - KEP
13. 06. 2000: Jugoslavija – Slovenija 3:3 – EP
28. 03. 2001: Slovenija – Jugoslavija 1:1 – KSP
05. 09. 2001: Jugoslavija – Slovenija 1:1 – KSP
09. 10. 2004: Bosna i Hercegovina – Srbija i Crna Gora 0:0 – KSP
12. 10. 2005: Srbija i Crna Gora – Bosna i Hercegovina 1:0 – KSP
07. 09. 2010: Srbija – Slovenija 1:1 - KEP
11. 10. 2011: Slovenija – Srbija 1:0 - KEP
16. 10. 2012: Makedonija – Srbija 1:0 - KSP
22. 03. 2013: Hrvatska – Srbija 2:0 – KSP
06. 09. 2013: Srbija – Hrvatska 1:1 – KSP
15. 10. 2013: Srbija – Makedonija 5:1– KSP
*KEP (kvalifikacije za EP), KSP (kvalifikacija za SP)

(FOTO: MN Press, Action images)