PREMOTAVANJE: Plava poema

Plava čigra. Zvuči kao naziv neke pesme, zar ne? Plava zvezda, Plavi čuperak, Plava balada... Kao da piše Mika Antić, a peva Marija Kalas – ili bar Arsen Dedić, ona antologijska scena sa mokrinskim genijem, za klavirom - kažu da je tako fudbal igrao Miloš Milutinović.

Cirih, Švajcarska, 28. oktobar 1959. Rano jutro.

Toga dana probudio sam se pre nego obično. U čuvenoj ciriškoj bolnici “Kanton špital” bilo je mirno kao u hramu. Kroz otvoren prozor čuje se huk grada u kome se život budi. Za desetine hiljada tih srećnih i zdravih ljudi biće to običan dan. Za mene presudan – odlučuje se moja sudbina, ljudska i fudbalska. 

Još ne verujem da će se to dogoditi. U Beogradu lekari su mi rekli da je potrebno dvogodišnje lečenje. Pa ni posle toga niko nije garantovao povratak na teren. U Univerzitetskoj bolnici u Minhenu, posle svestranog pregleda i svih mogućih analiza, rečeno mi je vrlo određeno: “Potrebna je operacija. Posle toga bićete zdravi. Kroz šest meseci moći ćete da igrate fudbal”. Za mene, koji sam bio sav u strahu i neizvesnosti, te reči bile su pravo čudo. U sebi sam ponavljao: “Da li je moguće”...  

Došao je i taj dan. Ne plašim se operacije. Brine me samo jedno. Misli mi se nemoćno batrgaju po glavi – hoću li moći ponovo da igram? Dolazi medicinska sestra. Nasmejana je. Ljupko mi kaže “dobro jutro” i priprema injekciju. Brzo počinjem da osećam njeno dejstvo. Opušten sam, bezbrižan, ravnodušan... Već sam na stolu operacione sale. Čujem zveket instrumenata, tihi razgovor lekara i ostalog osoblja. I onda odjednom tajac – ušao je profesor Bruner. Samo on u svetu radi takvu vrstu operacija bez sečenja rebara. U svim lekarskim enciklopedijama taj zahvat nosi njegovo ime... Poznao sam ga po odmerenom koraku i zlatnom okviru naočara. Od bele maske preko lica i kape vidim samo njegove žive oči iza stakala. Blago je stavio ruku na moje rame. Tokom tih nekoliko sekundi, bez reči, sklopljen je najčudniji ugovor poverenja. Ne znam šta je on video u mojim očima. Ja sam njemu hteo da kažem da mu verujem. Ali narkoza je delovala brzo. Činilo mi se kao da nestajem. Tonem u san bez snova...    

Iz memoara Miloša Milutinovića. 
Zabeležio: Mile Kos.

...

Vižljasti plavi dečačić, tanak do prozirnosti, imao je samo deset godina kada je napustio roditeljski dom. Sa Drine i krajnjeg zapada Srbije na istok. Timočka krajina. Trasa Bajina Bašta-Bor. Kofer je bio teži od njega. Miloš – najstarije dete u kući Milutinovića. Trošili se poslednji meseci slobode, teško vreme pred okupaciju. Glad, siromaštvo.
"Moja tetka po majci Draga i njen muž nisu imali dece. Želeli su da rastem uz njih. Da me školuju. Divni, dobri, marljivi ljudi. Teča je imao dve pekare i mlin. Bio je imućan čovek tako da za vreme fašista nisam osetio nemaštinu. Rat mi je oteo oca. Majka je ostala u Bajinoj Bašti sa sestrom Milicom, a braća Bora i Milorad kasnije su prešli kod mene u Bor".   

U blatu i dimu borske rudarske kolonije, u jednom od retkih sokaka s kamenim trotoarom, ispred tečinog mlina, Miloš je još pre rata oformio svoj ulični tim i nazvao ga Skakavci. Bio je najbolji od sve dece, davao najviše golova i zaslužio privilegiju da bira ime. E sad, otkud Skakavci... Kad su crvenoarmejci razjurili fašiste, umarširali u opustošenu varoš i sa sobom doneli/doveli slobodu i partizane, glavna atrakcija za dečurliju jedno vreme bilo je gledanje fudbala. I to kroz logorske žice iza kojih su se ozbiljno "peglali" italijanski zarobljenici. Ima jedna neproverena informacija koju je davno još plasirao jedan naš stari novinarski bard. Kaže ovako: Miloš Milutinović tih dana na delu je video ostarelog ali čuvenog Argentinca Luisa Montija, nekadašnjeg asa Juventusa, reprezentacije Italije i osvajača Zlatne boginje, čoveka kome je u dva finala Svetskog kupa život visio o koncu (jednom nije smeo da pobedi, drugi put nije smeo da izgubi) i čija je fudbalska storija dostojna najvećih drama svetske književnosti. Druga priča, više puta ispričana... Italijane su poput ostalih zarobljenika ubrzo deportovali i na mestima gde su se nekada nalazili logori "pukle" su livade – poslednji filter na putu do podmlatka ponovo pokrenutog FK Radnički Bor. 

Plavušan iz Bajine Bašte u prvim poratnim godinama raste "po milimetar" sa svakim postignutim golom, jača, stasava. To više nije samo dečačko jurcanje za "krpenom vragolankom". On je sada pažljivo miluje. Sve češće su zajedno, ne odvaja se od nje. Upoznala je njegove čari i hita mu u susret. Voli ga, videlo se odmah. Zaljubljena šiparica... Voli i on nju. Za njihove bravure čuje se po sve življoj varoši. Dive im se i deca – rivali, i odrasli - dokona ulična publika, najžešći kritičari i "najveći znalci" odvajkada. 

Bor je i u slobodi blato i dim. Grad se planski naseljava, kopači dolaze iz svih krajeva nove države. Iz borske jame ruda kulja kao lava, 24 sata sata dnevno. Tamo je kao u košnici. Treba izgraditi novu Jugoslaviju... Sa razglasa postavljenih na svakom ćošku čuje se samo o rekordima udarnika: "Drug Međed Huseinović - 248 kolica za za deset sati. Drug Tomo Rogač – 244 kolica za deset sati. Drug Budimir Bajčeta – 225 kolica za deset sati"... Taj Međed i njegova brigada krajem četrdesetih bili su velika atrakcija ne samo u Boru, već u celoj zemlji. Rekorderi. Od njega će, kažu, štafetu kasnije preuzeti Alija Sirotanović i svi ostali stahanovci. Dok je igrao po okolnim livadama Miloš je slušao o herojima socijalističkog rada i maštao kako će se jednog dana i njegovo ime začuti preko razglasa, ali na nekom velikom stadionu gde će biti mnogo publike...
"U to vreme još sam verovao da život teče po našim željama. Moja jedina želja i nada bila je da postanem priznati fudbaler i odem iz te polutame. Nisam razmišljao o formatu. Bilo mi je samo važno da budem prvotimac ekipe koja će imati navijače".   

Od čađavih ulica, preko poljana na obodima rudarske kolonije, do juniorskog tima Bora i titule prvaka Timočkog podsaveza – prvi stihovi plave poeme. Milutinović je bio vođa tog mladog tima. Navijači su ih nazvali Miloševa četa. Sa nepunih 17 zaigrao je za seniorski tim. A onda u osamnaestoj prvo koketiranje sa zvezdama – Francuska, Kan i juniorsko prvenstvo Evrope. To mu je slala sudbina. Miloš je svakog jutra pre škole imao obavezu da kući donese "Politiku". Usput je čitao sportske strane. Stizalo je proleće 1951...
"Gutao sam sve što je pisalo o fudbalu. Toga dana pročitao sam informaciju koja me je uzbudila: Jugoslovenska juniorska reprezentacija igraće krajem marta na Evropskom prvenstvu koje će se održati u Francuskoj. Odmah sam sebi rekao: Miloše, to ne može da prođe bez tebe. Prethodnih meseci napredovao sam vidno, publika je počela da uživa u mojim igrama i raščulo se da Bor ima neko čudo od deteta. Uleteo sam u kuću mašući novinama: Idem u Kan, idem u Kan! Tetka me je čudno gledala. Onda sam joj objasnio... Miloše, sine, pa znaš li ti da hiljade dečaka iz većih gradova želi to isto. Ko će još u Boru da traži igrača za državnu ekipu"...     

Ali Miloš je već bio rešio da postane reprezentativac. Da postane Plava čigra.

Preko političko-sportskih veza borski fudbalski radnici stupili su u kontakt s Beogradom. I oni su imali interes u svemu. Treba praviti kontakte, družiti se sa ljudima iz centrale, jer nikad se ne zna. U krajnjem slučaju, treba drugovima iz Beograda pokazati "da i oni imaju nešto posebno i vredno". Na vezi sa generalnim sekretarom Fudbalskog saveza Jugoslavije Miloradom Lišaninom bio je lokalni partijac Gojko Božić. Miloš je bio u Božićevoj kancelariji dok je ovaj ugovarao poslednje detalje s ljudima iz Saveza. Razgovor mu je izgledao beskrajno dug. Znoje se dlanovi, telo treperi... Sam finiš. Božić sluša i klima glavom, kao da ga sagovornik vidi. Konačno, spustio je slušalicu: Sutra ujutru u devet sati da si u Beogradu. Ajde sad, pakuj se. 
"Noć sam proveo u putu. Stigao sam vrlo rano. Nisam smeo da ostanem u toploj čekaonici da ne bih zaspao. Prvi put u životu video sam tramvaj... Penjući se Balkanskom, razmišljao sam o tome koliko je dug put do vrha. Bilo je neke simbolike u tome. Javila mi se nada da ću uspeti".

Rano popodne na starom stadionu Crvene zvezde. Omladinci se već zagrevaju...  
"Ja sam Miloš Milutinović iz Bora, rečeno mi je da vam se javim Prišao sam čoveku koji mi je izgledao najautoritativnije. Bio je to predsednik omladinske komisije FSJ, inženjer Kosta Popović. Uputio me je na selektora Tonija Pogačnika. Pogačnik odmah pita na kom mestu igram. Kažem: U navali. Bio sam namerno neodređen jer nisam znao šta mu treba, centarfor, krilo ili polutka. Želeo sam samo da me stavi u tim, za ostalo ćemo lako. Nisam poneo svoje kopačke. Naivno sam verovao da reprezentativci dobijaju nove cipele za svaku utakmicu. U ekonomatu Crvene zvezde jedva sam pronašao jedne s malim brojem. Čim sam kročio na teren uz aut liniju ugledao sam Peru Milosavljevića - Perčina, poznatog igrača Bora. Bio je poslom u Beogradu i svratio do Topčiderskog brda da pogleda kandidate za reprezentaciju. Mnogo mi je značilo što je tu neko 'moj'. Zajedno smo skovali taktiku kako ću da igram. Ovako mi je kazao: Prvo ćeš da daš neki gol. Onda pokaži sav svoj repertoar driblinga, to će ostaviti jak utisak. U drugom poluvremenu počni da pakuješ, da vide da imaš smisla za kolektivnu igru".    

Ali drugog poluvremena za Miloša nije ni bilo...

Bela ekipa, za koju je on igrao, razbila je plavu! Kao najistureniji igrač svog tima dao je tri gola, driblovao, jedan gol je i namestio. Pogačniku je sve bilo jasno. Već tada je imao prvog na konačnom spisku za Francusku i izveo ga je iz igre. Za večerom u hotelu "Balkan" omladincima je saopšteno da će im biti javljeno preko klubova da li su prošli test. Samo je Milutinoviću rečeno da izvadi pasoš, jer sigurno putuje na EP. Iste večeri krenuo je vozom kući. Još se dobro nije ni razdanilo kada je u Nišu kupio "Politiku". Tada je prvi put ugledao svoju sliku u novinama. Ljuba Vukadinović ovako je stavio naslov: "Siguran samo Milutinović".  

Taj Kan 1951. jedna je od najlepših priča jugoslovenskog fudbala. To je bilo zvanično takmičenje u organizaciji FIFA, pravi festival talenata, a Jugoslavija je bila jedna od privilegovanih zemalja koja je dobila poziv da učestvuje. Igrali su: Vidinić – Stanić, Rora – Kapamadžija, Lazarevski, Perić – R. Ognjanović, Ljubenović, Milutinović, Župac, Lipošinović.

(Mnogo se očekivalo od ovih momaka. Smatralo se da će čuveni olimpijski tim – to je ona družina: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski... dobiti dostojne naslednike, ali kasnije se ispostavilo da su velike karijere, pored Miloša, napravili samo još golman Vidinić, Subotičanin Luka Lipošinović i Rade Ognjanović. Eventualno Dragoljub Župac i Milan Ljubenović)

U četvrtfinalu – učestvovalo osam selekcija, igralo se odmah na ispadanje - naš tim pregazio je domaćina Francusku – 3:0. Miloš Milutinović zablistao je pod svetlima jedne belosvetske pozornice. Dao je dva gola, a Ljubenović jedan. Na prelepoj Azurnoj obali plavušana iz Bajine Bašte zapljusnuo je prvi slap slave. Čuveni urednik L'Ekipa Gabrijel Ano proglasio ga je za princa jugoslovenskog fudbala: "Zapamtite to ime! M.M je đavolski darovit. Nemojte se iznenaditi kada za godinu dana bude predvodio napad jugoslovenskog A tima".   

U polufinalu Jugoslovene su čekali Irci. Visoki, žilavi, snažni. Bilo je neizvesno, posle produžetaka 2:1. Miloš je upisao i treći gol na svoj konto. Finale je bilo sa Austrijom, u ono vreme i dalje jednom od najcenjenijih reprezentacija sveta. Važili su za favorita. Počelo je sjajno po Plave. Milutinović – 1:0, Župac – 2:0. Poluvreme. Međutim, Austrijanci u drugom delu igraju kao mahniti. Brzo smo primili gol i od tog momenta isključivo se branili. Dva minuta pre kraja – 2:2. Nije bilo spasa za Vidinića. Još samo šezdesetak sekundi. Lopta je na centru...
"Menjam mesto sa Ljubenovićem koji igra polutku i molim ga da mi doda loptu. U tom besu osećam se čudesno sigurnim i krećem direktno na gol". 

Miloš Milutinović u tom jurišu na austrijske položaje – a po strategiji Perčina Milosavljevića onog beogradskog popodneva na starom stadionu Crvene zvezde - niže rivale jednog za drugim na kanskom zelenom tepihu. Nije to možda današnja igračka brzina, ali jeste prefinjenost i elegancija dostojna prinčevske odore u koju ga je Ano udenuo svojim perom. Stiže Miloš i do šesnaesterca. Golman Austrije polazi mu u susret, baca se. Dok je je još padao na travu lopta se zakoprcala u mreži – 3:2. Više vremena nema. Jugoslavija je prvak Evrope! 

Zlatna palma: Miloš Milutinović. 

Začiniće Gabrijel Ano idućeg dana u svom L'Ekipu kada je prvi put ispalio ono Plava čigra. Svetska fudbalska scena pod tim nadimkom znala je samo još Alfreda Di Stefana... 

U domovini, dočekali su ga hvalospevi na svakom koraku.
"Mladi Milutinović pleni šarmom, elegancijom pokreta, umetnošću vođenja lopte. Saigrači mu veruju, dodaju mu loptu, a on se onda odšeta do gola i donosi nam radost", pisala je Borba. Stručnjaci su konstatovali da se radi o prvom našem fudbaleru koji sve radi u pokretu, u punom trku, pri velikoj brzini – prima loptu, dodaje, dribla, šutira. Skoro četiri decenije bilo je potrebno da se opet pojavi neko sličnih karakteristika, te atraktivnosti i lakoće pokreta. Pa jasno, podgorički Genije, Dejo Savićević... Oni koji su imali plezir da gledaju i jednog i drugog – Miljan Miljanić jedan je od njih, Milošu je čak imao prilike da pečatira cevanice u nekim utakmicama mladih timova – tvrdili su da se radi o dvojici najdarovitijih igrača sa ovih prostora.      

Još u vozu, na putu od Francuske do Jugoslavije, Miloš Milutinović osetio je kovrt događaja koji mu ide u susret i koji donosi slava velikog sportskog asa. Čelnici Fudbalskoj saveza Jugoslavije, u zavisnosti od klupske pripadnosti, počeli su da ga stidljivo obrađuju. Svaki hvali svoj klub, pričaju o ugledu, rezultatima, trofejima, slavnim igračkim imenima. U bajkama prednjače Crvena zvezda i Partizan. Slikaju mu budućnost najlepšim bojama. Ali Miloš je savršeno miran i škrtorek. Nikome ništa ne obećava. U Boru mu je čak priređen doček, na uluz u varoš. Zasipaju ga laskavim komplimentima, tapšu po ramenima, prepoznaju na ulici i javnim mestima. M.M. je sve to prihvatao kao nešto što se očekivalo, podrazumevalo. I sve uz blagi osmeh. Zbunjivalo je možda otkud toliko samopouzdanju u nekome ko se tek zamomčio – i onaj nagoveštaj odlaska u Kan, pa gol koji je unapred isplanirao u 90. minutu finala sa Austrijom – ali to su bili prvi signali, predskazanje da se rađa jedan svojevrsni superas. 

U Boru su bili svesni da ne postoji način da zadrže svoju zvezdicu i u zavisnosti od toga koji su od beogradskih klubova simpatisali, ubeđivali su Miloša da se tom carstvu privoli. Svako je tu imao neki svoj interes, ali najjači motiv bilo je dokazivanje kod viđenijih drugova, tamo u Beogradu. Tako se leta '51 na relaciji Bor-Beograd odvija politička transfer-utakmica dostojna drame prilikom Bearine selidbe iz Hajduka u Zvezdu četiri godine kasnije.
(I o tome ćemo jednog dana detaljnije) 

"Ja sam se u sebi već polako opraštao od Bora. Tetke i teče, drugova iz kluba i sa poljana. U glavi mi je bio haos. Sem mojih drugova niko me nije pitao kako je bilo tamo u Francuskoj, kako sam igrao, šta mi se dopalo na toj čarobnoj Azurnoj obali. Da li sam izbačen iz ravnoteže zbog svega što mi se događa, da li dobro učim. Matura je na pragu... Ne, sve njih zanimalo je samo hoću li u Zvezdu ili Partizan". 

Nekoliko dana po povratku omladinaca u zemlju FSJ je organizovao predstavljanje mladih šampiona na Kolarčevom narodnom univerzitetu u Beogradu. Održane su usmene novine. Bilo je mnogo sveta. Ljudi su stajali na glavama jedni drugima. Beograđani su želeli da pozdrave Plave i uživo vide tog bledolikog momka koji je Jugoslaviji doneo titulu prvaka Evrope. Toni Pogačnik, očigledno još pod utiscima bravura iz Kana, verovatno nesvesno u prvi plan ističe Milutinovića i njegov doprinos uspehu. Sve to podgreva atmosferu. U sali počinje da ključa. Svi ti ljudi žele samo jedno da čuju. I konačno, najugledniji sportski novinar onog vremena Ljuba Vukadinović gađa "pravo u glavu":

- Milutinoviću, a za koga ti navijaš? 

Zavladala je smrtna tišina. Sekunde postale minuti. To nije bilo obično iščekivanje. To je ono očijukanje golmana i pucača pred penal u 90. minutu. Naizgled jednostavno pitanje, a u stvari sudbinsko. Svi gledaju u momčića u plavom džemperu s fino uređenom frizuricom koji kreće...

- Od kada znam za sebe navijam za Zvezdu, a... 

Od aplauza pomešanih s bukom karakterističnom za one momente na stadionima kada padne gol ništa se više nije čulo. Dva, tri minuta trajale su te ovacije zvezdaša pre nego što je začuđeni momak nastavio, i tom prilikom zapalio partizanovce.

- A od igrača najviše volim Bobeka! On je moj fudbalski idol. Hteo bih da jednog dana budem kao on.          

Miloš je onda objasnio da je Štefa zavoleo čitajući Ljubine tekstove u "Politici" i slušajući radio prenose Radivoja Markovića. Njih dvojica oduševljavali su se Bobekovom fudbalskom veštinom. Televizije tada nije bilo i sve im se verovalo, pa se tako formirala slika o prvim posleratnim sportskim idolima u Jugoslaviji. 

Posle tih usmenih novina beogradski rivali dolaze do zaključka da imaju podjednake šanse da se dokopaju Plave čigre i kreće bespoštedna sportsko-politička borba.
"Tetka i teča nisu želeli da se mešaju. Rekli su svima da je odluka samo moja. U kući sam imao mir, ali zato van nje osećao sam se kao da se kuvam u velikom loncu. Svi su govorili da mi žele dobro, bili su puni lepih obećanja, nastojali da mi pomognu. Kasnije, kada me je život na najsuroviji način bacio u beznađe, nigde nije bilo onih kojima je moja budućnost toliko ležala na srcu dok sam još bio dečak. Tih dana u sebi sam non-stop ponavljao: Dobro razmisli, Miloše. Dobro razmisli. Jedino se jedan čovek iz Zaječara, ozbiljan politički funkcioner, strog u službi - divan u životu, drugačije ponašao prema meni. Bio sam mu slaba tačka. Dolazio je u Bor da me gleda još dok sam igrao za podmladak. Posle turnira u Kanu pitao me je da li sam odlučio gde ću da pređem. Tada sam video da pita, brine, ne želi da utiče. Rekao mi je samo da dobro razmislim i da mu javim kad odlučim. On će mi pomoći jer ima prijatelje i u jednom i u drugom klubu. Način na koji me je slušao oduševio me je. Pričao je sa mnom bez ikakave klubaške zagriženosti. Tada još nisam znao za koga navija, pa sam se raspitao. I tada sam sebi rekao: U redu, Miloše, ideš u Partizan! Hteo sam da učinim ono što će mu biti po volji, baš tom čoveku koji je poštovao moju ličnost".  

Crno-beli su bili obavešteni o odluci najboljeg mladog fudbalera Jugoslavije. Ali kako su znali da prvo treba da maturira malo su zapustili kontakte s Borom. Takvu situaciju koristi Crvena zvezda i kreće u ofanzivu. Već je bio počeo da žari juni kada je jedan visoki republički funkcioner u crnoj limuzini podigao prašinu po uličicama rudarske kolonije...
"Nemaš nikakvu obavezu. Ideš sa nama na turneju po Brazilu. Kad se vratimo, potpiši za koga hoćeš".      

Zamislite šta je u glavi poštenog mladića od 18 godina. S jedne strane reč data Partizanu (prijatelju iz Zaječara koji se zauzeo za njega), a sa druge rajski grad – Rio de Žaneiro. I dres Zvezde u koji je zaljubljen. Činjenica da treba da maturira i da je ispit zakazan tek dva dana pošto je planirano da crveno-bela ekspedicija krene preko Atlantika trebalo je da mu poluži kao adut da kaže ne visokom gostu iz Beograda, no međutim... Šta je jedna matura za "asa" iz crnog "mercedesa". Lokalni moćnik Sveta Jovanović poziva direktora tehničke škole Ljubu Mladenovića u komitet. Ovaj se trese od straha, ne zna šta ga čeka. Mnogo je "presuda" doneto od '44. u toj zgradi. Profesoru je laknulo kada je čuo o čemu se radi. Sve je završeno u danu i Miloš je bio spreman za daleki put.
"Odmah po izlasku iz škole trebalo je da odem kući i uzmem ono najneophodnije od odeće, jer me auto čeka. Bila mi je malo sumnjiva ta žurba. Nisam shvatao zašto ne mogu da se na miru pozdravim sa tetkom i tečom, braćom, drugovima. Pitao sam u jednom trenutku da li su dobili odobrenje Partizana. Rekli su da je sve sređeno, da imaju pismenu saglasnost. Poverovao sam. Prvo iznenađenje čekalo me je kada sam ušao u auto. Na zadnjem sedištu sedeo je jedan član uprave Bora. Kazao mi je da ide službeno za Beograd, pa da iskoristi situaciju. Samo što smo krenuli nastalo je neko došaptavanje između onog političara i šofera. Govorili su suviše tiho da bih mogao da čujem. Posle Brestovačke banje onaj glavni naredi: Stani! Vrati se, idemo ispod onog mosta. Tamo ćemo malo da se odmorimo dok mine vrućina. Ima vremena, stići ćemo. Tada se u meni rodila nova sumnja. Od koga mi to bežimo, zašto sad čekamo? Predosećao sam da sam obmanut. Tri sata proveli smo pod tim mostom pre nego što nastavismo put. Na povremena pitanja čoveka sa prednjeg sedišta odgovarao sam kratko"...    

Za crveno-belu operaciju rasčulo se do Dedinja. Crna limuzina privukla je previše pažnje u malom mestu. Telefonske žice su se usijale. Tako je sve počelo da podseća na ozbiljan špijunski triler. Partizanovi ljudi nisu imali vremena da stignu do Bora i zbog toga su postavili zasede u Žagubici i Požarevcu, na putu kojim se obično išlo ka prestonici. Ilegalci u "mercedesu" predosetili su nešto slično i okrenuli preko Zlota i Boljevca ka Paraćinu. Onda Ćuprija, Jagodina i... U Beograd su stigli tek kasno uveče, što je i bio cilj. A tamo potera uveliko traje. Pripadnici Službe državne bezbednosti (UDBA) razjurili se po čitavom gradu.

Naredba je jasna: Pronaći Miloša Milutinovića.
"Bio je mrak, ali prepoznao sam - šofer je vozio prema stadionu JNA. Poverovao sam na trenutak da idemo na sastanak sa čelnicima Partizana. Prošli smo stadion i auto se zaustavio ispred jedne vile u blizini. U velikom salonu zastao sam od uzbuđenja. Tu je bilo više od deset ljudi, ozbiljnih, lepo obučenih. Po količini dima zaključujem da su nas dugo čekali. Predstavljen sam prvo domaćinu, političaru od imena, pa onda redom. Zbunjen sam. Toliko ljudi, meni nepoznatih, sedi i gleda me. Tada još nisam pušio pa nisam znao šta ću s rukama. Priča je nekako krenula. Gotovo neosetno došli smo i do glavnog pitanja: Da li sam odlučio da dođem u Zvezdu? Odgovorio sam kratko da sam dao reč Partizanu i čoveku koga nikako ne želim da obmanem. Počelo je dugo ubeđivanje. Ništa se nije promenilo ni kada smo prešli u trpezariju. Zatim je došao neki čovek i doneo nekoliko primeraka sutrašnjih novina. Na sportskoj strani, na nekoliko stubaca, kao vest dana objavljen je tekst pod naslovom: Milutinović potpisao pristupnicu za Crvenu zvezdu! Gledao sam u ta krupna slova i mislio šta će na to reći ljudi iz Partizana. Pomisliće da nemam časti. Smogao sam nekako snage da kažem pred svima da to što piše u novinama nije tačno. Jedan od njih, za koga sam kasnije saznao da je ministar vrlo važnog resora, rekao je nešto što me je dotuklo: Ti imaš moralnu obevezu prema Partizanu jer si dao reč nekolicini ljudi. A to je ništavno prema obavezi koju ćeš od sutra imati kada toliki ljudi budu saznali da si potpisao za Zvezdu, da si naš član. I tek tada shvatio sam zašto je sa nama član uprave Bora, onaj što je pošao službeno za Beograd. Izvadio je moju sportsku legitimaciju, ispisnicu kluba i brisovnicu iz podsaveza. Drugi je ispred mene stavio pristupnicu Crvene zvezde. Trebalo je da potpišem ta tri mala kartona i vest iz novina biće tačna. Moja volja je slomljena. Nisam imao snage da se opirem. Više se ne pozivam na datu reč... Potpisao sam. Oni su u to ime ispili piće. Ja sam imao želju samo da se ispavam"...  

Činilo se te noći da je sve završeno, da je Zvezda odnela veliku pobedu, ali Partizan se nije predavao. Vojni vrh podigao je pola države na noge. Na hitnoj sednici Fudbalskog saveza Zlatko Čajkovski, reprezentativac od velikog ugleda, otvoreno optužuje čelnike crveno-belih za kidnapovanje. Za to vreme Miloš je skriven u kući poznatog političara. Kada se probudio sačekao ga je jedan od najboljih fudbalera Zvezde, Predrag Đajić. Zajedno su doručkovali a onda ga je Đajić odveo na Avalu. Zvezda se čak potrudila da plasira priču kako je "plen" viđen na Iriškom vencu, kako bi sabotirala potragu. Crveno-beli sve rade da što pre potroše još taj jedan dan, jer već sutra se putuje za Brazil. Ne vredi. Čikove optužbe mnogo su ozbiljne. Pod uticajem određenih državnih organa FSJ donosi odluku da se Miloš Milutinović suspenduje do daljeg. I to nije sve, policija mu zabranjuje izlazak iz zemlje. Tada se Partizan žali (crno-beli smatraju da je to osveta Zvezde za suspenziju preko njenih ljudi u policijskim strukturama), pošto želi sa Milošem na svoju turneju u Švedsku, ali više nema pomoći. Sa samog vrha – a šuškalo se da je za ovu transfer čuo i Leka Ranković – naređeno je da se fudbalske igrarije momentalno zaustave i da se prestane s jurcanjem po gradu u službenim automobilima. 

Zvezda je imala preimuđstvo u toj trci još nekih mesec dana. Poslala je Miloša daleko, na odmor u Opatiju sa jednim omladinskim funkcionerom, da ga čuva. U međuvremenu FSJ je doneo odluku da se mladi as vrati u kući i "sam odluči gde će nastaviti jarijeru". Odjednom, sve se nekako stišalo. Na ime Miloša Milutinovića pala je neka čudna tišina.
"Dogovorio sam se s ljudima iz kluba da nastavim da igram za Bor, a da mi oni odmah daju ispisnicu kad budem hteo da odem. Tako je i bilo". 

Svesno ili ne, tek crveno-beli su prepustili inicijativu Partizanu i tokom jeseni te 1951. ostali bez planiranog pojačanja. Partizan je iskoristio prvu priliku da Plavoj čigri navuče crno-beli dres. Bila je prijateljska utakmica sa bečkim Rapidom kada je Miloš Milutnović po rvi put zaigrao kraj svog idola Stjepana Bobeka. Bio je oduševljen. I navijači su bili oduševljeni. Prepoznali su da je to igrač za njihov tim. Generali iz uprave Partizana bili su vrlo zadovoljni. Te večeri odradili su veliki posao – bila je to neka vrsta kaparisanja toliko željenog pojačanja. Tu je bio i onaj političar iz Zaječara. Miloš je dao konačni odgovor: Partizan!
"Od te utakmice moji dani u Boru bili su svakodnevno opraštanje od svega što me je tamo okruživalo: od mojih u kući, drugova iz kluba, škole i kraja, ulice, korzoa, uglova na kojima smo se stajali. Jedva sam čekao da počne moj novi život u velikom gradu". 

Crno-beli nisu ponovili istu grešku. Ovoga puta budno su motrili na svoj "ulov". Kad god bi se u Boru pojavilo neko sumnjivo lice ili automobil sa BG tablicama, Partizanovi ljudi sklanjali bi Miloša iz varoši i sakrivali po čobanskim pojatama, ili odvozili u okolna sela. Zvezda nije imala kud, predala se...

Prvih nekoliko meseci u Beogradu nisu bili onakvi kakvim ih je mladić zamišljao. Oko njega svi ti polubogovi od fudbalera, grad veliki, ljudi strani. Ilješ Špic postepeno ga je uvodio u prvi tim, pa je sedenje na klupi stvorilo dodatnu nervozu. I tako sve dok nije došlo proleće '52. i prijateljska utamica protiv Lila. U ono vreme nije bilo evropskih klupskih takmičenja pa su se takvi internacionalni okršaji organizovali sredinom nedelje. Partizanu nije išlo u prvom poluvremenu, Francuzi su vodili i Ilješ-bači je gurnuo Milutinovića u vatru.
"Igraj kako vežbali, ne slušaj Štef i Čik. I nekad dodaj lopto", davao je poslednja uputstva dobroćudni Mađar, šapćući mu na uvo.  

To što je Milutinović odigrao tog popodneva bilo je prava poezija. Željan utakmica mleo je sve pred sobom. Smestio je četiri lopte iza leđa golmana Lila. Partizan je dobio sa 8:4, a crno-beli su oformili svoju najčuveniju navalnu petorku u istoriji: Boba Mihajlović, Milutinović, Valok, Bobek, Zebec. Nije prošlo ni punih 12 meseci, usledio je debi u A reprezentaciji. Maj 1953. U Beograd je došao Vels sa velikom zvezdom Lidsa i kasnije Juventusa – Džonom Čarlsom. Pobeđen je sa 5:2. Ta toj utakmici blistao je Rajko Mitić (het-trik), ali ostaće zabeleženo je da Miloš prvi prekrojio stihove one "helsinške pesmice": Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. Igrao je umesto Bobeka koji se oporavljao od tifusa... 

Za Miloša Milutinovića, prvotimca Partizana i reprezentativca, život je postao bajka, a nebo granica. Sredinom pedesetih bio je jedna od prvih gradskih faca. Uvek pažljivo počešljan, besprekorno doteran, namirisan, privlačio je pažnju gde god bi se pojavio. Živeo je u Knez Mihailovoj ulici, u srcu Beograda. Nije tajna da su ga damice opsedale, kao i da ga je jedan stanodavac izbacio zbog "nemorala koji je ovaj priređivao u kući". Jedno vreme viđali su ga čak holivudskom lepoticom Ljubicom Otašević, košarkašicom Zvezde i jednom od najlepših žena Jugoslavije. Zbog te, tada još gospođice, a kasnije supruge italijanskog grofa Di Portanove, na utakice crveno-belih na Kalamegdanu dolazio je i Ivo Andrić. 
"Svi su bili zaljubljeni u nju, ceo grad, a ja je nisam voleo. Plašio sam se da će da prevede Miloša u Zvezdu", ispričao je jednom prilikom Milutin Šoškić.        

A baš u tim epskim okršajima sa crveno-belima Milutinović je bio prava čigra. Gotovo redovno najbolji na terenu. Međutim, malo je golova dao "svojoj" Zvezdi, mada je Partizan pedesetih tukao večitog rivala sa 6:0, 7:1, 6:1, 4:0, 4:2...
"Taj kompleks vukao sam još od prve utakmice. Na golu Crvene zvezde bio je Srđan Mrkušić. Visok, snažan, brz. Nikad mi gol nije bio manji nego kad sam na liniji video Mrku. Veličanstven golman. Samo njemu nikada nisam zatresao mrežu". 

U to vreme drugo mesto pratilo je crno-bele kao usud. Svojih sedam sezona u Partizanu Miloš je ugradio u dobro poznati 12-godišnji bestrofejni period. Više od jedne decenije bez titule šampiona. Zbog toga će doći do raskola u upravi koji će dovesti do odlaska tada već najveće zvezde kluba... 

Ali pre toga borska Plava čigra steći će svetsku slavu u crno-belom dresu. Sa njim u timu Parni valjak ostvario je neke od najvećih pobeda u svojoj istoriji. Poput one protiv Honveda '54, ili Real Madrida godinu dana kasnije, kada je u čuvenom ledenom danu na Dunavu Kraljevski klub potučen kao nikad do tada (3:0) uz dva gola M.M. To je bio revanš četvrtfinala Kupa šampiona (Beograđani igrali po pozivu, prvak je bio Hajduk). U prvoj utakmici beše 4:0 za Madriđane (Milutinoviću poništena dva regularna gola) pa je Partizan eliminisan. Bernabeu se posle beogradskog okršaja zaljubio u u crno-belu "osmicu". Izvinjavao se zbog lošeg sudije Harciga i nepravde na Šamartenu (a u memoarima dvavdesetak godina kasnije priznao kako je lično "završio" sudiju), udvarao otvoreno u još nekoliko navrata – poslednji put u Švedskoj '58 – ali nikada nije uspeo da ostvari životnu želju i Miloša pridruži Di Stefanu, Puškašu i Hentu. Posle je uzeo i Kopu. Pazite samo kakva bi to petoglava neman bila: 7 – Kopa, 8 – Milutinović, 9 – Di Stefano, 10 – Puškaš i 11 – Hento.   
"Komunistička partija Jugoslavije nije imala prijateljski stav prema režimu španskog diktatora Franka, rekla je ocu kakve bi taj transfer imao posledice po porodicu u zemlji i on je zbog toga nije previše razmišljao o Realu", izjavio je svojevremeno Milošev sin.

A ovo je Bernabeu ispričao Kosu:
"Ah, vi Beograđani. Nikada neću zaboraviti utakmice protiv Jugoslovena. Oni su jurišali, a moje srce drhtalo. Nismo zaslužili da odemo u finale. Partizan je bio bolji. Onaj plavokosi momak ostao je moj večiti uzdah. To je bio igrač za Realu, znate". Čarobnjak. Nagovarali smo ga da emigrira, nije želeo".  

Taj zvrk, ta Plava čigra, najlepše se zavrtela jednog septembarskog dana 1955. u Zagrebu, na Maksimiru. Mnogi su govorili da je to bila životna partija Miloša Milutinovića. Partizan je tukao Dinamo sa 4:2. Niko mu ništa nije mogao. Štef je to osetio. Poslao mu dve lopte "s mašnicom" i nije ga pratio, ostao je na centru podbočen da uživa. Tomo Crnković se oba puta hvatao za glavu. Nije imao nikakve šanse. Najbolji fudbaler Beograđana na tom meču upisao je i dve asistencije. Bila su neka druga, romantična vremena i zagrebačka publika u znak divljenja iznela je junaka utakmice sa terena na rukama. Novine su pisale da Gradec i Kaptol nikada nisu videli taj nivo fudbalske veštine, poredeći Partizanovog velemajstora sa Icom Hitrecom, prvosveštenikom hrvatskog fudbala i velikim asom one prve Jugoslavije. 

Na istom mestu, maja 1957, Miloš je sa kapitenskom trakom oko ruke na svoj srebrni jubilej (25. meč u nacionalnom timu) predvodio reprezentaciju Jugoslavije protiv Italije. Bila je gala utakmica jer se opraštao Bernard Vukas. Bajdo je prvi dobio dozvolu državnih organa da ode u inostranstvo i postane profesionalac. Preko jedne agencije za angažovanje glumaca i pevača – tada su fudbalski menadžeri tek pekli zanat - dobio je bogat ugovor u Bolonji... Plavi su tog dana uništili Bonipertijevu Italiju, a Milutinović je ukrao šou Vukasu. Iz nekog razloga Maksimir mu je baš godio. Ponovo je dao dva gola, drugi i četvrti, u pobedi od 6:1. Protiv Dinama '55. Zagrepčani su se poklonili čarolijama plavog magusa; nepune dve godine kasnije oduševila ih je jednostavnost egzekucije i zrelost u potezu i koraku momka kome su bile tek 24...

Miloš Milutinović dva puta je odveo Jugoslaviju na Svetski kup. U kvalifikacijama za Švajcarsku '54. Plavi su sva četiri kvalifikaciona duela dobili sa 1:0. U pretposlednjem i odlučujućem, u Tel Avivu, postigao je gol koji je značio plasman na SP. Pred poslednju utakmicu u kvalifikacijama za Švedsku 1958. Jugoslavija je imala bod manje od Rumunije i okršaj sa komšijama. Imali smo sjajan tim (Beara, Boškov, Zebec, Ognjanović, Petaković...), ali Miloš je rešio da sve sam završi – dao je oba gola u trijumfu od 2:0. I na jednom i na drugom turniru takmičenje smo završili eliminacijom od Nemačke u četvrtfinalu. 

Eh, taj prvi susret sa Herbergerovim soldatima... Ženeva, kraj juna 1954. Nije to bila bol samo zbog eliminacije sa turnira. Tog dana neki ljudi čačnuli su u sudbinu, tamo gde se ne sme, a za to će platiti onaj što je bio nedužan.

Milutinovića noć pred ključni meč trese groznica. Doktor je sve vreme uz njega. Daje mu čajeve, lekove, preznojava ga... Ne vredi. Vatra kao da se rasplamsava. Isto je i u zoru. Spava na momente, budi se, bunca. Podne, ne ide na bolje. Nemci nas čekaju na zakazanom mestu za četiri sata. Miloševo čelo vrelo je kao taj juni u srcu Evrope, ali malo ko mari...
"Moraš da igraš, važno je! Ako njih dobijemo odosmo u finale! Šta je to za tebe, mlad si, možeš". 

Ozbiljno bolesnog reprezentativca čelnici FSJ na smenu su ubeđivali da treba da ustane iz kreveta i krene sa ekipom na stadion. Čak se i doktor uključio u akciju. Ubedili su ga. Igrao je. Jugoslavija je i pored mnogo bolje partije izgubila 0:2, a najviše je, ispostaviće se kasnije, izgubio sam Milutinović. Na rutinskim pregledima u klubu pred start naredne sezone otkriveno je da nije zdrav – počeo je proces naplućima. Tuberkuloza nije bila smrtonosna kao ranijih decenija, ali kada je neko vrhunski sportista... U Partizanu je nastala uzbuna. Miloš je uplašen. Meseci po lekarima... Svi kažu – mirovanje, promena klime, lečenje.
"Porazno je bilo to saznanje da sam težak bolesnik. Nisam mogao sebi da oprostim što su me nagovorili da igram. Šta može da napravi jedna utakmica... Tih nedelja bio sam okružen pažnjom ljudi iz kluba. Nešto je u našim odnosima, ipak, poremećeno. Nije kao pre. Ne dajem golove, ne doprinosim pobedima. Moje mirovanje nikoga ne ushićuje. Nema više tapšanja po ramenu, osmeha. Sve je sada manje prisno, više konvencionalno. Ta prva saznanja o narušenom zdravlju bila su ozbiljna opomena što se tiče nekih ljudi. No mladost sve brzo zaboravlja"...  

Posle nekoliko meseci lečenja Milutinović se vraća na teren. Oni koji su ga ubeđivali da je vreme da  da zaigra imali su jakog saveznika. Šta je fudbaler kad ne igra? Teško je kad velika zvezda sama dođe do odgovora na to pitanje. Niko i ništa. Pada u zaborav. Miloš u svojoj glavi rezonuje na osnovu onoga što vidi, što ga okružuje, i zdravlje, verovatno nesveno, stavlja u drugi plan. Do pola zalečen, zaigrao je ponovo u crno-belom dresu. Zadihan posle svakog sprinta, sve češće s rukama na kukovima i oborene glave posle jačih duela (mlađima bi sada pred očima trebalo da se pojavi Saša Ilić u nekoliko sekvenci), on sada igra u intervalima. Ali i to je dovoljno za takvu fudbalsku poetu. Uostalom, sa jednim "upotrebljivim" plućnim krilom (desnim) odigrao je sve te silne utakmice - većinu od 213 koliko ih ima uknjiženih u dresu Partizana (231 gol) i dobar deo u nacionalnom timu (33/16). Oni golovi Realu, pre toga Sportingu (šest komada u dva susreta), titula prvog strelca Kupa šampiona ispred Di Stefana, Rijala, Skijafina, Nordala; pa antologijski triler sa Radničkim u finalu Kupa maršala Tita, ili dvodelni mađioničarski komad na otvorenom - specijalno za Zagrepčane; a dijagnoza: otvorene kaverne, preporuka: strogo mirovanje. 

A da, i "petarda" Englezima u Beogradu... To je već '58. Napadački trio Milutinović - Šekularac – Veselinović. Nesrećni Englezi... Kako su bili bespomoćni. M.M je bio svestan koliko je igrački okopnio i morao je da se menja, da svoju veštinu počne da miksuje s matematikom, fizikom i nekim prirodnim zakonitostima. Tako je na toj utakmici velikog kapitena Albiona Bilija Rajta – onog što mu je Puškaš jednim potezom upropastio fudbalsko dostojanstvo, i to na njegovom ognjištu - driblao gledajući mu senku?! Za to sam prvi put čuo kod Prelevića. Prelazzi o urbanoj gerili i streljanoj romantici...

Miloš Milutinović neočekivano je napustio Partizan pred Svetski kup u Švedskoj. Osnovni razlog bio je raskol u upravi kluba i sve lošija atmosfera u ekipi. Onaj dobri čovek iz Zaječara što ga je podržavao još od omladinskih dana povukao se sa funkcije u Humskoj. To je bio ključ.
“Mislili su da ću se predomisliti, utoliko pre jer mi je predstojao odlazak u vojsku. Ostao sam dosledan. Vaspitanje mi je nalagalo da sledim svoje etičke principe i smatrao sam da moram da odem. Da sam bio samo malo lukaviji mogao sam to na elegantniji način da izvedem, a ne da objavljujem na sva zvona pre vojske. Ovako...”

Krajem pedesetih Plava čigra preživljava najteži period u životu. Vojni lekar u Banjaluci konstatuje da Miloševa bolest napreduje, ali ne sme da ga oslobodi obaveze. Kako to da izvedem kad si prekjuče igrao utakmicu?! I kakva je to sportska ambulanta koja je tebe proglasila zdravim? Čovek je vrteo je glavom, čudio se. Nije imao kud. Partizan za to vreme ne odustaje. Mnogi važni ljudi pokušavaju da ubede Milutinovića da ne ide iz kluba. Prebacuju ga u Titovu gardu kod generala Milana Žeželja u Beograd da bi im bio bliže. Svakodnevno vrše pritisak i opet ništa. M.M. se čvrsto držao svoje reči. U međuvremenu, obećao se drugom klubu – OFK Beogradu. Na Karaburmu je otišla odmetnuta upravljačka garnitura iz Humske. Među njima i Milošev čovek od poverenja. Zato nije mario za to što je OFK ispao iz Prve lige. Odlučio je da igra u ime prijateljstva, za jedinog čoveka kom potpuno veruje... 

Ona poslednja utakmica s Rumunima u kvalifikacijama za SP '58, ispostaviće se, bila je labudova pesma velikog asa. Dao je dva gola, odveo Jugoslaviju na Svetski kup i utakmicu završio s čalmom na glavi zbog jedne posekotine. Bila je opštenarodna radost. Pričalo se da su taj meč zajedno u kolima putem radio prenosa pratili general Žeželj i Tito. Žeželj se Brozu pohvalio kako je taj momak što je odveo Plave na SP njegov gardist, a ovaj navodno odmah naredio da se sportskom heroju da nagradno odsustvo – deset dana na Brionima. Poslednje lepo što je slava darivala Milošu Milutinoviću... Čim se demobilisao i podigao vojnu knjižicu potpisao je pristupnicu za OFK Beograd. Partizan je počeo da se sveti. Nekoliko dana kasnije uhapšen je u kafani u centru Beograda. Došla je vojna milicija i odvela ga na “dosluženje” u Kragujevac. Objašnjenje je bilo da vojniku M.M. “nedostaju neki dani”. Čitav mesec trajalo je to mučenje...
“U svemu tome osećao sam nečiju zlobu. Bio sam kriv bez krivice. Štrajkovao glađu. Prošlo je i to. Dočekao sam da se opet vratim na teren”. 

U rano proleće '59. OFK igra važnu utakmicu protiv Sutjeske za povratak u elitu. Miloš je bolestan, ima jak bronhitis i ovoga puta je rešen da napravi pauzu. Opet visoka temperatura, čajevi i lekovi. I opet su ga slomili. Nekoliko ljudi iz kluba pokucalo je na vrata njegovog stana dva sata pre početka meča sa Nikšićanima. Trener Prvoslav Mihajlović: “Znaš da moramo da se vratimo u Prvu ligu, trebaš nam”. Boba je stari drug iz Partizana... Moli. I doktor Miletović je tu: “Neće ti škoditi jedno dobro preznojavanje. Da krenemo"? Uvijenog u ćebe prevezli su ga do Stare Karaburme. Bilo je hladno i duvao je vetar. M.M je izdržao do sredine drugog poluvremena. Pobeda je već bila obezbeđena kada se u jednom pokušaju solo prodora srušio na travu.
"Imao sam loptu u nogama, krenuo ka protivničkom golu i onda odjednom izgubio svest. Pomislio sam u trenutku da je sa mnom gotovo".

Drama, srećom, nije dugo trajala, polili su ga vodom i došao je sebi. Nije hteo u bolnicu. Ponovo su ga uvili u ćebe i vratili kući. Kao mečku u kavez posle cirkuske tačke. Nekoliko dana kasnije pomirio se sa činjenicom da ponovo mora na lečenje. Dugo i neizvesno. Znali su to svi. Više niko nije verovao u novi povratak na teren.
"Tada sam jasno video da sam za sve te ljude oko mene malo važan kao čovek. Bitan sam samo kad mogu da trčim i dajem golove. Pale su maske, nestale izluzije. Istina je bila surova".

Iz Fudbalskog saveza teško bolesnom reprezentativcu stiglo je pet pomorandži. Iz OFK Beograda i Partizana niko ne dolazi. Niko ne nudi pomoć. Svaka reč dijagnoze poznatog doktora Milića Grujića – baros po glavi. Pauza! Obavezno mirovanje... Koliko? Pa, najmanje dve godine. Fudbal? Ali zašto? Ima i drugih lepih sportova. Ja sam, recimo, planinar. Lepo ćemo se družiti. Čist vazduh, sunce, šetnja... 

Pomoć je stigla pravo niotkuda – iz Minhena, kada se Milutinović poražen poslednjim saznanjima borio sa sobom za svaki gram volje i želje za životom. Početkom juna Ronald Endler, bogati bavarski industrijalac i predsednik Bajerna sreo je jednog od najvećih jugoslovenskih sportskih pisaca Vasu Stojkovića na Nekar stadionu u Štutgartu. Bilo je finale Kupa šampiona, Real - Rems. Nemac je pitao našeg izveštača – člana čuvenog trilinga sportskih novinara one stare države Zvone Mornar (Sportske novosti)–Ljuba Vukadinović (Politika)–Vasa Stojković (Večernje novosti) – šta je sa Milošem, zašto ne igra mesecima. Taj čovek bio je veliki obožavalac Plave čigre. Čak je više puta dolazio u Beograd samo zbog njega, da ga gleda. Vasa mu je rekao istinu. Da niko u zemlji ne želi da plati operaciju koja košta 5.000 dolara. Endler je bio u šoku, ali dovoljno pribran da odmah ponudi pomoć. Za početak, pregled u svetski poznatoj klinici u Minhenu. Imao je samo jedan uslov: Ako Miloš ozdravi da obuče dres Bajerna! Ruka ruci i džentlmenski sporazum je sklopljen. Pred put u Nemačku Ofkovci su se potrudili da dodatno zagorčaju život svojoj prvoj vedeti. Pretili su mu oduzimanjem pasoša, ubeđivali ga da treba da nastavi karijeru. Intervenisao je jedan visoki funkcioner ministarstva odbrane. Izlazak iz zemlje za M.M. odobren je uz obrazloženje: Potrebno lečenje u inostranstvu.  

Konačno, u Minhenu jedna lepa vest: "Gospodine Milutinoviću, imate sreće. Vaš proces je u samom vrhu levog plućnog krila. Hirurškim putem to može da se otkloni. Uputiću vas kod mog kolege, doktora Brunera".

"Nisam mogao da verujem. Čovek prekoputa mene vraća me u život". 
... 

Cirih, Švajcarska, 29. oktobar 1959. Veče.

Otvaram oči. Budim se posle 24 sata i kao kroz maglu vidim profesora Brunera. Blago mi se osmehnuo. Bezbrižan, opet sam utonuo u san. Nekoliko sati kasnije saznajem da je operacija bila teška. Trajala je sedam časova. Za to vreme izgubio sam 14 kilograma! Izgledam avetinjski – samo kost i koža. Ne daju mi ogledalo. Bruner mi kaže da je sve u redu: Gospodine Milutinoviću, doći ću na vašu prvu utakmicu. Bože, kada će doći taj dan, pomišljam u sebi. Onda saznajem i da se moja supruga Goradana porodila u Minhenu. Postao sam otac... 

Miloš Milutinović vratio se fudbalu u sezoni 1960/61. U dresu Bajerna odrađivao je dug prema svom meceni Ronaldu Endleru. Za njegov povratnički meč Bavarci su organizovali specijalni turnir. Pored Gordane, na tribinama je i doktor Bruner. U utakmici protiv gradskog rivala Minhena 1860 glavni akter postiže gol.
"Igrao sam 45 minuta, pobedili smo sa 2:0. Led je probijen".  

Godina u Bajernu – statistika je u ovom slučaju totalno nevažna kategorija.
"Mi u podmlatku oduševljavali smo se njegovim majstorstvom, nedostižnim za sve nemačke fudbalere tog doba. Zvali smo ga Majster Miloš", ispričao je jednom Franc Bekenbauer.  

Nemci, nažalost, nikada nisu videli Plavu čigru u svom najboljem svetlu. To je bio samo delić čarolije koju im je bacio u oči. I sam je bio svestan da više nije isti igrač i da nikada neće biti. Valjda nešto sa neba, kao nadoknadu za sve što je proživeo, slalo mu je možda i životnu šansu – ponudu Intera koji je u ono vreme plaćao najbolje na svetu. Bila je to prilika da se finansijski obezbedi. I opet bolan udarac našeg čoveka. Dogovor je upropastio jedan jugoslovenski dopisnik iz Rima. Objavio je u italijanskim novinama da je Milutinović izgubljen za fudbal posle operacije. Na pragu tridesetih, Miloš je morao da se zadovolji Francuskom gde su ga upoznali još kao 18-godišnjeg čarobnjaka – Rasing i Stad Frans. Pariz je raširenih ruku prihvatao umetnike. I opet, šta je ta prokleta statistika... Almanah Frans fudbala iz 1963, pet najboljih evropskih fudbalera pedesetih: Di Stefano, Puškaš, Milutinović, Kopa i Jašin. I još ovo - Žak Korni iz L'Ekipa na dan kad je M.M. prešao iz Bajerna u Rasing: "Ja sam glasao i uvek ću glasati protiv dolazaka stranaca u francuske klubove. Postoji samo jedan izuzetak, to je transfer Milutinovića. Znate zašto? On nije fudbaler, to je Plavi anžeo, umetnik. A za umetnike postoje drugačiji kriterijumi".  

Sve vreme dok je Miloš igrao u inostranstvu (1960-1965) u Jugoslaviji je vladala neka čudna zavera ćutanja. Naša štampa i medji uopšte "sahranili" su nekadašnju prvu zvezdu. U reprezentaciju više nikada nije pozvan otkako je otišao iz zemlje.

Miloš možda i ne bi, ali plavušan iz Bajine Bašte što je kao desetogodišnjak krenuo "ćirom" za Bor sve je oprostio. 

Milutinović se vratio u Jugoslaviju sredinom šezdesetih. Došao je zdrav i doneo nešto novca. Ponovo je imao "prijatelje". Dragoslav Šekularac ubedio ga je kao 35-godišnjaka da se aktivira na jednu sezonu i zajedno sa njim zaigra u dresu OFK Beograda. Jedan kozer i jedan boem po fudbalskoj sudbini stvorili su mit o Romantičarima. Zabeleženo za sva vremena: Utakmica protiv sarajevskog Željezničara na Karaburmi, u plavo-belom dresu OFK-a Miloš i Šeki, a na tribinama skoro 30.000 ljudi.

Miloš je posle postao trener. Vodio je mnoge klubove u zemlji, inostranstvu i reprezentaciju Jugoslavije. Veležu je doneo prvi trofej u istoriji – Maršalov kup 1981. Vratio se i u Partizan. I njima je oprostio. Sa crno-belima bio je prvak '83.

Zaljubljeni u lepotu u svakom smilu, Francuzi jednom prilikom, u kafani na Monmartru, pitaju Miloša kako dribluje. Istog trena budi se duh dečaka iz rudarske kolonije... Sleže ramenima i kazuje: Kao što hodam. Ili kao što dišem. Ponekad se osećam kao ptica. Ponekad mi se čini da mogu da letim... 

Kao kada piše Mika Antić. I kao kad peva Marija Kalas.

(Povodom nastupajuće godišnjice smrti najvećeg centarfora jugoslovenskog fudbala. Miloš Milutinović, februar 1933-januar 2003)

PIŠE: Predrag DUČIĆ