PREMOTAVANJE: Moasir Barbosa - golman koji je spalio svoj gol (VIDEO)

Stanovnici ulice Žoao Romariz – severni deo Rio de Žaneira, nedaleko od zaliva Gvanabara – primetili su jedne večeri veliki dim u komšiluku. Iz daleka je izgledalo kao požar u kući broj 56, ali ništa čudno se nije događalo. U dvorištu oko poveće vatre sedeli su čovek od svojih četrdesetak i žena. Razgovaraju, smeju se i lože. Nekada su bili poznat par. On veliki golman, reprezentativac Brazila i miljenik navijača Vasko da Game. Ona ljubav njegovog života, prvo dugogodišnja devojka, a onda i supruga. Zaustavljali su je na ulicama Rija i klanjali joj se zbog muža, svi su želeli da je dodirnu...

Onda su polako počeli da pristižu i gosti. Odabrana grupica ljudi. Svi su se zgnezdili i u čudu gledali šta se dešava. Domaćin je pripremao roštilj i ništa tu ne bi bilo neobično da u vatru nije pažljivo stavljao deo po deo nekada mitske konstrukcije gola sa Marakane. Drvene stative i prečku. Njegovo ime je Moasir Barbosa i te stative i taj stadion deo su njegove tužne priče.

To je čovek koji umro dva puta... 

Golman Barbosa 16. jula 1950. godine proglašen je glavnim krivcem za Marakanaso, jednu od najvećih tragedija u istoriji brazilskog naroda. Tog popodneva milioni Brazilaca željno su iščekivali prvu titulu šampiona sveta, a dogodila se nacionalna katastrofa. Urugvaj je pobedio sa 2:1, odneo „Niku“ domaćinu Mundijala ispred nosa i učinio da u kolektivnom sećanju najfudbalskije nacije na svetu do danas bolje ostane upamćen jedan poraz, nego sve veličanstvene titule i pobede koje će uslediti.

Najava turnira, uvod, izgradnja najvećeg stadiona na svetu... sve je ukazivalo na to da će se jedna „obična“ utakmica potpuno oteti kontroli i izaći iz okvira sporta. Godinama kasnije taj fenomen istraživaće sociolozi, antropolozi i mnogi veliki umovi ovog sveta. Zaključak jednostavan: unapred upisan trijumf i trofej prvaka sveta trebalo je da predstavljaju ključ u izgradnji modernog brazilskog identiteta. Za sve ono što se neće dogoditi u planiranom obliku neko je morao da plati. Moasir Barbosa kažnjen je na najteži način. Osuđen je na smrt u životu...

MRTAV-ŽIV ČOVEK

A sve je tog vrelog julskog dana počelo kako se samo poželeti može. U poslednjoj utakmici na prvenstvu Selekau je bio dovoljan i bod da se okiti titulom šampiona planete. Bio je drugačiji sistem takmičenja – u finalnoj grupi Brazilci su urnisali Španiju sa 6:1 i Švedsku sa 7:1, dok su Urugvajci odigrali nerešeno sa Špancima i pobedili Šveđane. Uoči 3. kola domaćin je imao bod više od Urusa i situacija je bila potpuno jasna. Na ulicama je vladala karnevalska atmosfera, na tom monstrumu od stadiona 200.000 ljudi, u to vreme 10 odsto populacije grada... Prvi čovek FIFA Žil Rime već je imao govor posvećen budućim prvacima, gradonačelnik Rija dan uoči utakmice, pred milion ljudi, drži govor:
"Za nekoliko sati postaćete prvaci sveta, ali ja vas već sada pozdravljam kao šampione".

Sve to pomalo je uljuljkalo izabranike Flavija Koste. Bilo je i nekih neprimerenih izjava koje će, kako je kasnije otkrio, kapiten Urugvajaca Varela pažljivo sakupiti i oblepiti njima svlačionicu uoči početka utakmice, kako bi motivisao saigrače...                   

I onda je ludilo počelo. Posle prvih 45 minuta 0:0, ali već u drugom minutu nastavka eksplozija oduševljenja na Marakani – Frijasa je savladao Gonzalesa. Izgledalo je da više ništa ne može da spreči ono što svi željno čekaju.

Nije bilo tako...

Vedeta Milana Huan Alberto Skijafino izjednačio je 24 minuta pre kraja, a onda je došao taj vražji 79. minut...
"Kada su dali gol za 2:1 bila je jeziva tišina... Sećam se, Giđa je napredovao po krilu, svi su očekivali centaršut... Žuvenal je pokušao da ga pokrije... Napravio sam korak napred i video da je zabio glavu u zemlju kao bik. Gledao je samo u loptu. Znao sam da će da šutira, tako je i bilo. Skakutala je i skakutala gore-dole... Mislim da sam je čak i zakačio kada sam se bacio u levu stranu. Da, dotakao sam je i bio ubeđen da ide u korner. A onda sam čuo tu strašnu tišinu i krike. Trebalo mi je vremena da skupim hrabrosti, okrenem se i pogledam u mrežu. Bila je tamo. Smeđa, kožna lopta".

Ovako je, tada već kao sedi starac, taj drugi pogodak Urugvajaca opisivao Barbosa. Snimak harizmatičnog brazilskog radio reportera Luisa Mendeza (prekinuo karijeru odmah posle tog finalnog meča) koji u šoku ne uspeva da izgovori ništa drugo do „Gol du Uruguay“, i tako devet puta zaredom u onoj grobnoj tišini, daje toj situaciji sve potrebne primese ozbiljnog horor filma.

Naricanje sicilijanskih udovica lepa je pesma za ono što će uslediti nekoliko trenutaka pošto je 200.000 ljudi shvatilo šta se zapravo dogodilo...
"To je bila morbidna tišina. Nešto što je bilo jako teško podneti", prisećao se Rime, koji je i sam bio toliko izgubljen da petnaestak minuta kasnije nije znao kome bi trebalo da preda pehar na terenu.      

Moasir Barbosa primio je gol u svoj ugao. Primio ga je iz jedinog šuta koji je taj, sada čuveni Alsides Giđa, uputio na celoj utakmici. Takođe, bio je to poslednji udarac ka golu Brazila. Da li je Barbosa zaista kriv za gol? Nijedan ga ozbiljan stručnjak gledajući snimak u godinama koje su usledile nije za to optužio. Nije vredelo... Ni tog 16. jula, ni decenijama kasnije reči opravdanja i utehe za tog čoveka nije bilo. Nije bilo važno ni to što je centarhalf Bigode loše bio postavljen kod oba gola, pa ni to što je Žuvenal noć pred utakmicu proveo u baru i tek se u ranim jutarnjim časovima u vidno alkoholisanom stanju vratio u hotel.
"Giđa je uradio nešto naopako. Logično je bilo da centrira, a ispalo je dobro. Ja sam uradio nešto dobro, a ispalo je naopako", snuždeno je često umeo da objašnjava Barbosa.

Lagana agonija Moasira Barbose počela je već sutradan. Noć pred utakmicu niko od uzbuđenja nije mogao da spava. Idućeg jutra, niko nije želeo da se probudi. Podaci nisu zvanični, govorka se da je tog dana samo u Riju izvršeno dvadesetak samoubistava. Uz te vesti čitao je i naslove u novinama. Nekoliko dana nije smeo da izlazi na ulicu...

Brazil je zemlja dobrih i časnih ljudi. Fudbal je za njih, ipak, posebna religija koja ne ide pod ruku s razumom. Barbosa će to ubrzo shvatiti na veoma surov način. I dalje je bio profesionalni fudbaler, prošlo je nekoliko godina od fijaska... Majka sa sinom u prodavnici iz čista mira pokazuje prstom:
"Vidiš, ovo je čovek zbog kojeg je plakala cela zemlja".

Postiđen i posramljen, sa knedlom u grlu, nije smogao hrabrosti da bilo šta odgovori...

Moasir Barbosa završio je karijeru 1962. godine u nižerazrednom klubu Kampo Grande. Kada je fudbalski penzioner otišao u svoj Vasko da potraži posao, sačekala ga je nova kazna. Postavljen je za domara na Marakani. Godinama je svakog božjeg dana postavljao i skidao mrežu sa tog prokletog gola. Po hiljadu puta prolazio je pored njega, a sećanja su navirala. Ona najgora. Košmari i noću i danju. Kada god zatvori oči.  
"Stalno sam razmišljao o tom golu. Neprekidno sam ga sanjao. Svestan sam svega, čak i kada umrem ljudi će me kriviti".

Pritisak je postajao sve veći, ljudi su na ulici okretali glavu, prijatelje među fudbalerima više nije imao. To što je bio crnac – prvi tamnoputi golman u istoriji brazilske reprezentacije – u rasno podeljenoj zemlji nije mu pomoglo. Mrtav-živ čovek. Supruga Klotilda bila mu jedina uteha. Kada je odlučio da konačno napusti Rio de Žaneiro zamolio je jednog od retkih preostalih prijatelja za uslugu. Abelardo Franko bio je direktor svih stadiona u gradu, a baš u to vreme FIFA je donela odluku da drvene konstrukcije zamene gvozdene. Nekada slavni golman imao je samo jednu želju – da dobije taj gol „desno od reporterskih kabina“ na Marakani. Abelardo nije imao kud i tajanstveni Barbosa zakazao je oproštajni roštilj.    

Ložeći vatru te večeri u svom dvorištu bio je ubeđen da spaljuje svoje demone. O tome je detaljno u svojoj knjizi pisao Bruno Freitas. Tada su ga ljudi poslednji put videli nasmejanog, a navodno je toliko bio raspoložen da je pečući meso rekao kako „zamišlja butinu svog velikog prijatelja Alsidesa Giđe na roštilju“. Idućeg jutra sa suprugom Klotildom i dva kofera napustio je grad.  

MOŽDANI UDAR ILI STVAR SRCA?

U Sao Paulu, provincija Praja Grande, započeo je novi život. Ali ubrzo je i sam uvideo da ona vatra zapravo ništa nije odnela. Godine su prošle, markantni dasa pretvorio se u žgoljavu starinu. Ljudi ga više nisu maltretirali, ali od svojih misli i dalje nije mogao da pobegne.

Uoči Svetskog prvenstva 1994. u Americi imao je želju da pogleda jedan od poslednjih treninga brazilske reprezentacije. Tog dana doživeo je možda i najveće poniženje. Kao poptuni anonimus pojavio se na vratima kampa. Neko je ipak morao da konsultuje Zagala. Kada je čuo o kome se radi selektor je poludeo. Zabranio mu je ulazak pod izgovorom da je to čovek koji donosi nesreću...     
"U Brazilu najveća kazna za krivično delo je 30 godina zatvora. Za zločin koji nisam počinio ja evo plaćam već 44 godine", izjavio je nekoliko dana kasnije Barbosa.

Klotildi je ubrzo dijagnostikovan rak. Nedugo zatim preminula je. Na njeno lečenje trošio je mnogo novca, ostao je da živi sam u kući svoje sestre. Titulu šampiona sveta koju je Brazil osvojio 1994. proslavio je sam. Preživljavao je zahvaljujući novčanoj pomoći Eurika Mirande, tadašnjeg predsednika Vasko da Game.
"Znam duboko u svojoj duši da nisam bio kriv za taj poraz. Bilo nas je 11 na terenu", više puta je u dubokoj starosti govorio u pero raznih belosvetskih novinara koji su dolazili u Praja Grande da ga intervjuišu. 

Poslednji dan Barbosinog života opisao je Darvin Pastorin:
"Tog 7. aprila 2000. godine Moasir Barbosa pokupio je mrvice preostale od jednostavne večere. Zatim je pomilovao fotografiju svoje supruge i zatvorio prozor. Uobičajena procedura. Dugo, dugo vremena... U 79. godini osećao se veoma umorno. Odlučio je da te večeri ne otvara dnevni list „O Globo“. Voleo je da čita, posebno strane posvećene politici i hronici. Sport više ne. Njega je već godinama izbegavao. Uzdahnuo je i kao i svaki put sačekao dolazak svojih demona. Bili su tačni. Dovoljno je bilo da sklopi oči. Evo ih, svi su tu. A želeo je da vidi Klotildu mladu i sebe kao golmana... Barbosa oseća kako mu se kapci zatvaraju. Stižu sa zvukom bubnjeva, truba. Sa zvukom Marakane koja ječi: „Šampioni, šampioni...“. Nema vremena za ono što ne želi da vidi. Od tog 7. aprila 2000. više nije živeo u agoniji. Te večeri zaspao je vedro raspoložen, po prvi i poslednji put. Za ruku ga je večnom nežnošću uzela Klotilda“.    

Na sahrani Moasira Barbose okupilo se svega pedesetak ljudi. Skromni kovčeg prekrivala je zastava Atletiko Ipirange, kluba u kome je počeo karijeru tridesetih godina. Tu je bilo svega nekoliko prijatelja i niko od velikih zvezda sa kojima je igrao, ili predstavnika Fudbalskog saveza Brazila. Pred sam pokop pojavio se i Miranda sa zastavom Vaska.

Medicina kaže da je u pitanju bio moždani udar. Ljudi koji su ga poznavali nemaju dilemu – stvar srca.

P. S.
Barbosino ime Moasir (Moacyr) indijanskog je porekla. U Brazilu je nekada bilo mnogo više Indijanaca nego danas, pa je samim tim i ovo ime bilo česta pojava. U bukvalnom prevodu znači „onaj koji zadaje bol“.

PIŠE: Predrag Dučić
(predrag.ducic@mozzartbet.com)