PREMOTAVANJE: Bootroom boys

(Za Bagzija iz Krozbija i sve naše Skauzere)

Boot room je bio sobičak ispod najslavnije tribine na Enfildu. Tri sa tri. Sanktum. Sveto mesto. Aureola kopa, samo sa mnogo većom mistikom. Na listi najvećih znamenitosti Liverpula Boot room trebalo je da bude odmah iza luke i uz rame sa anglikanskom katedralom, najvećom na Ostrvu; a njegovi članovi, Bootroom bojsi, morali su da podele skauzerski pijedestal s Bitlsima. Pričalo se i pisalo: kada se koračajući dugim hodnikom približavate vratima te male sobe, osetićete miris tosta pomešan s “izbledelim” šmekom laka za čamce... Unutrašnji dekor nije mnogo odskakao od proste namene: boot room - to je sobica za kopačke. Obična ostava, pretekla s kraja 19. veka. Police pune starih majica i šortseva, kuke za cipele, po strani penzionisani drveni stočić sa jednom kraćom nogom, naopako okrenut... I još samo omanji “bezobrazni” kalendar: zgodna crnka, jača podno kukova, s golim kolenima. Reklama za prve hulahopke... Svetlost je dolazila iz jedne gole sijalice prilepljene za plafon. Nije bilo prozora. 

Postoji nekoliko verzija o tome ko se prvi uhvatio za decenijama netaknutu kvaku i upecao u davne paukove radove... 

Bootroom bojsi, originalna - prva postava: Bil Šenkli, Bob Pejsli, Džo Fagan, Ruben Benet, Tom Saunders, Roni Moran. Taj šestočlani rezervoar misli tvorac je Liverpulovog identiteta i svega što najveći engleski klub održava na tronu, i pored skoro tri ozbiljno nesrećne decenije.

(Ne znam zašto - ili ipak znam - kada god se pomenu Liverpul, ta veličina i sila, prokletstvo i tuđe seirinje njegovim... pa, sada već mnogo toga ukazuje na prokletstvo, na pamet padne ona čuvena Čerčilova: Tradicijom se pravda delovanje bez razmišljanja; bez tradicije, život je kao stado bez pastira; bez unošenja novog, ono je mrtvo telo... Ljubav prema tradiciji nikada nije oslabila narod. Naprotiv, ona ga je činila jačim u trenucima opasnosti /Kako ovo samo fudbalski zvuči. Tu su i primeri, baš iz Liverpulove bliže prošlosti. Setite se samo. Zar bi Istanbul mogao da se dogodi nekom “ćosavom”, novokomponovanom velikanu? Da ne idemo dalje/. I Čerčil poentira: Ali tradicija treba da bude vodič, a ne tamničar)     

Boot room je kroz godine i godine Liverpulovih uspeha stekla status svojevrsne fudbalske katedre. Predavali su svi. I Šenkli i Pejsli i Fagan i Benet i Moran i Saunders. Tamo nije bilo prostog klimanja glavom, niko nije bio važniji od onog drugog, bez obzira na status. I svakome u tom trustu bilo je dozvoljeno da iznese svoje mišljenje. U Boot room navraćalo se posle svakog treninga. Satima i satima pričalo se samo o fudbalu. O taktici, transferima, strategiji... Pio se čaj, rum ili viski, a grickao tost s belim lukom. Otuda valjda onaj miris po hodnicima... Posle utakmica na Enfildu dolazili su i gosti. Vremenom, poziv protivničkom menadžeru da se pridruži na čašicu razgovora postao je velika čast u engleskom fudbalu.         

Čuvenog sobička nema već dugo. Još od 1990. Ali duhovno, Boot room je umro - pardon, ako je to moguće dok su živi neki pridruženi članovi poput Roja Evansa ili Kenija Dalgliša - tek ove godine. Nedavno, napustio nas je poslednji originalni član - Roni Moran. Prijatelji su ga zvali Bagzi. Novinari mu, međutim, krajem prošlog veka, kada je odlazio u penziju, nadenuše jedini ispravan nadimak - Mr. Liverpool. Jer, kako drugačije nazvati čoveka koji je na Enfildu proveo pola veka?! I bio sve! Od tea lady (nešto poput kafe kuvarice), preko maskote i ekonoma, do fizioterapeuta, pomoćnog trenera i menadžera. Takav razvojni put imali su gotovo svi članovi Boot rooma, izuzev Bila Šenklija. 

Kažu da je Moran poslednje godine provodio sedeći na doksatu svog bungalova u rodnom Krozbiju. Leđima bi uvek bio okrenut ka ulici. Gledao je kroz prozor male sobe koju je tako uredio da podseća na onu u kojoj je proveo skoro 50 godina. Šalovi, dresovi iz raznih epoha, trofeji, medalje, par kopački... I jedan televizor. Tu bi gledao fudbal sa unucima. Zidovi su oblepljeni fotografijama. Stari Bagzi je valjda pokušavao da ne zaboravi. Govorili su da se borio sa demencijom. Ali matori lisac... Gleda u te slike flekave od vremena što je prošlo, i samo na pomen jednog datuma zabacuje udicu sećanja duboko u prošlost. 

Verovatno poslednji put pred kamerama:
”Mart 1957... Deveti mart je bio”, skriva suzu iza šilta baršunaste sivkaste kape od koje se u starosti ne odvaja i dalje pretura po sećanjima. Kazuje kako je to datum kada je jednu s drugom upoznao svoje dve najveće ljubavi. Negde oko podneva u crkvi Svete Helen, tu u Krozbiju, nosio je elegantno odelo i zakleo se na vernost jednoj Džojs. Samo nekoliko sati kasnije napustio je zabavu povodom venčanja, otišao na Enfild i igrao protiv Barnslija.
”Pobedili smo sa 2:1. A onda sam se ponovo obukao lepo i vratio na zabavu. Novine su sutradan pisale da sam odigrao junački”.   

Džojs je tako saznala za fudbal, a fudbal za simpatičnu Džojs. Liverpul je bio stabilan član Druge divizije...       

...

Slike iz sobe Bagzija Morana, iliti mala storija o onom Liverpulu i Boot room-u. 

(Onom čiju sam jedva poznu jesen dohvatio i upamtio - a ovo samo da se pohvalim najvećem liverpulovcu kog znam, našem kolumnisti Preletu, naravno, što me i natera na ovo pisanije - i onom Liverpulu s kojim sam jedno kraće vreme bio “u vezi”. Prvo slaganje reči u rečenice, da nije školska obaveza - Stiv Mekmanaman, pričica o Kopu i dugo istraživanje na temu: “Kakav je to fudbalski “tropar” što odjekuje Mersisajdom na svakoj utakmici”. Kako je samo bilo teško doći do Gerija Marsdena i njegovih Pejsmejkersa... Nema gugla, a engleski tanak, baš tanak... I onda na tom talasu simpatija jedan “ozbiljan” greh - prevođenje mlađeg brata s Hajberija na Enfild: Znaš ti da taj tvoj Arsenal nikad nije uradio ono što je Zvezda ‘91? Ma, ni do finala nije stigao. Jedva jedno četvrtfinale... A Liverpul četiri Kupa šampiona! Batali Bergkampa, gledaj ovog malog. I sve to dok Majkl Oven prima loptu negde na centru Žofroa Gišara u Sent Etjenu i kreće u onaj čuveni slalom protiv Argentinaca. Posle sam mu kupio dres, a on se zaljubio u Stivena Džerarda. Sad pati i nervira se kao svi pravi Skauzeri. Ali pamtim mu urnebes u glasu preko telefonske žice - 25. maj 2005, negde pred ponoć. I zato sam ponosan na taj “greh”) 

Dakle, slike iz sobe Bagzija Morana, iliti mala storija o onom Liverpulu.

Slika prva: Vembli, maj 1986. Svečana dodela medalja osvajačima FA kupa, najpoznatija ćela ondašnje Prve divizije rukuje se s princom Čarlsom. Nasmejan je kao retko kada... 

Roni Moran, Krozbi, Liverpul  (28. februar 1934 - 22. mart 2017). 

“Težak čovek i briljantan um. Jedan od najvećih. Njegov uticaj bio je ključan u stvaranju velikog Liverpula. Važniji je od većine fudbalera koji su danas poznati javnosti. Umeo je da izvuče sve najbolje iz igrača. To je često bio mučan proces”. 

Ovako je nedavno govorio Robi Fauler i prisetio se antologijske scene koja najbolje opisuje suštinu Bagzijevog karaktera i principa rada: Novembar 1993, utakmica Liga kupa protiv Fulama. Dan kad je Enfild upoznao novu zvezdu Redsa. Tada 18-godišnji Fauler dao je pet golova gostima sa Krejven kotidža i s vidnim zadovoljstvom na licu šepurio se po svlačionici kao paun. Roni ga je pustio da dovoljno poleti, kako bi “bolje” pao i upamtio svaku reč:
”Nešto je smešno, mali? Ah, da, pa ti si dao pet golova! Znaš šta, to nije dovoljno dobro! Trebalo je daš sedam”.

Roni Moran bio je večito nezadovoljan. U junu ‘84, posle triple krune (Kup šampiona, prvenstvo i Liga kup), sačekao je ekipu na izlasku sa stadiona. Zvanično, momci su od tog momenta bili na zasluženom odmoru. Fagan ih je pre nekoliko trenutaka raspustio, ali...

”Samo 26 dana”, zubi su mu škriputali dok je preteći trljao dlan o dlan... “Samo 26 dana možete da radite šta hožete. Onda počinju pripreme i ponovo ste moji. Upamtite, glavata kopilad, samo 26 dana”...

Bagzi kao pokretačka snaga Liverpula nikada nije dozvoljavao opuštanje. Dok bi ostali članovi stručnog štaba pijuckali ili čitali o konjskim trkama, on bi obigravao kao besan ker oko terena gde su u tom trenutku, recimo, radili omladinci. Ono “kopilad glavata” koristio je svakodnevno, kao uzrečicu. Nije bilo važno da li su pred njim Ron Jejts, Sent Džon, Dalgliš, Kigen ili neki anonimni klinci. A kako bi što više unizio svaki uspeh i tako pozvao na opreznost, igračima je oduzimao medalje, pa ih pred start naredne sezone delio onako ofrlje i nevoljno, uoči prvog treninga. Radio je to na samom terenu. Vadio bi ih iz neke stare drvene kutije i bacao svakom ponaosob:
”Hvataj, ako misliš da si je zaslužio. Sad da vidim kako ćeš da je odbraniš”.      

Glas Ronija Morana odzvanjao je Melvudom pune tri decenije. Nudili su mu da postane menadžer - nije želeo. U dva navrata bio je caretaker. Uvek je govorio da je njegovo mesto na terenu, a primarni zadatak da “glavatu kopilad” nauči šta znači Liverpool way. 

Moran o Boot room-u: 
”Boot room to smo u osnovi Džo (Fagan), Bob (Pejsli) i ja. Šenks je dolazio samo kada je nešto bilo važno, Benet i Saunders su navraćali ponekad. To je bila mala soba u kojoj bi se ponekad našlo i do 10-15 ljudi. Okupljali smo se tu da razgovaramo i popijemo po koju. Sećam se, Klafi (Brajan Klaf) je baš voleo da dolazi... A jednom sam uhvatio pod ruku Aleksa Fergusona i Bobija Čarltona. Išli smo hodnikom... Klanjao sam im se dok smo se približavali Boot room-u i šalio se: “Dobrodošli, gospodo”. Oni nisu imali ništa slično. Smejali smo se, ali bili su ljubomorni”.     

Slika druga (prvi radni dan novog menadžera): Čovek smrtno ozbiljnog lica, s izraženim borama na čelu i u svečanom odelu s kravatom, stoji ispred glavne, tada još drvene tribine na Enfildu. Fino uglancane cipele jedva da vire iz blata...

Vilijam Bil Šenkli, Glenbuk - Istočni Ejršir, Škotska (2. Septembar 1913 - 29. Septembar 1981).

Priča o ocu modernog Liverpula počinje jednog jesenjeg dana u Zapadnom Jorkširu. Šenkli je vodio Hadersfild, posrnuli šampionski tim i “izmislio” Denisa Loua. Posle utakmice protiv Kardifa prišla su mu dvojica. Tom Vilijams - vlasnik Liverpula i Hari Letam - direktor kluba.  
”Gospodine Šenkli, da li biste voleli da vodite najbolji klub u zemlji?" - Vilijams ni najmanje nije oklevao. “Zašto”, uzvratio je Šenks kontra pitanjem, dosta oštro i s dozom drskosti, taman jednakoj onoj koju su s Enfilda poneli ti otmeni ljudi, tražeći novog trenera na travi svog rivala... “Zar je Mat Bezbi napustio Mančeter Junajted”?! 

Ume sa mladima, pa još i duhovit... I Vilijams i Letam znali su da imaju pravog čoveka.

Kada je Šenkli prvi put kročio na Enfild - to je ta slika iz Moranovog bungalova u Krozbiju - bio je 14. Decembar 1959. Liverpul je trošio petu sezonu u drugoj ligi, iz FA kupa izbacio ga je šestoligaš Vorčester, a na stadionu nisu postojala sredstva za zalivanje terena. U prvoj godini otarasio se 24 prvotimca. Tim je sklopio od najdarovitijih rezervista, omladinaca i nekoliko novajlija. Kapitensku traku dao je Roniju Moranu, jednom od retkih “preživelih”. 

Prvi Šenklijev govor u Melvudu, ispred njega stoje treneri koje je zatekao u klubu - Pejsli, Fagan i Benet. Stoje i čekaju otkaz...  
”Momci, vaši poslovi su sigurni. Neki menadžeri vode svoje ljude sa sobom. Ja to ne radim. Imam svoj sistem i želim da ga sprovodim u saradnji sa vama. Izneću vam svoje planove. Videćete, uskoro ćemo biti na istoj talasnoj dužini. Od vas zahtevam samo jednu stvar - lojalnost”.

Ovo poslednje izrečeno svi su shvatili toliko ozbiljno da nijedan od originalnih članova Boot room-a nikada - čak ni posle smrti Bila Šenklija - nije radio ni za jedan drugi klub. 

Novi menadžer za početak je sve u klubu ubedio da je Liverpul najbolji na svetu, iako je u to vreme bio drugi u gradu. Dobar temelj za ono što će uslediti. Redsi su se iz trećeg pokušaja vratili u Prvu diviziju, a prvu od tri titule u tom periodu osvojili su 1964. Već iduće godine stigao je i prvi FA kup u istoriji kluba. Šenks je za 15 godina na klupi uzeo tri titule, dva kupa, čak i jedan evropski trofej (Kup UEFA), ali kao o njegovom najvrednijem legatu - pored onih silnih fudbalskih mudrosti - uvek će se govoriti o lekciji koju je naučio u dvomeču protiv Crvene zvezde u jesen ‘73. Te utakmice osmine finala Kupa šampiona koje je Miljanić dobio sa po 2:1 bile su prekrtenica u stvaranju evropskog džina od Liverpula. Ne kriju ni Englezi i često ponavljaju da je 90 minuta revanša na Enfildu 6. novembra 1973. ključno uticalo na promenu filozofije igre Redsa. Šenkli tih dana nije izlazio iz Boot room-a. I mada je za medije imao jednu priču - “Lepo je to što oni  (Crvena zvezda) igraju, ali navijač Liverpula nikada ne bi platio kartu da gleda tako nešto” - sa saradnicima je pripremao tim koji će se uskoro “prešaltati” na evropski stil.  

Niko nije očekivao da će se Šenks povući u leto ‘74. Posle drugog trofeja FA kupa govorio je pred 100.000 ljudi...
”Otkako sam došao ovde u Liverpul, na Enfild, stalno sam naglašavao mojim igračima da je privilegija da igraju za vas. I ako mi tad nisu verovali, sada mi veruju”. Masa je počela da uzvikuje njegovo ime. Okrenuo se na kratko prema timu koji je bio iza njega, pa opet ka publici. Podigao je obe ruke uvis. Taj trenutak ostao je zamrznut u bronzanoj statui ispred Enfilda.   

Šenkli je bio čovek socijalističkih shvatanja. Po njemu, Liverpul nije pripadao akcionarima i direktorima, već ljudima. Navijačima. Nije tajna da je bio nezadovoljan odnosom kluba prema njemu.
”U fudbalskom klubu postoji sveto trojstvo – igrači, menadžer i navijači. Direktori ne spadaju tu. Oni su tu samo da pišu čekove“, umeo je da kaže. 

Često je poredio odnos Junajteda prema Bezbiju i Liverpula prema njemu. Mat Bezbi dobio je mesto u upravi čim je rešio da se penzioniše. Učestvovao je u radu Mančestera. A Šenks... Šenksu je njegov učenik i naslednik Bob Pejsli zabranio da dolazi u Melvud i gleda treninge iza ograde, jer su ga igrači i dalje oslovljavali sa “šefe”. 

Bil Šenkli najviše na svetu voleo je fudbal i Liverpul. Jednom je svoju suprugu Nesi, na njen rođendan, izveo na utakmicu rezervnog tima Ročdejla... Još ranije je bio isplanirao da tog dana gleda potencijalno pojačanje. A jednom se pola sata raspravljao sa recepcionarom briselskog hotela, pošto ovaj nije želeo da za njegovu adresu stanovanja upiše samo - “Enfild”.
”Čoveče, ali ja tamo živim!”

Slika treća i četvrta: Ljudi iz senke - Ruben Benet, Aberdin (decembar 1913 - decembar 1989) i Tom Saunders, domorodac (januar 1921 - juli 2001).  

Mesto događaja: Severna obala estuara reke Tej. Utakmica Dandija u škotskom prvenstvu. Godina: Trideset i neka, prošli vek. Golman domaćeg tima tako jako je udario glavom u stativu da je na travu pao onesvešćen. Jači potres mozga. U to vreme nema izmena, na gol mora jedan od igrača Dandija. Meč se nastavlja... U gradskoj bolnici, golman Dandija došao je svesti. Znao je odmah gde se nalazi. Prvo je pitao da ode - nisu ga pustili. Onda je pobegao. Sudija mu je dozvolio da se vrati na gol u poslednjih dvadesetak minuta utakmice. Taj golman zvao se Ruben Benet i za njega će Bil Šenkli reći da je najjači i najteži čovek na Ostrvu. 

Benet je bio Šenklijev čovek od najvećeg poverenja. Svakog dana zajedno su odlazili na posao i usput ćaskali o planovima za taj dan. Ruben je prvo bio zadužen za kondiciju igrača, a onda postao prvi pomoćnik i čovek koji je putovao po Evropi da snima Liverpulove rivale. Zvali su ga i Šerlok. 

Snažni frajer iz Aberdina mrzeo je kad mu se fudbaleri požale na povredu:
”Šta je to?! Istrljaj usoljenom haringom (često bi bila na meniju za doručak u Melvudu) i na teren”, lajao bi na onog ko bi mu došao s predlogom za poštedu.   

Posekotina...
”Slabići... Ja sam nekada takve rane vidao žičanom četkom kako bih skinuo prljavštinu sa nje”. 

Benet je izgradio reputaciju čeličnog Liverpulovog čoveka jer je imao apsolutnu podršku Bila Šenklija. 

Blekpul, bila je ljuta zima ‘65. Jedna od najgorih u 20. veku. Mnogo utakmica te sezone otkazano je zbog hladnoće i snega...
”Opuštali smo se na plaži, šutirali po snegu, kada je neko poslao loptu u more. ‘Hajde, ko će po nju’, pitao nas je. Svi smo pogledali u Šenksa, a on je samo stajao tu i smeškao se. ‘Niko, tako sam i mislio’, promrmljao je i skočio u skoro zaleđenu vodu. Mislim da  je temperatura bila -10. Tog dana svi smo nosili kape, rukavice i pulovere. Ruben je na sebi imao samo šorts i majicu”. 

Tako je jednom prilikom govorio veliki strelac Rodžer Hant... 

A levi half iz okruga Midlotijan (Škotska) - Vili Stivenson, čvrst momak što je za pet godina na Enfildu propustio jednu jedinu utakmicu, upamtio je pripreme na Majorki...
”Svake večeri ostajao je u baru posle nas. Ujutru bi nas čekao na doručku i po sat vremena. Govorio je kako je baš malopre isplivao pet kilometara. Pomislili smo da taj čovek nikada ne spava... Voleo je da popije, to su svi znali. Često je umeo da kaže kako nema ništa bolje nego kad dohvatiš skoč za vrh boce, zabaciš glavu unazad, zatvoriš oči i otvoriš ih kada si siguran da ćeš jasno videti dno flaše - suvo”.     

Ruben Benet napravio je kolosalnu stvar za Liverpul kada je Šenkliju preporučio da dovede njihove zemljake Ijana Sent Džona iz Madervela i budućeg kapiten Rona Jejtsa iz Dandija.
”Da, to je bila prekretnica u stvaranju velikog, evropskog Liverpula”, priznaće Šenks u penzionerskim danima. 

O Benetu se ne zna puno ni u samom Liverpulu. Nikada nije voleo da govori javno. Tako danas nema pisanih tragova da je bilo kome dao intervju. Jedna urbana legenda sa Mersija kaže kako je novinar bio presrećan kada je uspeo da ugovori sastanak sa Rubenom. Bio je malo uplašen pošto mu je ovaj rekao da će ga ugostiti u svojoj kući, ali nije posustao. Velika je to stvar. Ekskluziva. Pričali su dugo i pili pivo. Pričali su o fudbalu, životu i ljudima. Kaže se još da je domaćin bio vrlo ljubazan prema svom gostu. Novinar je bio presrećan. To nije bio običan intervju. Ali onda, prilikom rastanka, dok su se rukovali...
”Inače, vi ste razumeli da sve o čemu smo razgovarali nećete objaviti u vašim novinama? Želim vam prijatno veče”. 

I Tom Saunders je voleo da ćuti. Ćutao je i kada su njegovi saradnici i nadređeni očekivali od njega da govori. Prve godine u Boot room-u on čestitio nije izgovorio nekoliko rečenica. Šenkli je u jednom trenutku zahtevao objašnjenje...
”Šefe, verujte mi, u ovakvom društvu je najpametnije ćutati i slušati”. 

Bil Šenkli je Saundersa u svoj tim uzeo ‘68. Postavio ga je za direktora omladinske škole. U to vreme takvu funkciju nije imao nijedan klub u Britaniji. Kao rođeni Skauzer Saunders je dobro poznavao decu Liverpula i bio kao stvoren za taj posao. Zanimljivo, on je jedini u Boot room-u posedovao trenersku diplomu FA...   

Između 1968. i 1986. Tom Saunders nadgledao je razvoj gotovo svakog igrača iz akademije, uključujući asove poput irskog krila Stiva Hajveja, najčuvenijeg džokera Redsa Dejvida Ferklofa ili bombardera Džimija Kejsa. Takođe, prvi je “snimio” Roja Klemensa i Kevina Kigena u Skantorpu, a kasnije i Brusa Grobelara. Proslavljeni golman tada još nije nosio brkove i bio je potpuni anonimus iz Amerike, došao da potraži sreću u nižim engleskim ligama. Saunders ga je našao u Češiru, 35 milja južno od Mančestera, dok je ovaj igrao na pozajmici u Kruu...

Slika peta (inauguracija, čista simbolika): Nasmejani Bil Šenkli ispred Boot room-a pali debelu “kubanku” svom nasledniku...          

Robert Bob Pejsli, Heton Hol, okrug Duram - krajnji sever Engleske (23. Januar 1919 - 14. februar 1996)

Skoro celo leto te 1974, prestolonaslednika na Enfildu mučila je zla kob dobroćudnog Irca Frenka O’Farela što je tri godine ranije imao tu nesreću da preuzme Mančester Junajted od Mata Bezbija. U to vreme Pejsli je znao samo za 18 košmarnih meseci tog nesrećnika kome su uništeni i život i karijera, ali nije znao da će veliki Junajted na prvu titulu posle Bezbija čekati punih 26 godina, sve do Aleksa Fergusona. Pitanje je da li bi u tom slučaju prihvatio velikodušnu ponudu...   

Fudbal Boba Pejslija pamti kao sina rudara iz malog mesta kod Sanderlenda, više nego pristojnog levog halfa i pomalo smušenog trenerskog genija, velikog taktičara. Ako je Šenkli bio najbolji motivator u Boot room-u, njegov naslednik mogao je da se pohvali najvećim suštinskim fudbalskim znanjem i sjajnim osećajem za pravi transfer. 

Karakterno, njih dvojica sušta suprotnost. Velikog govornika zamenio je čovek koji često nije umeo da sastavi dve prostoproširene rečenice. I to nije bio mali problem.

Prvi sastanak u glavnoj sali za sastanke u Mlevudu. Petak, juli ‘74. Svi igrači sede za dugačkim stolom sa žutim pamučnim čaršavom i igraju se s plavim figuricama koje služe za “crtanje” taktičkih zamisli trenera.  

Uputstva novog šefa za Tomija Smita lutaju kao rudar bez lampe u mračnom, dubokom oknu:
”Držaćeš ga za oko... Kako se beše zove? Eeee... Aaaa... Ermmmm... Kako mu je ime, j...te”, pobesneo je Pejsli u jednom momentu usled svoje retoričke nemoći. “Momci, samo izađite na j...ni teren i pobedite ih”!

To je bilo pred prvo kolo i Luton. Onda je na red došla Aston Vila...
”Razgovarao sam sa Dagi... Dagi... Dagijem Doinsom”, jedva je izgovorio ime svog skauta, za koga niko nije čuo. Svi su prasnuli u smeh. Pejsli je, naravno, izmislio ime. Takav čovek nije postojao, a na koga je mislio niko nije znao. Jasno, posle takvog ispada poneo je nadimak Dagi. Sutradan, Teri Mekdermot počeo je da ga imitira kako hoda, a Fil Nil da mu se otvoreno smeje u lice zbog karakterističnog severnjačkog akcenta. Bob Pejsli video je “koliko je sati” i ponudio ostavku. Ubedili su ga da ostane. Imao je samo jedan uslov i to je taj njegov jedini greh u životu, mala fleka na veličanstvenoj karijeri: Šenks mora da se skloni. Neću više da budem samo Bob. Smeju mi se. Moraju da počnu da me oslovljavaju sa šefe.   

Piše se kao greh, a da li je zaista to i bio? Kako bi dalje tekla crvena bajka bez male “Dagijeve” revolucije? Možda to više i ne bi bila bajka... Branio ga je tada čovek od koga se to najmanje očekivalo - Brajan Klaf.
”Volim Šenksa kao oca. Neverovatan čovek. Izgradio je zamak i ostavio mu ga je u nasleđe. Ali razumem Boba, morao je to da uradi na svoj način”. 

Čim se učvrstio u fotelji i pridobio poverenje fudbalera Pejsli je povukao neke radikalne poteze. Prodao dotad nezamenjivog ali "drvenog" Larija Lojda i oformio novi par centralnih bekova koji su činili Emlin Hjuz i mladi Fil Tompson. Tehnički dobro potkovani igrači.
”Shvatio sam da ništa ne vredi ako ćemo da osvojimo loptu i onda završimo na zadnjici. Jedna velika evropska ekipa nedavno nam je pokazala kako se efikasno iz odbrane prelazi u napad. Moramo da razmišljamo dva ili tri poteza unapred i svi u timu moraju da znaju da igraju”, često se, čak i godinu dana kasnije Pejsli vraćao na okršaje sa Crvenom zvezdom. 

Sa saradnicima je uspostavio specifičan odnos poverenja. Čak ga je podigao na viši nivo od onog Šenklijevog. Bil bi svakoga saslušao i uradio po svom. Bob je želeo da se svi u stručnom štabu osećaju bitnim, barem na tren. Roj Evans vodio je mladi tim kada mu se Pejsli obratio na jednom sastanku u Boot room-u: “Treba mi igrač za vikend... Šta misliš, Kevin Kjuli ili Sami Li? Evans nije imao dilemu: “Kjuli, šefe, nećete pogrešiti”. Pejsli: “Siguran si?” Kevin Kjuli našao se kroz nekoliko dana na klupi i dobio šansu da zaigra. Bili su to njegovi jedini minuti u crvenom dresu. Sami Li odigrao je preko 300 mečeva za Liverpul.
“Imao sam 25 godina, a on mene pita za mišljenje... I na kraju uradi kako sam kazao. Rekao mi da moja procena verovatno nije bila dobra, ali da je prava stvar da mladi trener nauči da preuzima odgovornost i da se čuje njegov glas”. 

Pejslijev Liverpul nije igrao lep fudbal kao Ajaks ili Bajern, tih sedamdesetih, ali je svakako igrao najbrže. Nije ipak voleo da ga karakterišu kao rodonačelnika nekog novog fudbalskog pravca...
”Ne radi se tu o dugoj ili kratkoj lopti, nego o pravoj lopti”. 

I još nešto:
”Kada je igrač u šesnaestercu i ne zna šta će s njom, najbolje da je šutne u mrežu. Posle ćemo da razgovarano o opcijama”.

Ključna reč - jednostavnost. Bob Pejsli voleo je da njegov tim u četiri pasa dolazi do gola rivala. Na tom principu - ali i uz pomoć sjajnih pojačanja koje dovodio, osvežavaj ući tako ekipu (Dalgliš, Sunes, Hansen, Kenedi, Raš, Nikol...) - izgradio je stil igre i postigao sve te uspehe: Devet godina - 20 trofeja. Onaj iz 1977. U Rimu, kada su Redsi prvi put postali prvaci Evrope učinio je taj klub gigantom za sva vremena.
”Ovo je drugi put da tučem Nemce ovde”, ponosno je govorio Bob Pejsli posle finala Kupa šampiona na Olimpiku protiv Menhengladbaha (3:1). “Prvi put to je bilo ‘44, u oslobođeni Rim ušao sam na tenku. Da mi je neko rekao da ću se 33 godine kasnije vratiti ovde da opet slavim rekao bih mu da je lud. Želim da uživam u svakom trenutku... Zato večeras ne pijem! Noćas ćemo samo ja i papa biti trezni u Rimu”.  

Za vreme Pejslijevog mandata Liverpul samo dva puta nije bio prvak Engleske. Na Enfild su stigla ukupno tri “ušata” pehara, plus jedan Kup UEFA pride. Početkom osamdesetih više niko nije imao dilemu - Liverpul je najveći engleski klub svih vremena...
”Znate, ja sam bio tu i u nekim lošim vremenima. Jedne godine završili smo drugi", jedna je od najpoznatijih izjava Boba Pejslija koja ponajbolje oslikava dominaciju Crvenih.

A znate kada su igrači Liverpula zapravo prihvatili Pejslija takvog kakav je? Zašto ne reći - pomalo smotanog i izgubljenog... Bilo je to u drugoj sezoni. Poslednja utakmica sa Vulverhemptonom na strani. Bod je potreban da bi se overila titula. Umesto grobne tišine i zapaljivog Šenklijevog govora od kog će Redsi biti toliko “adrenalirani”, da će rivalima otpadati bataci, u svlačionici haos i konfuzija. Obogaćena verzija (očevi je i danas pričaju deci - ili dede unucima - dok sede na klupama u Stenli parku ispred Enfilda i iščekuju utakmicu): Bob se drži za glavu, ne može da smiri situaciju... Pogled mu leti po svlačionici. U tom trenutku prilazi mu Fil Tompson... “Šefe, moraš da mi pomogneš. Moja braća su gledala sve utakmice od početka sezone, a sada ne mogu da uđu na stadion. Nema ulaznica”... Pejsli izlazi u hodnik i moli redara za ključ. Na ondašnjem Molinou u svlačionice se ulazilo s ulice. “Evo ti, idi uvedi ih”. U tom se stvorio Emlin Hjuz: “Šefe, i moja rodbina je napolje”. A onda, kada je Hjuz po drugi put otvorio kapiju, unutra je grunula rulja od četrdesetak ljudi sa zastavama i navijačkim pesmama...
”Šta je ovo, j...te”, urlao je panično Pejsli dok je na silu pokušavao da zatvori vrata. “Koliko ih je? Sve ovo su ti rođaci?!”  

“Ništa nije moglo da nas opusti pred tu važnu utakmicu kao taj događaj. Nismo mogli da prestanemo da se smejemo. Eto, to je bio tipični Bob”, potvrdio je svojevremeno ovu priču Fil Tompson.    

Pejlsi je rešio da se povuče jednog dana kada je vozeći od Enfilda shvatio da je zaboravio put do kuće. Alchajmer. 

Komedijaš iz nehata; odlikovani borac sa afričkog fronta; stvaralac a ne interpretator; kolekcionar najvrednijih fudbalskih srebrnina; neretko u popodnevnim satima pijani, jedan jedini - Robert Bob Pejsli.  

Slika šesta: Pobelela glava, neobično veselih očiju za jednog šezdesetogodišnjaka,  zavaljena je u ležaljku kraj hotelskog bazena u Rimu. Ispred je pehar Kupa šampiona, “obezbeđuju” ga dvojica karabinjera... Poslednji dan maja 1984. godine i poslednji trofej potpisan rukom nekog iz originalne postave Boot room-a.

Džozef Džo Fagan, rođeni Skauzer (12. mart 1921 - 30. jun 2001). 

“Kako ja vidim Boot room? Bil je umeo kao niko da motivše igrače; Bob je bio veliki strateg; Saunders je imao diplomu; Bagzi i Benet spremali su ekipu na fizičkom planu; Džo? On je bio lepak koji je sve njih držao zajedno”. 

Ove reči potpisuje Roj Evans.

Niko neće znati tačno da vam kaže ni godinu, a kamoli mesec, osim da je bio naizgled sasvim običan dan na Enfildu - da su TV prijemnici i dalje emitovali crno-belu sliku, te da Bitlsi još nisu bili nastupili kod Eda Salivena - kada je Arkles lejnom, pored Stenli parka, do glavnog ulaza, tamo gde je danas Šenklijeva kapija, stiglo nekoliko omanjih bačvi Ginisa. Poklon dablinske pivare na ime sponzorstva. Jedno kraće vreme Džo Fagan je imao dilemu gde će sa tim pivom. Ne bi valjalo da "zlatna tečnost" završi po direktorskim kancelarijama. A onda mu je sinulo...
"Da, to je jedina prava istina o tome kako je nastao Boot room", kazivao je pre petnaestak godina Faganov unuk, došavši do dedenih dnevnika sa tavana.  

I tako, Džo je prvo pozvao Boba na piće, Bob javio Benetu, a Benet obavestio Šenklija. I amin. U tom sobičku, tri sa tri, narednih 30 godina građen je takozvani "Liverpool way".

Džo Fagan bio je vrlo jednostavan čovek, ispunjen i duhovno najbogatiji od svih. Više od četvrt veka svakodnevno je peške dolazio od svoje kuće do stadiona. Na ulici svi su mu se javljali i on je ljubazno svima odgovarao. Neretko bi čak zastajkivao i razgovarao sa prolaznicima. Faganov put: Trener rezervnog tima, trener u prvom timu, pomoćnik Boba Pejslija, menadžer 1983-1985.

Džozef Džo Fagan bio je najtiši menadžer u Prvoj diviziji. Svedoci događaja kažu da je dva puta u karijeri podigao glas. Prvi put posle utakmice polufinala Kupa šampiona '84. u Bukureštu (pobeda protiv Dinama od 2:1). Uleteo je u svlačionicu i šokantnim urlikom prekinuo graju. Tišina je bila grobna. A onda blaženi osmeh ispod krupnih, "nauljenih" očiju i:
"Leeepoootice moje!"     

Drugi put to se dogodilo u Boot room-u. Votford je te subote dolazio na Enfild i Elton Džon je nakon meča pozvan na piće. Naviknut na "trule" džet set žurke, na Džoovo pitanje šta će da popije kazao je: "Ružičasti džin, molim vas". Fagan se toliko izdrao na njega da je ovaj unatraške izleteo napolje.
"Ružičasti džin?! O moj bože!" Pivo ili viski, momak", vikao je i dalje Fagan dok se Elton Džon ubrzanim, čak paničnim hodom udaljavao.   

Šenkli, Pejsli i ostali prasnuli su u smeh. 

Liverpul je golovima Jana Raša tukao Dinamo u Bukureštu te 1984. i tako obezbedio još jedno evropsko finale. Pred utakmicu odluke trener Rome Nils Lidolm zatvorio je svoje pulene u karantin, u planini. Fagan je, s druge strane, "svoje lepotice" odveo u Izrael. Na more. Sedam dana Redsi su se izležavali na plaži i pili pivo. 
"To je bilo neprofesionalno s moje strane? Zbog čega. Samo sam ih tretirao kao odrasle ljude". 

Noć pred finale, posle večere, Džo je izbacio konobare iz sale. Igrači su očekivali veliki govor, a Fagan im je samo rekao da se dobro odmore i zamolio ih da ne zakasne sutra na autobus koji će ih prevesti do Olimpika.
"Naš pravi Džo, to je bio on u suštini", sećao se Sunes. 

Liverpul je pobedio Romu izvođenjem penala i po četvrti put postao šampion Evrope. Te sezone uzeo je šampionsku titulu i Liga kup. Narednog maja dogodio se Hejsel i Džo Fagan podneo je ostavku...
"Nikada o tome nije govorio kod kuće, ali posle te tragedije mnogo manje se smejao. Teško je podneo sve to. Znate, moj deda je za vreme Drugog svetskog rata bio u Kraljevskoj mornarici i znao je šta je igra, a šta ne".   

Briselsko stradanje predstavljalo je početak kraja Liverpulove vladavine. Uz to, blistavost i slavu Boot rooma-a, odnosno "Liverpool way-a", pomutio je dolazak na klupu Kenija Dalgliša, tada još aktivnog igrača. Jednostavno, lanac se prekinuo. Roni Moran i Roj Evans preskočeni su. King Keni morao da se pravda i pored svih trofeja koje je donosio. Nebom iznad Mersisajda kao da je lebdelo neko nezadovoljstvo. Tih godina nije bilo Evrope zbog sankcija, a Liverpul je bio postao evropska marka...
"Potpuna je glupost da sam ja rasformirao veliki Boot room! To je institucija, nikada se ne bih upuštao u tako nešto... Zašto nisam išao tamo posle utakmica? Iz jednog jako dobrog razloga - nisam ja bio dovoljno pametan za to".   

I ako je Dalglišu oprošteno, makar zbog iskrenosti - jednom čoveku nikada neće biti. Grejem Sunes preuzeo je kormilo u aprilu '91. Do kraja godine Boot room je porušen. Na tom mestu napravljena je veća sala za medije, kasnije i restoran. Sunes ništa nije uradio da to spreči... 

PS
U 67 godina dugoj istoriji Liverpula, pre Boot rooma, osvojeno je pet trofeja. Era nakon rušenja slavne sobe (1990-?) diči se sa 13 važnih pehara - nijedna titula. Boot room: 31 godina - 41 trofej. 

PIŠE. Predrag DUČIĆ