PREMOTAVANJE: Asparuhov i Kotkov - balada o dve devetke

Svaka čast Dimitru Berbatovu, jedan je od retkih preostalih šmekera na fudbalskoj pozornici – to je ona vrsta koja izumire. Za Hrista Stoičkova i kompletnu družinu sa Mundijala u SAD 1994. (Balakov, Lečkov, Kostadinov, Borimirov, Penev...) naklon do poda, ali imala je Bugarska i veće asove. Sasvim prirodno, teško da ih se neko od aktivnih poklonika „bubamare“ seća. I kod naših komšija, kao i kod nas, to su davno prošla vremena.

U doba najveće slave bugarskog fudbala nastala je priča (kasnije i pesma) o dve „devetke“ i dva velika prijatelja. Georgi Gundi Asparuhov i Nikola Kotkov, iako karakterno sušte suprotnosti, na terenu su bili jedan mozak u dva tela. Vezivalo ih je mnogo toga. U jednoj od učaurenih država toga doba i sistemu koji nije baš blagonaklono gledao na one koji ugrožavaju popularnost Partije, bili su prozor u svet i radost običnog naroda. Kada su bili na vrhuncu, životi su im se tragično ugasili. U jednom trenutku, izgledalo je, pod sumnjivim okolnostima...

Od početka šezdesetih vojevali su jedan protiv drugog. Prvi je bio dete Gerene, idol navijača Levskog, a drugi isto to samo na drugom kraju grada. Zauvek zaljubljen u crveno-crne pruge Lokomotive. Nikola Kotkov je rođen u starom sofijskom kvartu Nadežda, izrastao u pravog gradskog mangupa, lokalnog heroja... Fizički izgled dosta mu je pomogao u građenju imidža. Stasit momak, plave kose i očiju, oštar na jeziku, drzak i bezobrazan na terenu. U isto vreme umetnik jedinstvenog stila, doduše, nedokazan do kraja.

Znali su svi da je u pitanju jedna vrsta genija, a da geniju uslove postavlja samo budala, pa mu je tako dozvoljeno da radi šta hoće. Takve privilige i te kako je umeo da koristi...
"Njegov omiljeni napitak bila je kafa s konjakom. Sedeli smo jednom zajedno i sećam se, dok sam ja popio četiri, on je 14. Uz jednu kafu, naravno. Bilo je to veče pred utakmicu, pa sam ga pitao kako će sutra igrati. Uz osmeh mi je rekao da ne brinem. Izdržao sam do 80. minuta, on je ostao do kraja na terenu i u samom finišu dao gol za pobedu. I puls mu je uvek bio 52 otkucaja u minuti, bez obzira na opterećenje. S Gundijem Asparuhovim je sedeo u „Vili“ ili „Češkom klubu“, prisećao se Nikolin saigrač iz Lokomotive Veso Vasilev.

Asparuhov je bio drugačiji, mnogo više porodičan čovek, sa specifičnim osećajem za pravdu. Pored toga što je proglašen za najboljeg fudbalera 20. veka u svojoj domovini, Bugari ga danas smatraju jedinim pravim naslednikom Krali Marka (Kraljević Marko). Živeo je sa suprugom Litom i sinom Andrejem, ali prilike za druženje s Kotkovim nikada nije propuštao. Ipak, bio je mnogo disciplinovaniji od svog prijatelja. Tako će on za nacionalni tim zaigrati još u 19. godini, dok je Kotkov na tu čast čekao sve do svoje 26, kada se koliko-toliko smirio.

Vitlanje topuzom od 100 kilograma, podizanje rala i volova čista su mitologija i u Bugara. Asparuhov je pravi ponos i dika...
"Zadržao se jedne noći duže, padala je kiša, a bio je bez automobila. Kada se pojavio na vratima, u rukama je držao ogroman buket trošnih hrizantema. Pitala sam ga: „Zar ja takvo cveće zaslužujem?!“ Kazao mi je da na putu do kuće sreo staricu na kiši koja prodaje cveće. Kupio je sve što joj je ostalo", prepričavala je Lita jednom prilikom.

Kada su se Englezi pre nekoliko nedelja prisećali okršaja s Bugarima (1:1), iz decembra 1968, za Asparuhova su rekli da jedan od najpotcenjenijih igrača svih vremena. Njegov gol za 0:1 u 32. minutu pravo je malo remek-delo. Dok je jedna izbijena lopta iz šesnaesterca Bugara parala nebo iznad Vemblija, Gundi se zagradio u krugu na centru, skočio, u vazduhu otresao Bobija Mura, a onda se stuštio ka golu kao furija. Ispred njega bio je štoper Labon. U cugu od 50 metara nekoliko puta je „izlomio“ legendu Evertona, stigao čak jednom i da mu proturi kroz noge, a onda levicom plasira loptuo u mrežu pored nemoćnog Gordona. Komentator je zanemeo. Ni glasa od njega nije bilo dobrih petnaestak sekundi. „Taj gol ući će u riznicu Vemblija“, pisali su dan kasnije ostrvski mediji.

Asparuhov je bio sjajan dribler, perfektno je igrao glavom i služio se podjednako dobro obema nogama. Mrzeo je nasilje na terenu. Kada je njegov zemljak Žečev 1966. teško povredio Pelea na Mundijalu, ozbiljno se naljutio na saigrača. I sam je često bio meta brutalnih startova rivala, zbog čega je nosio posebnu ortopedsku obuću.

Godinu dana pre Svetskog kupa u Engleskoj, Asparuhov je igrao u životnoj formi. Levski se te sezone od Kupa šampiona oprostio posle dvomeča s moćnom Benfikom. U Sofiji je bilo 2:2, na La Lužu 5:3 za Portugalce. Sva tri gola za Bugare postigao je Asparuhov, a Euzebio ostao u čudu...
"Čeznem da igram sa ovim čovekom! Nisam znao da u Bugarskoj postoje takvi igrači. Znate li da nama niko do sada nije dao tri gola na našem terenu"?

Čuvši za ovu izjavu Crne perle, čelnici Benfike brže bolje su pokušali da ispune želju prvoj vedeti, ali nikakvih šansi za transfer nije bilo. Vesti su stigle do Gundija, međutim, on nije ni stigao da odgovori. Umesto njega su to učinile bugarske komunističke vlasti – NE MOŽE! Kratko i jasno. Ispostavilo se kasnije, isti odgovor dobili bi i od njega.  

Dve godine kasnije još jedan spektakl u Sofiji. U Kupu evropskih kupova koplja su ukrstili Levski i Milan. Asparuhov je ponovo briljirao i pored eleminicije, a čuveni strateg Rosonera Nereo Roko nakon prve utakmice nije krio uzbuđenje: „Ovo je napadač iz mojih snova!“

Gospođa Asparuhov putovala je s nekoliko prijateljica (žene fudbalera) na revanš u Milano. One su išle odvojeno od ekipe.
"Imale smo po 30 dolara u džepu i odsele u nekom motelu. Na dan utakmice, kada sam se vratila iz šetnje, u sobi sam pronašla buket cveća s posetnicom FK Milan. Prvo nisam znala o čemu se radi, a onda su došli ljudi iz kluba sve mi je bilo jasno. Bilo je to klasično udvaranje, hteli su da slome Gundija preko mene".

Sastanak je zakazan, a čelnici Milana na njemu nisu mnogo okolišali. Znali su da od regularnog transfera nema ništa, pa su ponudili Asparuhovu da emigrira...
"Kada je to čuo, samo je pognuo glavu. Bilo mu je nelagodno. Nastala je neprijatna tišina. Kako bih prekinula to pitala sam šta nude. Odgovor je bio brz i precizan: „Na ruke odmah 500.000 dolara, mesečna plata 2.000, premije po dobijenoj utakmici 1.500, kuća na korišćenje i automobil.“ On je i dalje ćutao. Italijani su mislili da nije zadovoljan ponudom, pa su nam objasnili da takve ugovore imaju samo tri najbolja igrača u klubu – Rivera, Šnelinger i Sormani. Gundi i dalje nije progovarao... Onda sam rekla da je ponuda sjajna, ali da mi imamo sina u Sofiji. Opet su imali spreman odgovor: „Gospođo, za mesec dana vaše dete biće sa vama u Milanu.“ Tek tada se Asparuhov uključio u razgovor: „Ne, igraću do kraja karijere u svojoj zemlji.“

Tokom pregovora Litu su pitali i koliko Gundi zarađuje u Levskom. Da ne bi ispalo baš smešno, rekla je 150 dolara, a prava suma bila je zapravo 150 leva. Iako je više puta i pre tog slučaja dokazao da ljudski voli svoju domovinu, kao i da nisu u pitanju one pompezne fraze socijalističkog društva, Asparuhov je večnu slavu kupio tek po povratku u Sofiju, kada su mediji preneli jedan deo njegovog intervjua iz italijanske štampe:
"Postoji jedna zemlja, zove se Bugarska. I jedan tim, zove se Levski. Možda do sada niste čuli za njega, ali ja sam rođen u tom timu i u njemu ću i umreti".         

U leto 1969. ostvario se san svih „levskara“. Posle 13 godina u Lokomotivi kojoj je poklonio svoje najbolje godine, Nikola Kotkov prešao je u Levski. Devetke je morao da se odrekne, ali tog dana konačno je sastavljen najbolji tandem u istoriji bugarskog fudbala.

I Gundi i Kotkov uživali su enormnu popularnost o kojoj obični smrtnici mogu samo da maštaju. Međutim, kada su konačno zaigrali zajedno, čitava ta navijačka priča pretvorila se u pravu histeriju. Postali su amblem čitave jedne generacije. Ljudi su živeli za to da ih dodirnu na ulici. Georgi je čak morao da se maskira u dekicu kada bi izlazio po mleko za sina Andreja. Liti je tako jednom prilikom sinula „sjajna“ ideja, ali nije naišla na dobru volju svog supruga...
"To je rešenje, konačno bismo mogli na miru da izađemo u grad".

"Jeste, pa posle da pričaju po gradu kako Gundijeva žena izlazi s nekim starcem".

Dolazak Kotkova u Levski pomalo je promenio i Asparuhova. Sve ređe je u svom kraju igrao fudbal s klincima, a sve češće besan pokazivao prebijene zglobove. Druženje su pojačali. U jednom od intervjua s početka sedamdesetih prvi put je više govorio o privatnom životu.
"Da, tačno je da sam strastveni pušač. Mislim i da popiti poneku čašicu na nekom događaju nije strašno, sve dok to ne počne da se ponavlja".   

Georgi Asparuhov i Nikola Kotkov izgubili su živote u saobraćajnoj nesreći poslednjeg dana juna 1971. godine. Gundijevim čuvenim „alfa romeom“, u bojama Levskog, krenuli su na revijalnu utakmicu. Lokalni Botev Vraca slavio je 50 godina postojanja. Kotkov je dobio poziv da zaigra na tom meču, pa je zamolio Georgija da pođe s njim. Nekoliko dana ranije u finalu kupa Asparuhov je dobio crveni karton, prvi u svojoj karijeri?! Za CSKA je uglavnom samo u derbiju igrao izvesni Plamen Jankov, kojem je jedini zadatak bio da tuče Gundija. Tog dana ovaj nije izdržao. Nervozan zbog čestih povreda uzvratio je udarac štoperu Armejaca i zaradio isključenje. Kažnjen je sa tri meča suspenzije.

Iako nije bio u konkurenciji za tim (pritom i povređen), došao je na trening, gde se sreo s Kotkovim. Bilo je pola deset pre podne kada su krenuli na put bez povratka. Nikolu Kotkova saigrači će zapamtiti u elegantnom odelu s kravatom, Asparuhov je bio u plavoj majici.     

Poslednja koja ih je videla žive bila je radnica na pumpi na auto-putu. Gundi je dao 10 deset leva za benzin i trebalo je da sačeka kusur... Umesto toga, udario je po gasu. U prvu sledeću raskrsnicu ušao je pri ogromnoj brzini.
"Da je pored svih svojih vrlina bar bio tvrdica, sve bi bilo u redu", kroz suze je govorila Lita.

S leve strane pojavio se ogroman kamion s prikolicom. Na 52. kilometru od Sofije prema Vitinji, podno Stare planine, zauvek će ostati ožiljak. Prednji kraj „alfa romea“ zabio se u rezervoar kamiona i istog momenta pretvorio u buktinju. Asparuhov je imao 28, Kotkov 32 godine.

Vest o velikoj tragediji brzinom munje proširila se Bugarskom. Na stadionu Levskog počele su da se okupljaju desetine hiljada ljudi. Nastao je opšti metež. Policija, vatrogasci, vojska... Svi su bili nemoćni u nastojanjima da spreče masovno okupljanje. Prema nezvaničnim podacima na sahrani je bilo 550.000 ljudi?! Posle smrti cara Borisa III bio je to najveći javni događaj u Bugarskoj. 

Novinar i lični Gundijev prijatelj Ivo Božkov tek 40. dan od smrti dvojice velikana, u pet sati ujutro, uspeo je da dođe do njihovog groba i ostavi papirić sa stihovima od kojih će kasnije nastati čuvena pesma „Dve devetke“ (Двете девятки).    
"Prvo izdanje već je uveliko bilo rasprodato kada je Politbiro pesmu proglasio za „ideološku diverziju“ i zabranio je. Ono što je bilo doštampano konfiskovali su po prodavnicama".

Ovakav stav vlasti neposredno posle tragedije doveo je do toga da narod ozbiljno počne da sumnja u nesrećan slučaj. Kolale su priče da su komunisti bili ozbiljno ljubomorni na popularnost, pre svega Asparuhova (Kotkov bio „kolateralna šteta“), te da će to što ga mase obožavaju ozbiljno ugroziti Partiju. Pojavila se potom i priča o trećoj osobi u automobilu. U pitanju je čovek koji dugo nije identifikovan i o kojem se ništa nije znalo, što je dodatno podgrevalo sumnje.
"Postojala je treća osoba. To je bio stoper kojeg su pokupili. Kasnije se njegova supruga javila i tražila naknadu štete od mene – otklonila je sve dileme Lita".

Nikola Kotkov odavno je pao u zaborav. Nakon promene vlasti u Bugarskoj, početkom devedesetih, stadion Vasil Levski preimenovan je u Georgi Asparuhov, ali poslednjih godina klupski čelnici nijednom se nisu setili svoje najveće legende i dostojno obeležili datum njegove pogibije.