PRELAZZI: Povratak na mesto zločina i kazne

Novinari bi rekli da se ti tekstovi sami pišu: uključiš diktafon ili kameru, šta ti je već pri ruci, i ono teče bez potrebe za prevelikim razjašnjenjima. Nije filmski, sem ako je film dokumentarac, jer samo realnost može da bude čudnija i bolja od fikcije. U fudbalu najpre...

Eto, dakle, Ole Gunar Solskjer – znamo da se ne kaže baš tako po pravilima transkripcije sa norveškog, ali Ole je postao Gunar Solskjer nekada davno i zauvek će to ostati, ušlo u uho i doviđenja, iz istih onih razloga zbog kojih Elvis nije Presli, onaj Edmund sa kometom nije Hali, Uma nije Terman, a Linkoln nije Ejbrehem – vratio se u Mančester, da zameni Žozea Murinja, i naravno da bi se rečenica da je on zapravo najbolje partije uvek pružao sa klupe mogla napisati sama.

A onda se ispostavilo da su kalendar, Jirgen Klop i Pol Pogba uredili tako da će prvu utakmicu nekadašnji „super sub“ imati u gradu u kojem su ga zapravo proglasili lošim trenerom.

U Kardifu je Solskjer imao vatreno krštenje u Premijer ligi, i u tih nekoliko zlosrećnih meseci koliko je Velšanima trebalo da ispadnu, pa da nastave sa srozavanjem u Čempionšipu, naći će sav arsenal oni koji tvrde da je negdašnji Ubica dečjeg lica stručnjak koji nikada neće biti veliki ni previše uspešan.

Povredilo je to i njega, oporavljao se, kažu, u rodnom gradu i nekoliko meseci fudbal nije hteo da vidi ni u novinama, ali onda se ponovo javila ta strast i vratio se u Molde nakon sabatikala.

Naravno, to što se pre četiri godine olupao ne znači da će zauvek ostati takav i da ništa nije naučio, ali ovo je pomalo engleska stvar, ta baražna vatra tabloida pomognuta artiljerijom društvenih mreža.

U nekim zemljama koje mnogo više drže do struke i taktike, poput Italije, neće vas otpisati posle prvog neuspeha (u stvari, Englezi to rade sa svakim sem sa Dejvidom Mojesom, izgleda?), i kiksevi, pa i otkazi – u množini – na početku karijere ne znače da vas nijedan ozbiljni klub neće dotaći pritkom dugom pet metara.

Da je tako, danas ne bi Antonio Konte bio jedan od najvećih kandidata za klupu i Junajteda i Real Madrida, pošto je dobio otkaz u Bariju, podneo ostavku u Atalanti i tek onda preuzeo Juventus; kad smo kod Juvea, ni njihov Alegri nije imao krštenje samo svetom vodicom i naforom; kad smo kod Engleske, koliko je samo bola i susreta sa nadrndanom savetnicom na birou rada imao Mauricio Sari, pa evo, sada ne možemo da se zasitimo Sarri-Balla...

U Italiji, ali ne samo tamo, to je normalni proces sazrevanja, u Engleskoj gde se heroji prave ni iz čega, a potom promptno bacaju u blato, Solskjer će imati balast te polusezone u najvećem gradu Velsa, posebno što ni tada nije selektovao taj tim, posebno što je doveden kao vatrogasac u zlo doba.

Čini se da je Junajted ovom bizarnom „pozajmicom“ svog nekadašnjeg napadača odigrao na sigurno, što je sasvim u skladu sa eksel tabelama Eda Vudvorda. Unapred su sprečeni zvižduci koji bi mogli da budu upućeni stručnom štabu, a posebno ložama – Ole Gunar i dalje zove Mančester svojim gradom, Old Traford i dalje svojom kućom, Aleksa Fergusona i dalje svojim šefom; teško je naljutiti se na takvog čoveka – a emocije će u drugi plan, barem još neko vreme, staviti sve ono što je Žoze Murinjo uporno gurao ispod tepiha.

(Sličan recept 2011. je, kada je otišao Roj Hodžson, uprava Liverpula primenila kada je izmolila legendarnog Kenija Dalgliša da smiri stvari.)

Kad smo kod tepiha, ima u jednoj epizodi „Simpsonovih“ scena kada se Mardž navuče na poker-aparate pa zaboravi na kuću. Onda Homer nauči decu da doslovno sve što im ne treba guraju pod sah, i na kraju epizode to čudo po kome ne može više da se hoda ispunjava gotovo ceo dom.

Na takvu karakondžulu, sa mnogo zaostalih problema i prljavog veša i jastučnica, liči Old Traford danas, a Vudvord i režimski posilni i pretpostavljeni – ako Junajted, sem u brojkama, ikoga zanima tamo preko Atlantika – znaju da nova metla najbolje čisti, čak i ako se brzo izliže, čak i ako samo prebacuje prašinu s jednog mesta na drugo.

No ona rečenica da gresi iz prošlosti, čak i ako ih kao grehe shvatate, ne moraju ništa da znače, ima i svoje naličje: ni veliki uspesi, ni obožavanje tribina, ni jedna majska noć obeležena ćelom Pjerluiđija Koline, 90. rođendanom ser Mata Bezbija, koji će odozgo gledati kako njegov klub ponovo biva velikim, ništa od toga ne mora da bude, nije i neće biti garancija za uspeh u kratkotrajnoj, ili možda nešto dužoj, karijeri trenera Solskjera na mestu koje se za njegovog vakta zvalo Teatrom snova.

Ne mora, nije i neće biti, ponavljamo, ali se savršeno uklapa u onaj film po kojem se tekst piše sam od sebe...

Bajern je u proleće 1999, u utakmici koja je nama u ubogoj SR Jugoslaviji došla kao foršpan normalnog života koji se odvijao tamo negde, dok smo mi tek preživljavali, iz noći u noć, bio viđen za pobedu.

Istina, u sezoni koja im je počela bizarnim duelom sa našim prvakom Obilićem – u prvom meču je, posle sat vremena odolevanja, bilo 4:0, drugi je obeležen time što je po travi stadiona Partizana šetkala maskota Obilića, živo živcato mladunče tigra, a posle je fudbalska sekcija Stranke srpskog jedinstva uspela da izvuče dostojni remi – nije uspeo u grupi da savlada Junajted.

Tukli su zato Barsu dva puta, izgubili samo od Brondbija, lako skrajnuli Kajzerslautern i Dinamo Kijev, dok se Junajted provukao kroz grupu kao najbolji drugoplasirani, nekako prošao Inter a onda u čudesnom duelu sa Juventusom uradio nešto još teže od okretanja Nemaca, pošto je u Torinu gubio 2:0 u desetom minutu.

Te noći u Barseloni i Aleks Ferguson je digao ruke, ma i Met Bezbi je tamo gore spustio glavu, pošto je Bajern dominirao, i delilo ga je svega 180 sekundi od trenutka kada će Lenart Johanson čestitati Mateusu, Kanu i Mariju Basleru.

Desila se čarapa Tedija Šeringema, desio se strah Bavaraca jer su oni već doživljavali takve poraze, jednom u Beogradu, jednom isto u finalu, u Beču. Desio se još jedan korner i onda taj riđi tip koji je bio nešto kao Dejvid Ferklaf, nešto kao Oliver Birof, nešto kao što je danas ovaj preludi Pako Alkaser: čovek koji je ulazio s klupe da daje golove i donosi poene svom timu.

A nijedan nije bio značajan, nijedan nije proslavljen kao ovaj posle kojeg je na kolenima i kliza u raj, u večnost, u nezaborav.

Baš kao i taj urlik engleskog komentatora: Solšaaaaaaaa...

Nama koji smo (od) tada gledali fudbal, čak i kada nismo voleli Junajted, činilo se da je severnjak s brojem 20 na dresu odgovoran, zaslužan, kriv, kako god želite, ne samo za taj ušati trofej koji će predstavljati potvrdu Mančesterove dominacije devedesetih, nego i za sve one pehare i golove postignute u „Fergijevom vremenu2 i mnogo kasnije, čak i kada Ole Gunar ode preko Severnog mora iz grada koji je zavoleo i koji mu je tu ljubav uzvratio.

Da nije bilo njega, sposobnog da preokrene utakmicu i istoriju za 180 stepeni, sposobnog da natera svakog da shvati koliko velikih ume da bude i petnaest sekundi, a kamoli petnaest minuta, možda ne bi bilo ni toliko velikog Junajteda.

U tu njegovu nadarenost za preokrete uzdaće se oni romantičniji među navijačima Junajteda, oni skloni humoru će reći da bi on i danas i u sakou i sa kravatom bio bolji špic od Romela Lukakua, dok će hladne glave – ako je takvih uopšte ostalo u blizini autoputa M60 posle Murinja, Van Gala i Mojesa – ipak znati šta Solskjer može da donese, kao nova metla i kao legenda kluba.

Ole Gunar neće javno razapinjati svoje igrače, špic u njemu će tražiti da se igra, misli i diše pozitivno, aura pobedničkog duha koju prirodno širi oko sebe preliće se, valjda, i na trening centar, a kamoli na tribine; a ljubav, ljubav nikada ne može da škodi...

Sve to, ponavljamo do besvesti, nije nikakava garancija.

Ali dobro je za film, tekst, za fudbal.

Utakmica u Kardifu, u gradu u kojem je proglašen za lošeg stručnjaka, poslednji meč u subotnjem programu Premijer lige, neće reći baš sve ali zato neće prećutati ništa; a kada je Ole Gunar Solskjer na terenu ili, češće, tik uz njega, dovoljno je uključiti TV i stvarnost će, ili će istorija, da se piše sama od sebe.

ENGLESKA 1 - 18. KOLO

Petak
Vulverhempton - Liverpul 0:2 (0:1)
/Salah 18, Van Dajk 68/

Subota
13.30: (1,25) Arsenal (6,50) Barnli (10,0)
16.00: (2,05) Njukasl (3,40) Fulam (3,70)
16.00: (1,90) Bornmut (3,50) Brajton (4,20)
16.00: (1,15) Mančester Siti (8,50) Kristal Palas (15,0)
16.00: (1,35) Čelsi (4,90) Lester (9,50)
16.00: (2,30) Vest Hem (3,40) Votford (3,10)
16.00: (2,90) Hadersfild (2,90) Sautempton (2,75)
18.30: (5,80) Kardif (3,90) Mančester Junajted (1,60)

Nedelja
17.00: (3,10) Everton (3,40) Totenhem (2,30) 

* Kvote su podložne promenama

​

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta