PRELAZZI: Poketino i Levi, pet godina kasnije

Imam tog prijatelja...

Duboki uzdah.

Ukratko, čovek navija za Totenhem skoro onoliko dugo koliko sam ja živ, i bilo je ludo sa njim u društvu gledati prošlogodišnju Ligu šampiona. Tokom četvrtfinala, onog blesavljenja sa Sitijem, skinuo se skoro potpuno go u jednom prilično popunjenom beogradskom kafiću, a u revanšu polufinala, kada je izgledalo da će poletni, divni Ajaks da se domogne samog finiša, negde u poluvremenu je obećao i sebi i meni da ćemo skupa ići u Madrid ako kojim čudom Totenhem okrene u Amsterdamu.

Mala je to cena, pa pravi bi navijač, na čijoj god da su mu strani simpatije, i bubreg i bolji deo jetre založio u tom trenutku; uglavnom se ne desi, ali eto, tog puta jeste.

Tih nekoliko večeri, ovih nekoliko godina, izgledalo je da je Totenhem postao jedan drugi klub; nestala je bila ona depresija s kojom su njegovi (p)odanici toliko srasli da je mnogima postala i draga, ili samo nisu mogli da zamisle život bez nje.

Prvo su se vratili u Ligu šampiona, onda su postali bolji od dva velika kluba iz severnog Londona; dva puta su se, od čega jednom ozbiljno, sve do marta ili aprila jurili za titulu; pa na ludilo, na spretnost jednog Brazilca, stisnutu pesnicu jednog borbenog Argentinca (onog na klupi, ne nesretnog Lamele) i donji deo leđa Fernanda Ljorentea, došli do kapije raja.

A onda se, negde tokom 90 i nešto više minuta koje smo taj ortak i ja proveli u jednoj madridskoj kafani, dobri, stari Totenhem vratio.

Onaj Totenhem koji luta. Onaj baksuzni klub koji bi želeo da liči na dugu kosu Davida Žinole i dribling Rafaela van der Varta iz najboljih dana, ali nekako uvek završi kao nespretni salto Robija Kina i još nespretniji osmeh Pitera Krauča. Onaj tim koji sanja o evropskim noćima, a najbolje diše kada mu je na čelu Hari Rednap. Onaj sastav u kojem levog beka igra Dani Rouz.

Nesređeni, vratolomni, raskalašni bogataš koji ne ume da troši novac. Kolektivni uzdah posle devedesetog minuta i migrena narednog jutra. “Biće bolje dogodine” u koje pre mandata tog magičnog Argentinca niko nije verovao.

Morali smo na početku da tekstu damo notu familijarnosti, najviše zato što se raskid gazde Danijela Levija i menadžera Maurisija Poketina u svetskim medijima umnogome poredio sa dugogodišnjom vezom, krunisanom brakom.

Sve je, zaista, bilo lično između njih dvojice. Sve, na kraju i sa depresijom u koju je Poketino pao nakon poraza u Ligi šampiona, sa durenjem u maniru neke uvređene snajke, koja je preko najbolje prijateljice poručila dragom da dobro zna adresu njenog devojačkog stana u Barseloni, pa ako mu je do pomirenja, neka dođe i ponudi izvinjenje.

Na kolenima, idealno.

A to nije bila baš rola koju je Levi želeo da igra na duži rok.

Obe se strane, baš kao što to u međuljudskim odnosima koji nadilaze profesionalne često i bude, danas osećaju kao da su dale sve od sebe, a da im to nije bilo dovoljno.

Levi je sagradio kuću, tražio je odricanja tokom tog procesa i dobio ih, ali Poketino je znao da kuća ne postaje dom samo zbog reflektora. Argentinac je u gajbu smeo da unese samo stari nameštaj, a koliko god da vam je majstor za mebl umešan, taj će trosed početi da se ulubljuje na najnezgodnijim mestima.

Da stvar bude gora, Levi je mislio da bi neki mali trofejčić baš lepo oplemenio zajednički prostor, Poch je želeo da prvo zameni sve one pločice koje iskaču iz svog ležišta, i sve je moralo da se raspadne posle krešenda koji je doveo do “Vande” prvog junskog dana.

Partneri često imaju uzvišeni razlog da probaju još jednom, ali šta ako deca više nisu odlikaši, već su postali derišta ili tek umorni studenti? A Poketino, uz svu svoju pristojnost i leporečje i iako nam svima deluje kontraintuitivno, nije čovek u kojeg se igrači kunu, nije njihov ortak ni prvi kontakt u telefonu za proslave ili tužne dane; on je tek – kao da je to “tek”! – vrsni poznavalac fudbala.

Kada magija nestane, kada je krug blizu zatvaranja, tu je samo naporni rad na spasavanju zajedničkog projekta; kada se to radi neiskreno, sa pola srca, kao što je radila falanga onih koji su, bilo bi to jasno sve i da je Maurisio i dalje na Vajt Hart Lejnu, morali da budu prodati prošlog leta, šok terapija je neminovna koliko i tužna.

Naravno da bi neostrašćenom ljubitelju Premijer lige trebalo da bude žao Maurisija Poketina. Cela liga biće malo manje lepa, malo manje pristojna, da ne govorimo o tome – a možda bi trebalo da govorimo baš o tome? – da je njegov Totenhem u pojedinim periodima petoletke bio tim koji je igrao možda i najbolji, najlepši, najjezgrovitiji fudbal na svetu.

Šteta je što su ti periodi bili previše retki da bi se izvajala kakva srebrnina, ali Poketino je, makar i na kratko, promenio DNK čitavog kluba, napokon ga uveo u 21. vek, naučio ga da se smeje, naterao ga da veruje, uprkos tome što je trošio neuporedivo manje resursa od svih svojih konkurenata.

Da, od njih dvojice, Levija i Poketina, samo je jedan sposoban da uradi nešto čarobno, a to nije bio onaj koji se pita za sve i koji je, na koncu, doneo odluku nalik na one iz mračnog doba Totenhema.

I šta sad? Žoze Murinjo je možda i dalje čovek koji ume da uspostavi red i zakon, a možda i da donese neki naslovčić – svi se sprdaju da će gazdi doneti Karabao kup i tako opravdati poverenje – ali hitrina dogovora i detalji njegovog ugovora otkrivaju da je posredi nešto mnogo više od racionalne odluke o preokretu u jeku sezone.

Danijel Levi je, da ga još jednom vratimo u rolu (ne)vernog supruga, odavno maštao o Murinju. U stvari, on je uvek želeo da ima klub koji može da dovede Žozea. Sada ga, napokon, ima, sada su se napokon sve kockice složile – uz 12 miliona funti koje daje Poketinu, i platu koja je obećana Portugalcu, čini se da je to povratak onom raskalašnom načinu poslovanja Spursa – ali pitanje svih pitanja jeste koji je to Murinjo.

“Anđeo spasilac” ili “Đavo u mantiji”, o tim opcijama ste već mogli da čitate...

Da je život igra, da je život Football Manager, navijači Totenhema bi najradije voleli da Danijel Levi simulira celu sezonu, onako bez snimanja, sa ovim čudnim eksperimentom – “Ludi naučnik Murinjo”? “Zli Murinjo”? “Napadno napadački orijentisani Murinjo”? “Drug, prijatelj, brat Murinjo”? – pa da, ako se ispostavi da ništa nije valjalo, klikne na “quit” bez snimanja i vrati sve kako je bilo.

Ali život, Premijer liga i sudbonosne odluke nemaju reprizu, a ishodi su mahom crno-beli: ili će Totenhem, u šta malo ko veruje, posebno zbog nekompatibilnosti onog klupskog DNK sa Murinjovim, kao i opreznog Levija i novog, i dalje lajavog menadžera, stati na čvrste temelje koje je Poketino postavio, ili će krenuti stopama Junajteda i, što će im posebno teško pasti, Arsenala, koji nikako ne uspevaju da izmisle iole dostojnu zamenu ljudima koji su ih za ruku i uvo doveli do velikih stvari.

Čini se, zato, okrutnim što Poketinu nije dozvoljeno da makar pokuša da napravi dinastiju od Totenhema, da sprovede smenu generacija i uđe u drugi petogodišnji plan.

Ko zna, možda bi njegovi “Spurs 2.0”, koji bi došli umesto umornih, iscrpljenih i koketnih likova kakve simbolizuje Kristijan Eriksen (mada, čudo da niko nije pričao o umoru i iscrpljenosti kada se marširalo do Madrida?), uspeli ono što je originalna verzija samo nagovestila, onih dana kada se moj prijatelj – duboki uzdah – skidao u skoro punom kafiću.

Ako ima pravde, onda će Poketino nastaviti da širi svoju magiju – za koju je evidentno sposoban kao možda svega desetak trenera današnjice – a to će, malo, biti u inat onom čoveku kojeg nije želeo da nasledi na Old Trafordu, istom onom čoveku koji je njega nasledio na Vajt Hart Lejnu.

Bilo da ode u Bajern, tamo gde Žozea nisu hteli, bilo da završi u Madridu, tamo gde su Žozea možda i zauvek pokvarili, bilo da nađe neki treći put, kada se i Levi i Poketino, za jedno pet godina, osvrnu iza sebe, kome će utorak, 19. novembar 2019, biti teži i tužniji dan?

Možda, najpre, onom mom prijatelju...

PREMIJER LIGA - 13. KOLO

Subota
13.30: (4,70) Vest Hem (3,70) Totenhem (1,75)
16.00: (1,45) Arsenal (4,50) Sautempton (7,00)
16.00: (2,80) Bornmut (3,10) Vulverhempton (2,65)
16.00: (3,50) Brajton (3,45) Lester (2,10)
16.00: (1,38) Everton (5,00) Norič (7,75)
16.00: (7,25) Kristal Palas (4,40) Liverpul (1,45)
16.00: (2,60) Votford (3,10) Barnli (2,85)
18.30: (1,48) Mančester Siti (4,60) Čelsi (7,00)

Nedelja
17.30: (3,40) Šefild Junajted (3,30) Mančester Junajted (2,20)

Ponedeljak
21.00: (2,25) Aston Vila (3,30) Njukasl (3,25)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista portala MOZZART Sport;
Foto: Reuters