PRELAZZI: Neću da budem Švabo

Biće da je to neka usađena stvar, ovi mlađi je nemaju, ali mi koje je zakačilo makar početno obrazovanje one stare države – ponekog, bogme, i pionirske marame – i, još važnije, indoktrinacija s malih ekrana. Jednostavno smo previše gledali "Otpisane", citirali "Balkan Ekspres" (“A ne znaš Lili Marlen?”) i ložili se na Valtera, pevušili Zabranjeno pušenje iz naslova ovog teksta, ali od Nemaca zaista i zazirali.

Možda je strahopoštovanje najverniji izraz, jer imali smo svi nekoga ko je otišao na arbajt, pa su se volela nemačka kola, pa nemački slatkiši, pa kakav je to jedan život tamo, sav kako treba, džakovi ti sami padaju na leđa, no nekako je usađeno – ne znamo, ponavljamo, važi li to s jednakom snagom i za novije generacije – da se generalno navija protiv Nemaca u fudbalu.

Najteži porazi su od njih, retke i najslađe pobede nad njima (poslednja, velika, na Svetskom prvenstvu 2010, i samo Srbin može da tuče Nemca i da ipak ne prođe dalje), baš zbog onog da Švabo igra 90 minuta, a onda igra još koliko god da treba.

Bilo je, ne kažemo, uvek ljudi koji su u Nemačkoj videli samo ono dobro, i pričali da treba da se ugledamo na njih (a neki su baš i glasni u tome), ali retko je ko, ima neki đavo u našoj psihi, zaista navijao za Nemce.

A kada govorimo o klupskom fudbalu, onom evropskom iz najviših ešalona, onda je Nemačka uglavnom značila isto što i "Bajern Minhen", zbog čega je bilo još lakše ne voleti ih?

Zato ima neke radosti, čak i seirenja i zluradosti, u činjenici da će se među osam ekipa u završnici Lige šampiona i isto toliko u finalnim fazama Lige Evrope naći jedan jedini predstavnik Bundeslige.

I to onaj nama najdraži, da udarimo još malo kontre Nemcima.

Bajerna je Liverpul opepelio gotovo sa pola snage, Dortmund je krahirao protiv izranjavanog i izmučenog Totenhema, Šalke je primio deset komada u dve utakmice, dok je još zimus simpatični Hofenhajm bez pobede okončao evropsku odiseju... Ni u drugom, manje važnom kontinentalnom takmičenju nisu briljirali, ne računajući momke na -ić.

Za svaki od ovih kikseva mogao bi se naći razlog na prvu loptu: Bavarci su i umorni i nesređeni i mora tu Niko Kovač (ako će to ostati zadatak Nika Kovača, a ne nekog jačeg imena) još mnogo da vergla; Dortmund je premlad i pomalo neotesan, iako ih je sve do ovog proleća, kada se videlo da nisu pelcovani od dečjih boljki, bilo lepo gledati; Šalke je, eh, šta je Šalke, to ni oni ne znaju...

No kriza nije od juče.

Ako nam je posle onih 7:1 u Brazilu i osvajanja svetske krune – a samo leto ranije, dva nemačka kluba igrala su finale Lige šampiona – izgledalo da je nemački fudbal došao da zasnuje novu dinastiju i da maltretira sve jadne germanofobe dugi niz godina, a što je sve osmišljeno u fabrikama i sjajno dokumentovano u Honigštajnovoj knjizi "Das Reboot", onda je pad bio jednako brz i neočekivan.

Manšaft sa Joakimom Levom, kojeg sve više prozivaju za čačkanje nosa i gaća, a sve manje pominju kao taktičkog znalca, a kamoli genijalca, uspela je da ispadne i iz Lige A (ma šta to značilo) u inauguralnoj sezoni UEFA Lige nacija, pa je i ovaj predstojeći prijateljski meč sa Srbijom, bizarno ili ne, u stvari omer dve selekcije koje se formalno nalaze na istom stepenu.

Lev je ostao bez Mesuta Ozila, nakon one hajke na nekada najboljeg fudbalera Nemačke, a onda se i svojevoljno odrekao nekih koji su dosta znoja i krvi dali za reprezentaciju; ali nije ni samo to, niti bi moglo da bude.

Bajern i Nemačka previše su se oslanjali na stare zasluge, pa je tako Manuel Nojer zakucan na mestu broj 1 iako je onaj poklon s mašnicom Sadiju Maneu bio tek jedan u nizu kikseva; sa Tomasom Milerom koji više ne zna ni sam šta igra, nedostaje im i jedan napadač, a ako smo se nečega, od onog prvog pa drugog Milera pa nadalje, plašili, to su bili nemački napadači.

Bajern nije zamenio Jupa Hajnkesa, a nije zamenio ni Anćelotija – sa tim su tek onoliko požurili – baš kao što nije zamenio ni Filipa Lama. Možda će im najavljene investicije omogućiti da dostojno zamene Robena i Riberija, ali posle Hamesa i Renata više nismo sigurni ni u Ulija Henesa?

I oni koji zaista vole i cene Nemce verovatno ih vole i cene zbog odlučnosti, neodustajanja, intenziteta, svih odlika koje krase najdugovečnije i najelegantnije nemačke motore i mašine.

Ne očekujete da se predaju, ne očekujete da ih vidite kako su se pokolebali i kako ne veruju u sebe, a to je upravo ono što se dogodilo s nemačkim klubovima u osmini finala Lige šampiona.

Šalke je pride i skinuo gaće, ova dva izvikanija i bogatija kluba su se makar trudila da ostanu dostojanstvena...

Da li će biti bolje? Nemačka reprezentacija do 19 godina nije se kvalifikovala, prvi put u protekloj deceniji, na Evropsko prvenstvo, a njihove dve godine mlađe kolege tukli su Holanđani (3:0) i Španci (5:1).

Vratiće se Nemci, naravno, ustali su oni iz svakog krša i loma, čak i ako su sami bili krivi za njih.

Videli smo to, uostalom, pre ravno dvadeset godina. Nakon što ih je SR Jugoslavija propustila, a Hrvatska dotukla, Nemačka je nakratko prestala da bude velesila svetskog fudbala, i to što su 2002. dogurali do finala u Japanu i Južnoj Koreji govori mnogo više o tom turniru nego o talentu reprezentacije; i to što je 2001. Bajern bio prvak Evrope na San Siru nije moglo da zamaže oči onima koji su umeli da vide.

Jer nije magični Oliver Kan, nemoćan pred Ronaldom, Rivaldom, Ronaldinjom, ono što će se zauvek pamtiti iz te generacije koju su predvodili Jeremis, Bode, Nevil, Frings, Linke i Ramelov (da se prisetimo samo nekih), koliko 1:5 na starom Olimpijskom stadionu u Minhenu, kada su se nad njima iživljavali poletni Majkl Oven, Stiven Džerard i, ne zaboravimo, Emil Heski. I to nakon vođstva domaćina...

Ta 2002. onda je za Nemce predstavljala rigor mortis, ali već su bili toliko umorni i namučeni da je jednostavno moralo da dođe do reseta; i kakav je to reset bio.

Ponavljamo, nije Bundesliga uglavnom u Evropi činila mnogo više od Bajerna, a svi su svakako bili u španskom zapećku, ali neko četvrtfinale se moralo zakačiti...

Potpisnik ovih redova biće i previše ličan, no sem nekoliko utakmica Borusije, podrške za Marka Grujića i nekoliko televizijski overenih nastupa "naših" iz Frankfurta – a posle onih intervjua na Mozzart Sportu, i mimo ovih sjajnih igara, svi su oni naši – Bundesliga, svaka joj čast na dupke punim stadionima, raspevanim navijačima i alkoholnom pivu na tribinama, nije neki mamac za gledanje.

Znamo da se bune mnogo zbog termina ponedeljkom uveče, ali neki od nas sigurno ne bi žrtvovali subotnje i nedeljno popodne za dogodovštine Lajpciga, Volfsburga i ostalih klubova...

Okej, ne treba ih otpisati, treba samo uživati, makar trenutno, ako biste isključivo bili Prle i Tihi, a ne okupator iz kultne pesme Pušenja.

Uslediće, ne sumnjajmo, kao i uvek kada je Nemac udaren, introspekcija i onda pokretanje sada već uveliko unapređene mašine.

Nama koji ih fudbalski nismo mirisali, mada smo ih se oduvek plašili i poštovali ih, ovo će da bude još jedna dobra i garantovano bolna lekcija: jer kad se Švabo zainati, nekad čekaš samo kraće, nekad duže, sve će on to da naplati.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters