PRELAZZI: Meu puto Lelito (VIDEO)

Kristijano makar s njim nikada nije morao da se folira. Odrasli su zajedno, uostalom, dva dragulja u zeleno-belom dresu Sportinga, slični samo po fudbalskom znanju, različiti po svemu ostalom. Ronaldo je stigao iz dubine Atlantskog okeana, uporni dečko koji je uvek video dalje od sutra i svoje radne navike brusio od malena; Kvarežma je momak iz grada, iz onog opasnog dela koji se turistima ne prikazuje, kojem je poreklo, ma koliko da ne verujete u takve stvari, odredilo dalju sudbinu.

Bio je onaj gol protiv Hrvatske u osmini finala, u smiraju produžetka, kada su Vatreni krenuli u napad i promptno kažnjeni, i Kristijano je ponovo bio zahvalan svom prijatelju. Spasao je Kvarežma svoju zemlju, ali je mnogo više spasao Ronalda, dotad primetnog samo po greškama i promašajima čitave lopte – dao je i naciji i drugaru još jednu šansu da, na ovom čudnom prvenstvu za sve, a ponajviše za njih, odu još dalje.

Kvota na pobedu Portugala večeras je 2,30! 

„Vamos golo do meu puto Lelito“, napisaće CR7, nesumnjivi lider generacije u grčevitom pokušaju da prisvoji i ovo Evropsko prvenstvo, neposredno posle meča, ispod instagram-fotografije na kojoj grli Rikarda Andradea Kvarežmu Bernarda.

Ovo Lelito, posmatrano sa strane i pod uvećavajućim staklom sveprisutne političke korektnosti, posve je pogrdan naziv za Rome, koje oni belji Portugalci „zvanično“ zovu „ciganos“, siganu. Najpribližniji prevod bio bi „gabelj“, „gurbet“, „mandov“, ili tek „ciganštura“, i svaki drugi Rom bi imao razloga da se naljuti.

Ne i Kvarežma, i ne samo zato što je to izgovorio Kristijano Ronaldo, kojeg Rikardo bezgranično voli, brani i poštuje, kao što je stariji brat ponosan, bez trunke sujete, na mlađeg i uspešnijeg.

Momak u čijem se plantarnom mišiću desnog stopala krije više magije nego u Tolkinovim sabranim delima, zapravo se ponosi svojim poreklom, i predrasude koristi vrlo vešto. Da slegne ramenima i da ne trči kad mu se ne trči, da kupi zlatnu ogrlicu kad mu se kupuje zlatna ogrlica, da potroši čitavu platu za jednu noć.

On je „lelito“, i on je „siganu“, i „boemio“ – ovo poslednje i u prenesenom i u doslovnom značenju...

A opet, nekad taj DNK igra i za njega i za ceo svet koji ga gleda: razigran i bezbrižan kao da ni naredni napad, a kamoli sutrašnji dan, ne postoji, Kvarežma pleše po terenu kao čigra na vašarima, preskače loptu, ponižava protivnika, i ponekad uspe da i sve nas prevari kao pravi šibicar, i da ga molimo da to uradi opet.

Portugal pobeđuje i Kvarežma daje gol - kvota 8,00!

Svi su, pred ovo polufinale Evropskog prvenstva između Velsa i Portugalije, potencirali duel Gareta Bejla i Kristijana Ronalda, poredili ih, sučeljavali, tražili fotografije na kojima se njih dvojica smeju, pa fotografije na kojima se nešto prepiru, u onim lošijim danima Real Madrida; no jedno drugo poređenje i jedna druga veza mnogo više govori o uspehu Portugalije i čudu koje je fudbal.

To je ono između Kristijana Ronalda i Rikarda Kvarežme, Kraljevića i Ciganina koji su krenuli iz jedne tačke, a sada su likovi iz iskrivljenog ogledala, što će jedan engleski novinar nazvati posve dikensovskim zapletom.

Kvarežma je bio, pričaju svi, talentovaniji iz tandema o kojem je, na prelazu jednog milenijuma u drugi, govorila cela fudbalska planeta, i zbog koje je lisabonski aerodrom svake nedelje beležio porast broja gostiju u biznis klasi. Bio je stariji godinu i po, davao je više golova, to svakako, ali je bio i zapaljiviji, prijatniji za oko – Rikardo je mogao sve što je mogao Kristijano, pa još i više, ali je to mogao lepše.

Skauti su bili očarani, velika karijera na dlanu, malena, ali ponosna iberijska nacija nestrpljivo je čekala Evropsko prvenstvo 2004, da ove gusenice postanu leptiri i donesu krunu na domaćem terenu, dva verodostojna naslednika majstora po imenu Luis Figo.

Razlike će se uočiti već tog leta kada Sporting proda dvojicu svojih najboljih mladih igrača. Kristijano Ronaldo, taj uporni, vredni dečak koji je uvek želeo i uvek morao više, otići će u Mančester Junajted, gde će ga Aleks Ferguson, na svaki način, dekvarežmirati, izbiti mu iz glave i samu pomisao da imitira svog blago iskusnijeg i nadarenijeg prijatelja preskačući loptu po milion puta, staviti ga na oštri režim ishrane, treninga i discipline koji će, na koncu, od njega napraviti mašinu.

Rikardo je takođe mislio da je dobro odabrao: gde bi igrač tako vanserijskih kvaliteta, nemoguć da bude ukalupljen, mogao da prosperira bolje i brže nego u ekipi koja je od spontanosti napravila umetnost, još otkako je plavokosi Holanđanin sleteo na katalonske obale, i koja je imala jednog još boljeg majstora, od kojeg bi se dali skidati novi trikovi, Ronaldinja?

Ah, ali jedan drugi Holanđanin koji je tada vodio Barselonu, Frank Rajkard, nije voleo entropiju, i Kvarežma će se ubrzo naći u problemu. Krojfova originalna zamisao pretvarala se u ono što ćemo znati kao tiki-taka, evoluirala prvo pod Van Galom, a potom pod Rajkardom, namećući igračima i na treninzima, a kamoli na utakmicama, jasan plan, po kojem se ni igrači ni lopta nisu kretali kako je njima ćeif, već po geometriji – levo i desno, i gore i dole, i napred i nazad, ali uvek do noge i prečesto kroz sredinu.

Portugal pobeđuje i Ronaldo daje gol - kvota 3,40!

Uspeh ove taktike uspeo je i da saseče krila fudbalu: time što je klasičnog špica poslao na biro za nezaposlene, i centaršutevi, pasovi izvučeni iz same korner zastavice ili prodori koji bi se završavali „trivelom“ sa roglja šesnaesterca postali su retki ili skroz nepotrebni.

Kvarežma nije mogao tako da igra. Njegovo glavno oružje bio je instinkt, vic, nepredvidivost, i karijera će mu prvi put upasti u stupor, iz kojeg će naizmenično izlaziti trijumfalno, samo da bi ponovo pala na dno. Javno će kritikovati Rajkarda, što mu je obezbedilo trajno mesto na klupi, pa povratak u domovinu.

Od dva princa iz Lisabona, jedan je postao Kralj, ili makar Kraljević. Drugi je, s osmehom na licu, ostao Ciganin. Jedan dragi kamen postao je valuta po kojoj se mere druge, neka vrsta fudbalskog zlatnog standarda; drugi je menjao vlasnike i vlasnike, i svako je želeo da ga ima i da ga drži na počasnom mestu, ali se niko nije drznuo da ga ispolira i tako mu još uveća vrednost.

Ako nije uspeo u Barseloni, jeste u Portu, gde mu je mnogo stvari išlo u korist: lopta je uglavnom bila u njegovim nogama, tim je igrao po njegovim notama, i nije mu zamerano niti zviždano kada bi po deseti put na desnoj strani izgubio posed, pokušavajući još jedan nepotrebni trik umesto da vrati loptu odbrambenim igračima. Nije morao da igra odbranu, dok god je napad funkcionisao.

Postoji onaj trenutak kada fudbaler pokuša prodor i ne prođe – iz publike se tada začuje kolektivni uzvik negodovanja, prevrtanje očima praćeno zvukom između „aooo“ i „ufff“ – i na to neuspešno odbijanje od odbrambene igrače, koje ume da deluje kao pravi šamar, većina napadača reaguje tako što sledeći put odigra na sigurno, u strahu od sledeće reakcije publike, ne želeći da se zameri već nervoznim navijačima.

Lisabonski se čarobnjak (na Dragau će ga čak jedno vreme i zvati Hari Poter), naprotiv, hranio reakcijama s tribina – on bi njihovo „aooo“ čuo kao poziv da već u narednom napadu proba nešto još neverovatnije, još eksplozivnije – i time je lako objasniti pretanku liniju između ljubavi i mržnje koju bi mu servirali svakog vikenda. Od dočeka hiljada ljudi na aerodromu do uvreda na rasnoj osnovi ne bi prošla ni cela sedmica, a već naredne bi čitav stadion nanovo uzvikivao njegovo ime.

Jedina greška je bila što je posle trijumfalnog boravka u drugom najvećem portugalskom gradu, i sam Kvarežma poverovao ono što su svi pričali. Da je najzad odrastao, da se smirio, da je samo pitanje vremena kada će napraviti jedan ogroman transfer i krenuti, sa tek blagim zakašnjenjem, stazom slave koju je utabao njegov kalfa iz lisabonskih dana, koji je već tada brojao dane do neizbežne selidbe u najbogatiji, najprestižniji svetski klub.

PLAID CYMRU!

Dobro, ne jedina. Druga je greška što ga je u Interu – poznatom, još od Rekobe, da ume da bude tihi dželat kreativaca – dočekao beskompromisni Žoze Murinjo, koji nije davao ni pišljiva boba na pasoš Rikarda Kvarežme. Što zbog svog statusa, što zbog činjenice da su protivnici bili mnogo slabiji, u Portu magično krilo nije ni moralo da se vraća u odbranu. A kod Žozea su, znamo to, svi morali da trče i svi da se brane.

Ubrzo su njih dvojica postala kao dva jarca na brvnu: trener je tražio jedno, Kvarežma bi radio nešto potpuno drugo; Žoze bi vikao „nazad“ ili „dodaj“, a Rikardo bi pokušao pedesetu trivelu za jedno popodne.

Epilog je bio previše jasan i očekivan: Murinjo je pobedio, Kvarežma je sve sa sarkastičnom nagradom „Bidone d'oro“, zlatna kanta, otišao prvo u Čelsi, pa u Bešiktaš, na godinu dana skroz nestao kada je mažnjavao platinu negde na Dalekom istoku, da bi se preko svog Porta ponovo vratio na Bosfor i tamo, u tandemu sa Mariom Gomezom, doneo crno-belima titulu i vratio se u nacionalni tim, taman pred Evropsko prvenstvo.

Svetsko je propustio, i bio je potpuno sam za to kriv. To otelotvorenje fudbalskog romantika, koji vraća zaboravljeno značenje reči „igra“, nije želeo sebi da dozvoli da ne upozna zemlju ljubavi...

Mislilo se da će igrati ulogu važniju od epizodne, no selektor Fernando Santoš dosad ga je držao na tihoj vatri – dao mu je čak i broj 20 na dresu – valjda da bi se uverio da li je Kvarežma dovoljno zreo da se ne buni i da čeka svoj trenutak. Jedan je došao, protiv Hrvatske, pa drugi protiv Poljske, na penalima, kada je „čitava zemlja bila na njegovim plećima“, kako je kasnije izjavio.

Ali da li je Santoš primetio da, čini se, i počesto izmučeni Kristijano Ronaldo igra bolje kada je na terenu njegov dragi Lelito, uvek voljan da ga podrži?

Večeras bi u Lionu Kvarežma, strelac svega osam golova u nacionalnom dresu, mogao da presadi svoju formu iz legla zmajeva u Portu kada se bude ustremio na crvenog velškog zmaja.

Znamo da fudbal ima neke svoje ideje, i neku svoju simboliku. I verovatno se sve sprema da Kristijano Ronaldo opet bude heroj. Da se pojavi u 89. ili 115. minutu i kidnapuje još jedan veliki meč za koji nije imao previše zasluga, baš kao što je to učinio u finalu Lige šampiona, pre samo mesec i po.

To, stvarno, izgleda vrlo moguće.

Ali zar ne bi bila jača priča da, u slučaju da Vels pokaže da je polufinale ipak njihov krajnji domet – što je tek hipoteza, jer su Velšani iznova i iznova dokazali da su veliki tim, sve sa preokretom protiv favorizovane Belgije – zar ne bi bilo bolje i za sve one koji tvrde da su razočarani igrom i taktikom na prvenstvu, da baš taj veseli „siganu“, taj retki fudbalski boem, koji se ne potresa što nije postao toliko veliki, da baš on bude taj koji će presuditi hrabroj ekipi Krisa Kolmana?

Ili je to ipak, sve sa osmehom kojem fali samo zlatan zub pa da predrasude i felinijevska scena budu potpuni, scenario koji nas čeka tek u nedelju?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)