PRELAZZI: Massive Attack na Premijer ligu

Bilo bi predaleko, da ne govorimo pretenciozno, povlačiti znak jednakosti između muzičke scene jednog grada i njegovog odnosa prema fudbalu, ali iznenadili biste se koliko paralela može da se napravi.

Liverpul će, recimo, zauvek ostati grad Bitlsa, i ne može biti toliko slučajno što su momci sa Enfilda, novi, moderni, drugačiji od svega što je čovečanstvo dotad videlo, osvojili ceo svet. Godinama je fudbal odzvanjao u ritmu Merseybeata, a čak i kada su uspesi utihnuli, kada su se generacije smenjivale (i smenjivale, i smenjivale, i smenjivale...), ostalo je sećanje, ostale su pesme, ostao je osećaj da su najbolji i najveći, i da će se "prave vrednosti" kad-tad vratiti.

A Mančester? Zahvaljujući genijalnosti jednog čoveka, najviše trojice (Morisi, Ijan Braun, Aleks Ferguson), a onda i doslednjim kopiranjem onoga što je rađeno u Liverpulu koju deceniju ranije (Oasis), taj grad transformisaće se iz takmaca u suverenog vladara sportske i kulturne scene devedesetih godina. I kada jednog dana neki bogataši iz daleke zemlje budu kažiprstom po mapi tražili mesto gde će ulupati milione zbog zarade i PR-a, odabraće Mančester i klub za koji navijaju braća Galager.

A onda imate Bristol. Ako bi postojalo takmičenje za najčudniji grad u Ujedinjenom Kraljevstvu, onaj na reci Ejvon, nadomak zaliva Severn, zagledan u Vels što je prekoputa, verovatno bi bio na prvom mestu.

Muzička razglednica Bristola nije tako raspevana kao Liverpulova ili Mančesterova; oni su samozatajni, oni su atmosferični, oni su neuhvatljivi, oni nisu za svakoga. Iz podzemlja Bristola izašla je urbana scena koja će obeležiti jednu epohu, od Trikija i Massive Attack (kažu da čuveni Benksi, takođe Bristolac, mora biti jedan od njih) do Portishead i Ronija Sajza.

E takav je i njihov fudbalski klub – a imaju ih zapravo dva, s tim što su Roversi uvek bili manje popularni i manje uspešni, ako se i o kakvim uspesima može govoriti – tih i premalo poznat.

Kao da se strast u ovom gradu iscrpljuje s muzikom, pa za fudbal ne preostaje mnogo? Kako drugačije objasniti da je Bristol tako neuspešan, iako je veći, urbaniji, gušće naseljen od Njukasla i Sanderlenda. Za te se gradove govori da su ludi za fudbalom, da su strastveni i da mnogo vole svoj klub, za Bristol se ne govori ama baš ništa...

Tek u retkim trenucima dogodi se nešto što zavredi pažnju britanskih medija, recimo kada je Meti Tejlor prešao iz Roversa u Siti, pa je menadžer koji ga je doveo dobio pretnje smrću...

U čitavoj dugoj istoriji ligaškog loptanja na Ostrvu, u svega devet sezona Bristol Siti bio je u najvišem rangu takmičenja. Samo jednom su bili visoko plasirani, drugi, i to 1907. godine, i samo jednom bili su u finalu FA kupa.

Statističari potcrtavaju tu diskrepancu još jednim podatkom: u Engleskoj postoji devet gradova manjih od Bristola koji mogu da se podiče titulom prvaka. Čak devet.

Da li je vreme da se to promeni? Da li bi ova čudna sezona – na svim nivoima, okomito – mogla da donese pravu fudbalsku radost Bristolu, gradu koji je nije prečesto upoznavao?

U ovakvim uslovima i u ovim vremenima, naravno, ne govori se ni o kakvim trofejima, ali bi ulazak u Premijer ligu mogao da stavi Bristol na mapu Engleske i Evrope kao nikada dosad (poslednji put kada su bili u visokom društvu, bilo je to davno pre globalizacije, sredinom sedamdesetih godina, a njihova rola bila je tek epizodna). I da se, možda, i njima nasmeši neki investitor.

Pre vanrednog kola u Čempionšipu, na Veliki petak, Bristol se nalazi na onom poslednjem mestu koje vodi u nemilosrdni plej-of, mada ima i utakmicu manje od Midlzbroa koji mu diše za vratom i dva boda više od jednog drugog usnulog velikana, Derbi Kauntija Frenka Lamparda.

Ako smo prilično sigurni da će se Norič Siti, na krilima Temua Pukija i sa sećanjem na velikog Darena Hakerbija, koji je prodavao dovoljno magije po terenima drugog ranga da još tada shvatimo da se u negdašnjoj Prvoj diviziji igra baš ludački fudbal – nije ni čudo da im je prosečan broj gledalaca toliko visok! – vratiti u Premijer ligu bez problema, i ako se nadamo da će drugi putnik biti Marselo Bjelsa i Lids Junajted, uz malu mogućnost da Šefild Junajted pokvari ideje "fudbalskih sladokusaca", za još jedno mesto je široko polje i gotovo neograničene mogućnosti.

Da, tu je jedan bivši prvak Evrope, koji je ušao u formu tačno kada je najpotrebnije i ima majstora Džeka Griliša, tu je i Vest Brom kojem samo trener fali pa da ovaploti kvalitet koji poseduje, ali nemojte tako lako da otpišete Bristol Siti, "mračnog konja" (iako sebe zovu Robins, "crvendaći"), autsajdera koji se umuvao među velike i želi, kao Benksi, da ostavi svoj trag u establišmentu.

Ako pomislite da njihova priča pomalo liči na onu Hadersfildovu, nećete biti previše daleko od istine.

Njihov mlađani igrački kadar na papiru deluje inferiornije od onoga koji poseduju i Šefild i Vila, ali veća su se čuda događala u plej-ofu otkako ga je neki genije smislio i uveo pre više od trideset godina. Plej-of je, ako se do njega dočepaju, pitanje inspiracije, trenutka i ludila probuđenog hrabrošću i energijom sa tribina.

Setimo se samo polufinala između Votforda i Lestera, setimo se onih 4:4 Čarltona i Sanderlenda dve decenije unatrag, setimo se kada je Blekpul Ijana Holoveja, iako su svi mislili da će ispasti, došao do Vemblija i tukao Kardif s 3:2 u meču u kojem su svi golovi postignuti u prvom poluvremenu.

A tu su, kako to valja i priliči Engleskoj, sem fudbalskih, i tradicionalni, pa i porodični razlozi zašto biste mogli da navijate za momke u crvenom u poslednja četiri kola regularnog dela i eventualnom doigravanju.

Ti razlozi govore i o tome da je Bristol Siti, uz sve ono što važi o "afudbalskom" gradu, firma koja se (možda baš zato što su očekivanja nevelika) vodi s nousom, znanjem i odmerenošću.

Menadžer kluba s Ešton gejta zove se Li Džonson, i sama činjenica da je bivši igrač i idol navijača tog tima (iz sezone 2008, kada su bili opako blizu prvog ulaska u Premijer ligu) bila bi dovoljna da bude simpatičan; to što je na kormilu već duže od tri godine je takođe lepa stvar; to što je prilježan student kontinentalnog fudbala – nedavno je boravio u Lajpcigu, gde mu je mentor bio Ralf Rangnik – zvuči baš dobro za razvoj fudbala i ove ekipe; to što je jednom tukao Murinja i Mančester Junajted, a onda tesno ispao od Gvardiole i Mančester Sitija je sjajno i govori o njegovom talentu; no glavna stvar koju treba znati o njemu jeste da je sin svog oca, Garija Džonsona.

Gari Džonson bio je menadžer Bristol Sitija u prošloj deceniji, i doveo je svog sina koji će biti jedan od njegovih najvećih pulena; kasnije će Li otići očevim putevima i početi solo trenersku karijeru u Oldamu. Kada su se Oldam i Jeovil u aprilu 2013. sreli, bio je to redak slučaj da jedan prekoputa drugog stoje i naredbe izdaju otac i sin.

Li Džonson, 37 leta mu je samo, verovatno je buduća trenerska zvezda i ime koje treba da vam bude na radaru, baš onoliko koliko Bristol, rodno mesto Massive Attack, Trikija, Portishead, Benksija i ostalih diskretnih heroja muzičke scene, nikada nije bio.

Da li je vreme, počev od matinea protiv Redinga na Veliki petak, da Engleska, posle stotinu godina, dobije još jedan fudbalski grad?

ENGLESKA 2 - 43. KOLO:

Petak

13.00: (1,80) Bristol Siti  (3,60)  Reding (4,60) 
13.30:  (1,55) Šefild Junajted  (4,00)  Notingem Forest (6,25) 
14.00:  (2,15) Milvol  (3,40)  Brentford (3,40) 
16.00:  (1,72) Midlsbro  (3,50)  Stouk (5,40) 
16.00:  (9,50) Bolton  (5,30)  Aston Vila (1,32) 
16.00:  (1,80) VBA  (3,60)  Hal (4,60) 
16.00:  (1,60) Preston  (3,90)  Ipsvič (5,80) 
16.00:  (1,70) Svonsi  (3,70)  Roteram (5,10) 
16.00:  (1,40) Lids  (4,50)  Vigan (8,50) 
16.00:  (2,70) Birmingem  (3,10)  Derbi (2,75) 
16.00:  (2,15) KPR  (3,45)  Blekburn (3,35) 
20.45:  (1,50) Norič  (4,30)  Šefild Venzdej (6,50) 

NAPOMENA: Kvote su podložne promenama 

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport
Foto: Reuters