PRELAZZI: Keisuke Honda, ti Japanci ionako nisu normalni

Reakcija svakog Srbina bi bila sasvim očekivana. Ti Japanci, oni ionako nisu normalni: kud manga, kud anime, kud horori, kud kosplej, haiku, geinokai, kawaii, mašinovođe što se bacaju pod vozove, kud karaoke, ništa nas ne može iznenaditi što dolazi sa najdaljeg istoka, mi mislimo da su oni vanzemaljci i možda i stvarno jesu, i kako uostalom da objasniš Keisukea Hondu sem time da je Japanac?

Jer u ovoj prokletoj reprezentativnoj pauzi – duboko dišite, ali čeka nas još jedna u novembru, i onda smo valjda mirni do 2019. godine? – gotovo ispod radara prošle su neke stvari; okej, svi znamo da je Gibraltar pobedio dve utakmice, i da su Nemci krahirali, i da je Madagaskar po prvi put učesnik Kupa afričkih nacija, a čestitao im je lično predsednik koji se zvao tako jednostavno, Eri Rajaonarimampianina Rakotoarimanana, ali skoro da niko nije čuo čime se sada bavi najpopularniji, mada verovatno ne i najbolji, japanski fudbaler svih vremena?

Da, Keisuke Honda jeste letos potpisao za Melburn Viktori, postavši tako još jedan nadareni fudbaler koji je smiraj svoje karijere odlučio dočekati tamo gde su zime smešne, a leta predugačka, ali u isto vreme čuveni Japanac je postao, pazite sad, i selektor fudbalske reprezentacije Kambodže.

Doduše, zbog priprema za novu klupsku sezonu – i to je sve što treba da znamo o kambodžanskom, kampučijskom, kakogod fudbalu – Honda nije vodio ekipu na poslednjoj prijateljskoj utakmici, koju su izgubili od Singapura sa 1:2, ali je, kažu, dao instrukcije kako treba da se igra, a treba da se igra onako kako igra Keisuke Honda.

A to je već priča, možemo je nazvati onom o poslednjem caru Japana, Kambodže, Australije i Meksika, o čoveku koji je mogao mnogo i koji je u isto vreme uradio najviše, što ga odvaja od klasičnih pripovetki o beskrajno talentovanim momcima koji se jednostavno nisu uklopili.

Keisuke Honda bio je, u zemlji koja je uprkos svom ludilu, bejzbolu, Nintendu i Neo-Geu, imala makar poker prijatelja fudbala – Hidetoši Nakata, Šunsuke Nakamura, Kazujoši Mijura, Jasuhito Endo, da kažemo da Nagatomo, Šinđo Ono i Kagava nikada nisu iskazali svoj potencijal? – najveća zvezda, čovek koji je zaličio na Dejvida Bekama ne samo zbog svojih slobodnih udaraca i centaršuteva i, dobro, frizure, već pre svega zbog komercijalnog značaja.

Čuveni direktor Diznija Majkl Ajzner imao je onaj citat da je Dizni toliko veliki da na apsolutno sve na svetu možete nalepiti uši Mikija Mausa i to će se prodavati; Keisuke Honda, što je pokazano i kada je došao prvi put u Evropu, i kada je bio u Meksiku, i sada kada je tamo dole, japanski je Miki Maus, lik na kojeg se lepe reklame, sponzori, marketinški ugovori i basnoslovna TV prava.

Kada bi se kandidovao za japanskog premijera, verovatno bi slavoljubivi i osorni Šinzo Abe shvatio da mu je bolje da se penzioniše; kada bi poželeo da bude imperator, i Akihito i Naruhito bi mu se duboko poklonili ili izvršili harakiri. Toliko je veliki, najveći, Keisuke Honda.

A sve je to bilo, moglo bi se reći, makar donekle uprkos tome što se dešavalo na terenu: jer selektor Kambodže i prvotimac Melburn Viktorija nije ispunio sve što je sebi zacrtao kada mu je, kako je pričao za onaj sjajni sajt „Players' Tribune“, otac prvi put pustio VHS kasetu na kojoj je bio snimljen Pele, i kada je Honda shvatio da želi samo i isključivo da se bavi tom igrom koju je propagirao veliki Brazilac.

Na grintu i kose oči iz Piksijeve i Vengerove Nagoje stigao je u maleni Venlo, a dalekoistična tajna nije mogla proći nezapaženo u Evropi, taman kao ni onaj leptir što zamaše krilima i napravi pičvajz po čitavom kontinentu. Hondu je uzeo CSKA, uprkos tome što su i neki trofejniji klubovi, a govorilo se i o Arsenalu, Dortmundu, Juveu, Liverpulu, slali emisare da gledaju VVV.

Isprva je i on mislio, previše ambiciozan od malena, da će se zadržati u Rusiji svega godinu-dve pre nego što se vrati u pravcu zalazećeg sunca, ali neće biti prvi Japanac koji će polomiti zube na ruskoj zimi.

Možda bi danas, kada pogleda unatrag, Honda sve prebacio baš na tu Moskvu. Uhvatili su ga u zlatnu krletku, rekao bi, sve je dao tim Rusima, uključujući i ono četvrtfinale Lige šampiona, a oni su mu vratili time što su ga zarobili i odbijali sve ponude jakih klubova sve dok mu nije istekao ugovor; da sam došao mlađi u taj prokleti Milan (dobro, možda Keisuke, koji zna šta znači dobar PR, nikad ne bi upotrebio reč “prokleti”), ko zna, ne bih danas bio u Australiji i Kambodži u isto vreme.

Baš će Milan, onaj post-alegrijevski, onaj koji će ostati bez Lige šampiona i bilo kakve Evrope, biti sledeća destinacija Keisukea Honde. Imao je tada skoro 28 godina, došao je besplatno, došao je u klub koji je bio na nizbrdici na kakvu navijači na San Siru nisu navikli niti će se ikada navići – pričaće Japanac posle da su previše okrutni, da su nestrpljivi i netrpeljivi, da zvižde već u petom minutu ako im se ne svidi ono što je okomito dole na travi – a da sve bude gore, oko vrata mu je odmah okačen teg od rosonerog dresa sa brojem deset.

Jeste bilo čudno što je tip iz CSKA, pa još i Japanac, koliko god hajpa to proizvelo sedam-osam vremenskih zona dalje, dobio tu majicu pre nego što je i zaigrao za Milan.

„Desetka“ je čudesna koliko i onaj prsten oko kojeg su se patili u tri knjige i tri filma, ume na površinu da izvuče najbolje i najgore iz čoveka, ume da ga oprhva i slomi.

Posebno, valjda, Milanova desetka, natopljena znojem i postojanim majstorskim parfemom ljudi koji su se zvali Đani Rivera, Rud Gulit, Rui Košta, Dejan Savićević...

(Okej, taman koliko se srozao Milan, toliko se srozala i njegova desetka: pre Honde nosio ju je Kevin Prins Boateng, a sada će je dužiti Hakan Čalhanolu, i to je, čak i da vam nikada nije bio drag Milan, onako, da vas srce pomalo zaboli.)

U takvo društvo, mimo ove zagrade, stupio je Keisuke Honda, a da mu Inzagi i kasniji treneri, uključiv i Sinišu Mihajlovića, nisu ni dozvolili da proba da bude „trekvartista“, da igra iza špiceva. Gurali su ga na bok, ne bi li otvorili prosor Montolivu i sličnima, a Japanac nije bio dovoljno spretan, a kamoli brz da bude desnokrilni igrač (uzmimo u obzir da mu je leva noga bila, da budemo japanski precizni, jedno 78% upotrebljivija od desne), i sklanjanje na terenu vrlo brzo je uticalo i na njegov mentalni sklop.

Nisu pomogli ni brojni zemljaci koji su neretko potezali desetak hiljada kilometara u jednom smeru samo da vide svog idola u dresu jednog od najvažnijih klubova u istoriji fudbala.

To je, uostalom, bila manjkavost mnogih igrača koji su iz Japana stigli sa (pre)velikim očekivanjima. Ne treba da idemo dalje od Kagave u Junajtedu, koji bi zauvek mogao da bude maneken tog nimalo robotskog shvatanja igre, pa da vidimo da je to mnogo više pravilo nego izuzetak; Honda je bio samo tek još jedan Japanac što nije uspeo da se prilagodi, i možda su stvarno ono što o njima mislimo – vanzemaljci... ?

Ni u reprezentaciji nije išlo mnogo bolje, mada ostaje žal svima pod zastavom sa crvenim krugom što je baš talentovana selekcija poklekla u onoj osmini finala Mundijala u Južnoj Africi, i to na penale protiv Paragvaja; poslednji turnir, onaj seppuku protiv Belgije u Rusiji, sasvim prikladno je bio i poslednja utakmica ambicioznog, ponekad i previše ambicioznog Keisukea Honde za svoju zemlju.

Pre toga je igrač sve čudnijih frizura i prefinjene tehnike već proveo godinu dana u Meksiku, nakon što je gotovo obeščašćen napustio Milano, a onda se preselio u Australiju i o istom trošku postao selektor i menadžer, šta god u Pnom Penu to značilo, jedne azijske selekcije.

Nema mnogo igrača, čak ni u ono doba pre ovog surovog profesionalizma, koji su mogli da balansiraju te dve stvari – kakav je da je kambodžanski deo posla – ali fudbalski almanasi beleže da je Mark Hjuz još nastupao za Sautempton kada je bio selektor Velsa; Englezi su se setili i Džonija Džajlsa, koji je 1975. u isto vreme bio igrač-trener Vest Bromviča i igrač-selektor Republike Irske, dok je Teri Nil između 1971. i 1973. vodio u isto vreme i Hal Siti i Severnu Irsku.

Nije samo zato što je Japanac, dakle, Keisuke Honda je mnogo više od fudbalera: i aktivista i investitor i edukator, kako sam za sebe voli da kaže, koji ima procente u klubovima od Austrije pa do najzabitijeg kontinenta.

Čovek od kojeg je Australija strepela kad god bi se sudarili tamo na azijskim takmičenjima sada je, u naponu snage – tek su mu 32, a Endo igra i sa 38, a Mijura igra i sa 51 – došao na novi kontinent, po novi naraštaj fanova i novu žetvu slave; a tamo u Kambodži, navijači jedne od najslabijih selekcija na planeti, gledaće u njega kao u neko božanstvo s istoka, nadajući se da može da napravi čudo.

Ako uspe, reakcija svakog Srbina bi bila sasvim očekivana: ti Japanci, a posebno Keisuke Honda, oni ionako nisu normalni.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta