PRELAZZI: Kako je Murinjo uništio derbi

Ne bi se moglo reći da sam ga ikada voleo. Preciznije bi bilo ono sasvim suprotno osećanje, ali kako sam odavno u godinama u kojima pristojnost nalaže da se stvari ne posmatraju – i posebno ne objavljuju – u apsolutnim kategorijama, neka bude da sam zazirao od njega.

Tako je bilo od prvog puta kada se počelo pričati o njemu, onog najkasnijeg proleća u Sevilji.

Tribine su bile potpuno zelene, iako je Porto vazdušnom, emotivnom i svakom drugom linijom bliži Andaluziji od Glazgova, no desetine hiljada Škota stiglo je u nadi da će se ponoviti još jedno veliko Seltikovo veče na Iberiji, kao onda u Lisabonu.

Navijali smo tada za Seltik u finalu Kupa UEFA 2003. godine, zbog Henrika Larsona i Boboa Baldea, taj tim je bio šaren i lud, super je bilo pratiti njihovu evropsku odiseju, ali onda su naleteli na portugalski zid – sem Derleija i Aleničeva, i svi ostali igrači bili su beše Portugalci? – i naučili smo, prvi put, ko je Žoze Murinjo, i kako taj Žoze Murinjo igra velike utakmice.

Ono dogodine, protiv Monaka i ostalih u Ligi šampiona, to je bila samo zastava na vrhu već podignute tvrđave. U Engleskoj, o kojoj je sanjao kada je prevodio ser Bobiju Robsonu tamo u Barsi, u toj Engleskoj počinjala je nova era, dolazila je s Istoka i imala je mnogo novca i preteranu količinu skorojevićkog da joj najtraženiji trener u Evropi nije mogao odoleti.

Od tada je lepo obučeni frajer iz Setubala konstanta, čovek kojeg je bilo lako mrzeti – dobro, zazirati od njega – a nemoguće nipodaštavati, onaj kojem bi do slepila bili verni njegovi igrači, a kojeg bi do ludila voleli navijači timova koje on vodi (kratkotrajno, što su pojedini kreteni sa Čelsijevih tribina demonstrirali već nekoliko puta), svakog dana stepen više za svaku uvredu koju mu upute oni protivnički.

Murinjo je bio revolucionar, na terenu, pa uz teren, pa ispred kamere, mikrofona i diktafona, moglo nam se to što je on radio sviđati ili ne, nevažno je; nije nam se sviđalo, zapravo, uopšte, neki smo se, kada se u punom sjaju pojavio Pep Gvardiola, osećali kao da su proterani Nemci posle duge okupacije, pa šta i ako taj novi zavojevač ne pokazuje nameru da ikada sjaše.

(Posle su neki partizani našli Klopa, a neki Simeonea, neki Kontea, a neki Sarija, neki Žardima a neki Poketina, ali makar posle Termidora više nije vladalo jednoumlje.)

Da je bio veliki, bio je; umnogome je i dalje, čak i ako se može bez okolišanja izneti teza da je murinjovština u fudbalu pregažena, taman koliko je pregažena i benitezovština – samo što je prva bila bolja, mudrija i uspešnija od druge, pa ju je bilo teže prokljuviti – i možda će se takav sistem igre, usavršen poput elitnih mornaričkih “foka” u onoj Interovoj “tripleta” sezoni, sa sve demonstracijom (ne)moći na Kamp Nou, nekada ponoviti kao tragedija ili kao farsa, no neće ga ponoviti Žoze Murinjo.

... Iako bi on u nekom intervjuu garant tvrdio drugačije.

Nećemo mu danas dizati spomenik, nećemo dotični ni rušiti – a zaslužio je da ga ima ispred makar dva-tri stadiona, em u rodnom gradu – niti, pardon, proricati kraj ili novi početak (kod Murinja je to uvek jedno isto) legendarnom Portugalcu.

Samo ćemo se požaliti i naljutiti se na njega što je ovog decembra uništio najveći engleski derbi.

Nije to uradio izborom tima kojim se namerio suprotstaviti Liverpulu Jirgena Klopa, oni su limitirani pa su limitirani, mogu trčati po 15 kilometara i džabe, i ne treba da izroni Šaćiri pa da to postane belodano.

Nije ni cirkusom u koji se pretvorio Mančester Junajted, gde je važnije gde sedi Pol Pogba i šta to Pol Pogba piše na Instagramu, nije problem ni ovih 1:3 na Enfildu, koji su mogli biti i ubedljiviji – a moglo je biti i skroz drugačije, baš zato što ništa nije slutilo na to, jer Murinjo je to, makar po imenu – pa nije dosolio čak ni izjavama posle meča, a koje su bile melanž brecanja, prevrtanja očiju, pasivne agresije i džentlmenstva koje ponekad zaboravi da ponese u miks-zonu...

Sve su to pomalo uzroci, ali drugo je posredi.

Murinjo je uspeo da isisa svu radost iz derbija, baš kao što već mesecima, ma godinama, isisava radost sa Old Traforda; možda je, pogledajmo snimak, dva-tri puta ustao u toku čitavog meča, i to pre da se svađa sa sudijama nego na nešto podvikne svojim igračima, da ih prekori, posavetuje ili ohrabri.

A to je, da stvar bude gore, poraznija, tužnija, radio – odnosno nije radio – pred očima ser Bobija Čarltona i ser Aleksa Fergusona.

Prvi je imao sreću da bude igrač šezdesetih, u doba rađanja velikog rivalstva, osvojio je prvu titulu prvaka Evrope kada je Liverpul tek dizao glavu na kontinentu koji će posle s pravom smatrati svojim.

Fergi je živeo mnogo života i u svakom je bio uspešniji od onih komšija koji mirišu na more, Irce i nezaposlenost. Čak i kada su mu umeli naći slabu crtu, kao onda u najboljim danima Denija Marfija i Fernanda Toresa, na kraju bi se ponovo najduže i najglasnije smejao on.

Obojica su, jasno, živela za ove utakmice, obojica su napravila Mančester klubom koji je barabar s Liverpulom, a po mnogo čemu i veći od njega, a ove nedelje uveče po kiši bili su primorani da gledaju, ne, da trpe, kako Murinjo od najveće svetinje pravi tek još jednu utakmicu, istu onakvu kakve Junajted igra čitave sezone, i dobru sezonu pre toga... Ne samo zbog rezultata, zbog parkiranog autobusa kojem je neko prerezao kočnice i skinuo točkove, koliko zbog osećaja, zbog pasije, zbog naboja.

Pa Ferguson ništa na svetu ne bi voleo nego da ga zavuče Liverpulu na kvarno onda kada misle da su najveći i neranjivi! Doslovno ga možete zamisliti kako motiviše igrače na tom fonu a da ne mora da posegne ni za fenom ni za kopačkom, kao što možete zamisliti kakav bi samozadovoljni kez nabacio u onoj istoj miks-zoni posle trijumfa koji na tabeli ne bi značio ništa, ali bi u Engleskoj bio sve.

Ovako, ser Aleks je delovao kao da bi radije bio u onoj bolničkoj sobi, i ako je nešto rekao Edu Vudvordu, to je verovatno bilo “Zar sam se zbog ovoga (opet) vratio iz mrtvih?”

Fudbal je takav, rivalstva su još više takva: kad je vašeg naljućeg protivnika, koliko god da ste željni osvete i vraćanja umišljenih ili pravih dugova, kada ga je baš briga za to što mu radite, to nekako gubi svoju draž.

Junajted je izgledao kao izmrcvareni birokrata na kraju radnog vremena čak i onih nekoliko trenutaka nakon izjednačujućeg pogotka, a Murinjo je u toj metafori socijalistički čelnik organizacije udruženog rada što ne uživa više ni u jagnjećim brigadama.

A tu je malodušnost, da stvar bude gora, preneo na navijače, pa ni njih više nije nikakav gušt zafrkavati.

Čak ni oni okoreliji, koji umeju da budu manje strpljivi, ne organizuju demonstracije, ne plaćaju avione da pronesu “Mourinho out!” iznad “Teatra snova”, ne zvižde i ne negoduju na stadionu, samo eto, tako, ćute, i oni pomireni sa sudbinom. I kakav, onda, derbi?

U tome je njegov greh, to mu zameramo, neka mu ih spomenici, ali gde je bes, gde srdžba, gde je ljutnja?

Vratiće se derbi, naravno, neće doveka, mada možda hoće još deceniju-dve, onaj plavi deo Mančestera biti neko s kim se meriš i od koga strahuješ; i možda će već naredni trener (jer je na Old Trafordu, što je protekli prelazni rok pokazao, radno mesto menadžera sistematizacijom ugašeno) probuditi ono đavolsko u Mančesteru.

Ono zbog čega su davali golove u devedeset i stotom minutu, ono zbog čega su okretali Nemce za 120 sekundi, ono zbog čega bi se okliznuo Džon Teri, ono zbog čega si od njih strahovao kad deluju da su slabi, a paničio kada su baš jaki.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters