PRELAZZI: Jedan “Mameli” za čobane i bandite

Kada sam poslednji put pisao o njemu, bilo je to na njegovoj Sardiniji.

Tumarao sam danima po istorijskom centru Kaljarija, od svakog čikice velikog čela ispod sede kose moglo mi se učiniti da je Điđi Riva, mada sam prilično siguran da ga lokalci dobro čuvaju od nasrtaja poklonika?

Ili je, jednostavno, toliko sveprisutan u onim uličicama, pa u bulevaru što od luke vodi na stari stadion, onaj koji će biti otvoren baš za proslavu njegovog skudeta, da ga je suludo i tražiti?

Kaljari, to je Điđi Riva, uostalom, uz gutljaj mirta i dašak prošlosti.

Ne znam, uostalom, ni da li bih smogao hrabrosti da mu priđem i da ga pitam bilo šta; novinarska znatiželja na jednu stranu, bilo bi dovoljno valjda tek stisnuti ruku čoveku koji je odbio sve one milione Juventusa i drugih klubova, došljaku koji se usudio da dođe na to zabačeno, odbačeno, siromašno ostrvo – na Sardiniji i dalje možete probati sjajno meso, pošto su oni genetski i dalje čobani: sa mora je uglavnom dolazila nevolja, te se živelo u planinama i gudurama sve do mira i turizma – i da postane veći nego što je ijedan žitelj Sardinije ikada bio.

I samo sam u jednome pogrešio tog dana kada se nismo – ili jesmo – sreli Điđi Riva i ja: pomislio sam da se Rombo di Tuono, Prasak groma, više ne čuje.

Bilo je to baš naivno: grmljavina se ne može utišati, čak i kada vam se čini da je udaljena, čak i kada to neko drugo nebo, nad nekim drugim ostrvom, biva prošarano elektricitetom od kojeg se može dići kosa na glavi.

Evo ga, dakle, još jedan udar Điđija Rive sa tog ostrva koje lebdi u Mediteranu, dovoljno blizu i dovoljno daleko i od Sicilije i od Korzike.

Samo što je ovog puta ulog još veći. Samo što ovog puta to nije usvojeni sin, putnik namernik koji se skrasio tamo gde zalazak sunca traje malo duže nego što bi smeo.

Nije slučajnost, nije zaljubljenost, nije opčinjenost, nije ni ljubav.

Ovog puta za Kaljari, za Sardiniju, igra krv njene krvi. Momak koji diše za svoje ljude i svoj grad, zadojen ne samo legendama o Điđiju Rivi, nego naučen prvim fudbalskim koracima – kao da su neki drugi uopšte i važni? – u školici Điđija Rive, odrastao na stadionu na kojem je pevao pesme još jednom slučajnom Sardinijcu, Danijeleu Kontiju (koji je po svemu, sem po onome što je najvažnije, ličio na svoga oca) i na kraju oblikovan čvrstom rukom stamenog sugrađanina Đanluke Feste.

Điđi je u njemu pre svega video ljubav prema igri, ambiciju i želju, a sve posle je bilo lako nadograditi...

Nikolo Barela, o njemu je reč, o tom momku na kojeg se slobodno možete pozvati kada vam kažu da nisu ti novi italijanski talenti baš nešto posebno i kada sumnjičavo zavrte glavom da će se Azuri vratiti tamo gde im je mesto i gde, šta god o njima mislili, moraju da budu, Nikolo Barela, zamislite, tek je sedmi fudbaler sa Sardinije koji je debitovao za nacionalni tim Italije.

Prvi je bio možda najveći sardinijski igrač, legenda Juventusa Antonelo Kukuredu, treći možda najpoznatiji sardinijski fudbaler, Đanfranko Zola, a tu su još i Mateoli, Sirigu, Kosu i Sau; spisku bi svakako trebalo dodati i legendarnog Vidrisa, ali njemu čak ni onaj Milan osamdesetih nije podario prvu recku u toj prestižnoj koloni...

(Rodile su te gudure još jednog borca, zvao se Đuzepe Materaci, ali njegov mnogo poznatiji sin svet će ugledati u Lečeu, gde je igrao otac. Marko je, ipak, zanemario krštenicu i pustio da preci govore umesto njega, postao je i ostao prgav kako samo ostrvljani umeju da budu, pravi bandit...)

Sedam, nije to veliki broj za jedan narod koji toliko voli fudbal, za jedan narod koji je doživeo i proživeo pobedu siromaha nad bogatašima, prezrenih nad paženim, mnogo pre nego što će to iskustvo Napulju priuštiti jedan Maradona.

Sedam, a on je poslednji, i on je pravi, iako mu je tek 21 godina: Nikolo Barela, kažu, plače posle svakog poraza Kaljarija čiju kapitensku traku gordo nosi, odmahuje rukom kada mu kažu da ga traže Juventus, Inter, Roma ili Lacio, da na aerodrom koji je tek nešto veći od autobuske stanice zbog njega sleću emisari iz engleskih i španskih klubova.

Desiće se, neminovno je, danas ne može da postoji Điđi Riva ma koliko postojao Điđi Riva, ali Nikolo ne može ni da razmišlja o tome.

Bio je to valjda Emilio Lusu, najveći književnik kojeg je to podneblje dalo, a uz to, tek onako, i odlikovani vojnik, heroj, antifašista, i suprug jedne Džojs, koji će reći to ovako: “Ljudi sa Sardinije umeju da otkriju nešto duboko čovečno i sebi i drugima”.

Pa možda će, glupavo je to i pomisliti, a kamoli napisati, ali zamislite da Barela bude ta usamljena zastava koja će odbiti sve i svja, otkriti nešto što nismo znali, i ostati uz svoje ljude, kao da je, recimo, slučajno što je rođen baš u predgrađu, tamo gde se uzdizao betonski, danas neuslovni, ali stadion toliko pun duše da je osetite i kada autobus tek prozuji pored njega.

Njegov drugi učitelj Đanluka Festa, koji će ga gurnuti u prvi tim one sezone kada je Kaljari ispadao iz lige – debitovao je sa svega 18 godina i dva meseca – a onda ga odvesti u Komo na pozajmicu kada preuzme taj klub, uporediće Barelu sa Rađom Najngolanom, po energiji, po strasti i zapaljivom kombou tehnike i fizike.

Fabio Kapelo nazvao ga je modernom verzijom Marka Tardelija, engleski novinari su svojim čitaocima prodali foru da je kao Džerard, samo sa boljim driblingom...

Ima nešto i u glavi, ipak. Za razliku od Belgijanca koji je u stanju da se posvađa sam sa sobom, a onda da obojica tih svađalica zapale cigaretu, Nikolo Barela deluje kao starmali, uvek odmeren i stabilan, bez ekscesa mimo terena, što je u suštoj suprotnosti sa njegovim dečačkim licem, ali i sa ratničkim, agresivnim i beskompromisnim nastupom, zbog čega skoro da ne prođe utakmica a da ne zaradi žuti karton.

Nije zato ni čudo što je u onom meču proteklog vikenda koji je možda i preuranjeno mogao da vrati Italiju među jake štihove evropskog fudbala, protiv evropskog prvaka, mladi Barela činio okosnicu na sredini terena, sa Žoržinjom i Veratijem.

To mu je bio tek drugi nastup u drugom najdražem dresu, ali je odigrao svih devedeset minuta, i to skoro bez greške, i nijednom nije izgledalo da mu tu nije mesto.
“Kada sam ga prvi put video, to je bilo kao kada pukne čep šampanjca”, ispričao je Antonio Roka, selektor kadetske reprezentacije Italije.

A danas? A sutra? Da bi Nikolo Barela postao veći od Điđija Rive, neće morati da osvoji “skudeto”.

Niko, uostalom, to ne bi ni tražio od njega, niti će to biti moguće sve dok se na Sardiniji ne pojavi neki novi Aga Kan, samo što umesto uživanja u Kosta Smeraldi poželi da finansira fudbalski klub.

Ne mora, za početak, ni da ostvari svoj prvi san, a to je da tim koji igra u “rosoblu” uvede u Evropu; neće se ljutiti na njega čak ni ako ode u Juventus, a bjankoneri dresovi koje možete videti na ulicama Kaljarija svedoče da je Sardinija makar po ljubavi prema Juveu ipak postala skroz Italija...

Ili će, jer Simeone baš voli takve igrače, vredne i baš višenamenske, završiti recimo u Madridu?

Svejedno, pre toga, svaki njegov nastup u reprezentaciji Italije, svako njegovo pojavljivanje na centru terena, kad zagrmi najpevljivija himna na svetu, koju mi po prvim stihovima uglavnom zovemo “Fratelli d'Italia”, biće razlog za ponos njegovih ljudi, tamo na tom ostrvu koje izgleda kao da ga je “čizma” odavno šutnula.

Tekst pesme, inače, napisao je Gofredo Mameli, kada mu je bilo svega dvadesetak godina – tu negde kao Barela kada je debitovao za Azure, u oktobru protiv Ukrajine – pa je u Italiji znaju i kao “Inno di Mameli”, Mamelijeva himna.

I večeras bi, na prijateljskom meču protiv Sjedinjenih Država, iz nekog razloga organizovanom u Genku, Nikolo Barela mogao da otme mnogo starijima mesto u prvoj postavi, pa da otpeva vanvremenske Mamelijeve stihove, pogleda postojano uprtog prema zapadu.

Tamo, iza brda, pa preko mora, tamo je njegov narod, njegova krv, njegovi čobani i banditi.

Tamo je njegov Kaljari, i onaj betonski stadion o kojem je maštao; tamo su ulice kojima i dalje odjekuje Rombo di Tuono, i Nikolo zna, on je samo poslednji prasak grmljavine sa Sardinije, one koja nikada neće prestati.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters