PRELAZZI: Izvini, Žuti zide

Prvo, a to je valjda tako nemački, red izvinjenja.

Žutom zidu, zbog ljubavi i energije, zbog toga što su opstali takvi kakvi jesu, zbog toga što je čak i Džejmi Karager – a taj zna nešto o tribinama koje šalju emocije i ljubav – shvatio da im nema ravnih, makar ne na onome što nazivamo Zapad.

Edinu Terziću, zbog onih suza od prošle godine, zbog svih nipodaštavanja, zbog ljubavi koja staje u sve poraze (a takve su ljubavi najveće, i važnije od onih koje se mogu pobedama izmeriti), zbog šanse da na Vembliju uradi ono što njegov slavni prethodnik, što i dalje baca senku na Vestfalen, nije uspeo.

Marku Rojsu, jer je Marko Rojs. Zbog tuce godina u voljenom klubu u koji se vratio onda kada je iz njega bilo pomodno odlaziti. Zbog samo dva kupa koja ima da pokaže, vrednija od mnogih titula, skoro vrednija od one koju nije osvojio u Brazilu, poslednji put kada je Nemačka bila "iber ales". (Ili je jeste osvojio? Ima ona fotka sa Mariom Geceom koji sa medaljom oko vrata drži Rojsov dres...) Zbog jedne karijere za pamćenje i poštovanje, i može li biti šta lepše od toga da iz kluba ode donevši mu titulu prvaka Evrope? Neka mu se snovi ostvare, ako tako bude.

Džejdonu Sanču... ? Mada će on, koji se nalazi u finalu Lige šampiona, i to na Vembliju od svih mesta, shvatiti ironiju da je tu samo zato što je odbio da se izvini. I mada će on ovih dana dobiti hrpu poruka čiji je refren "ma nisi shvatio, nismo tako mislili", tamo iz domovine.

Autoru ovog teksta, zbog nekih prethodnih tekstova, a ponajviše onih od pre, može li biti da je toliko prošlo, cipcelih 11 godina. Izgubljena su ta slova o dvomeču protiv Malage (sećate li se?) pa o onom protiv Real Madrida (sličnom po dinamici ovom sa Parižanima, samo što su tada stigli tik na ivicu ponora i strepeli), negde u bespućima interneta, i neka su, ali samo da se zna: pratili smo tada na ovom istom mestu te prelepe autsajdere i njihov atraktivni fudbal, i mnogo smo se dobro zabavljali.

Da, i evo kada ćemo se, uoči poslednjeg izvinjenja, blago ofirati, bio je to neki drugi Dortmund, mlad i lud, sposoban za velika dela iz nedelje u nedelju, našpanovan da nervira Bajern, ma da ga urniše.

Koliko? Toliko da Bajern, kao arhetipski zlikovac iz filmova – onaj trener odozgo nazvaće ih "negativcem iz filmova o Džejmsu Bondu" – mora da im otme sve, pa i da na kraju londonske balade tek zbog onog barapskog gola Arjena Robena, dok Vajdenfeler samo gleda, i gleda, i ona putuje, i putuje, veliki Jup Hajnkes može da preda dizgine mlađima, drugačijima od sebe.

I, na kraju, dužno izvinjenje svima koji vole fudbal (i pivo) i navijaju za svakovrsne autsajdere i preziru "velikane", a to je, makar kada ste s ovih podneblja, nekako prirodno; nije zato čudo što se, koliko u Vestfaliji, u utorak uveče nazdravljalo u Srbiji.

Slavlje u Parizu (©Reuters)

A ako smo završili s izvinjenjima, onda da postavimo jedno neugodno pitanje, možda baš zbog svih onih milih stvari s početka teksta: da li je Borusija Dortmund stvarno zaslužila da bude tu gde jeste?

Da li je poslednja Liga šampiona kakvu smo znali zapravo uvid u Ligu šampiona kakvu ćemo tek znati, a koja neće nužno imati ikakve veze sa šampionima? Nije da ih je i do sada negovala, ali smo makar mogli da se pretvaramo... Da li je ovo budućnost, ovaploćenje Superlige – zamaskirano čistom emocijom navijača Dortmunda, što stvar pomalo čini još gorom – u kojem više neće biti mesta ni za prvaka Portugala i Holandije, a kamoli nekih drugih zemalja, ali zato hoće za petoplasirani, uskoro možda i sedmoplasirani tim iz neke od "liga petice", ma kakva značenja dobijala ta poslednja sintagma?

Ne umanjujući ni trunku njihovu borbu i ono što su prikazali u dvomečima sa Atletikom i Parizom, kada makar zbog argumentacije hirurški otklonimo strast (bila ona lepa, prema Žutom zidu, ili ona rezervisana za neke od klubova iz samog vrha fudbalskih i finansijskih struktura), da li smo okej s tim da će finale Lige šampiona igrati baš Borusija?

Da li ste se, da pojednostavimo stvari, u utorak naveče iskreno radovali njihovom uspehu zbog onoga što jesu, ili samo zbog onoga što nisu?

Sin plavih mantila iz Jugoslavije je krenuo sa dna, plakao pred Žutim zidom i otišao na Vembli

Petoplasirani tim Bundeslige, bez jasne budućnosti, sa direktorom koji je najavio odlazak, sa nekima koji su najavili povratak, ali zato i bez identiteta na terenu i bez previše ideja, bez neke prelepe igre ili makar originalne igre – stvarno, kako biste opisali u dve rečenice to što oni prikazuju? – sa špicem koji izgleda kao "random" nemački napadač iz nekog Verdera ili Volfzburga, sa trenerom čija se klupa dobrano drmala još zimus.

Da, upravo to ih čini najboljom pričom ovog evropskog proleća (uz onaj ludi Olimpijakos i Briž, kao klubove iz drugog ešalona zadnjeg po značaju takmičenja), i upravo to sme i može da otvori dileme o njima i o takmičenju koje će možda – ako, za početak, nastave sa ovim sahranjivanjem sopstvenog kompleksa niže vrednosti – i osvojiti, i tako se upisati u istoriju. Kao poslednji osvajači "stare" Lige šampiona ili prvi osvajači "nove" Lige šampiona, to ćemo tek da vidimo.

Sve ovo ne znači da bi iko mogao (trebalo?) da žali Pari Sen Žermen, ma koliko Luis Enrike pokušavao da im da ljudsko i mladalačko lice. I sve ovo nikako ne znači da evropska buržoazija, ona koja je sinoć igrala drugo polufinale, nije dosadna i da treba sve da dobije na tacni. A kamoli da to treba da dobije bilo koji klub kojeg manje informisani olako nazivaju “plastikama”. (Iako verovatno hoće.)

Samo da Borusija Dortmund, uz sva ona izvinjenja i priznanje da ćemo u svakom slučaju za njih navijati na Vembliju jer kako drugačije, možda nije ono što mislimo da jeste, ili ono što smo se nadali da će postati.