PRELAZZI: Grenland, Čelsi i gol od milijardu funti

Na tim stvarno slatkim fotografijama koje su se ovih dana širile društvenim mrežama u slavu fudbala, u slavu sporta i igre, vide se dva tima kako se pozdravljaju pred utakmicu, teren je veštački, i to je jasno, a umesto tribina navijači – nema ih mnogo, ali i ne može da ih bude mnogo – sede na nekakvom brdu.

Tako izgleda finale fudbalskog prvenstva Grenlanda.

Malo istraživanje otkriće nam mnogo kurioziteta: to je jedino fudbalsko nadmetanje unutar Arktičkog kruga, i najkraći šampionat na svetu, koji se igra na samo jednom stadionu, u glavnom gradu Nuku, gde je praktično i jedini teren sa nečim što makar podseća na travu.

U daljini možete videti sante leda kako hvataju poslednje zrake sunca pre nego što se ovde, geografski u ćošku Severne Amerike, a politički na krajnjem severu Evrope, spuste hladnoća i tama.

Pa ipak, Grenlanđani su ludi za fudbalom. Svaki deseti stanovnik ovog poseda Kraljevine Danske je, verovali ili ne, registrovani fudbaler, iako se lopta, ponavljamo, tera uglavnom po tvrdoj zemlji, pošto dobar deo teritorije zauzima tundra – i kad je leto, pejzaž ne nudi nijedno jedino drvo...

Grenland pokušava da postane i član FIFA, a da bi se to desilo, prethodno mora da postane deo nekog “regionalnog” saveza. KONKAKAF bi ih rado primio, no oni bi u Evropu, ali UEFA čak i na njima pokazuje mnogostruke aršine: pre neku godinu rečeno je da novi članovi mogu da postanu samo države sa stolicom u Ujedinjenim nacijama, a makar mi znamo i osećamo kako su lako zanemarili to i uveli one, da ih ne pominjemo sada...

Otprilike tri hiljade kilometara od Nuka, gde je 19. avgusta dana završeno još jedno izdanje, kopipejstvovaćemo te tri inuitske reči, Isikkamik Arsaalluni Pissartanngorniunneq – ako koga zanima, u nečemu što se može nazvati večitim derbijem, B-67 je u finalu savladao Nagdlunguaq-48 sa 2:0 i sada ima 13 titula, naspram 10 njihovih najvećih rivala – nalazi se Njukasl, gde će se danas odigrati meč trećeg kola Premijer lige između domaćina i Čelsija.

Atmosfera je ovde mnogo više fudbalska, Sent Džejms park je jedno od najpoznatijih i najlepših zdanja, a masa Džordijevaca – svi su tu oko reke Tajn ludi za crno-belim bojama – i gostiju iz Londona neće morati da se gnezdi po kojekakvim brdima kada čudna ekipa Rafaela Beniteza bude pokušala da zaustavi zanimljivu, i već sada gotovo spektakularnu, ekspediciju Mauricija Sarija, najvećeg pušača među trenerima i najvećeg trenera među bankarima.
Na stadionu će biti oko 52.300 ljudi, što je tek nešto malo manje od celokupnog stanovništva Grenlanda – ravno 55.800 po poslednjem popisu.

Ali stanimo malo, kakve veze mogu da imaju razigrani i u fudbal zaljubljeni Grenlanđani i taj čudni grad Nuk – izgovara se sa dugačkim “U”, vele – sa onim što će se dogoditi u trećem kolu Premijer lige, sa Njukaslom i posebno sa Čelsijem?

Ah, svakakve, eto, čudo je fudbal, kao ona teorija sa ustreptalim leptirom u Japanu koji može da izazove uragan na drugom kraju sveta, tako se i Nuk i Grenland pojavljuju kao faktor u svemu što se događalo u Premijer ligi u poslednjih petnaest godina, i sada je valjda pravi momenat da se vratimo u maj 2003. i da objasnimo kuda smo pošli sa tim zimskim jaknama u sred avgusta.

Bio je, dakle, 11. maj 2003. godine. Stamford Bridž, poslednje kolo Premijer lige. Titulu je već obezbedio Mančester Junajted, sećamo se, to je ona sezona kada je Arsenal bacio sve niz vetar i dozvolio Fergusonu da im na krilima Van Nistelroja preotme trofej, to je i sezona u kojoj su briljirali, hajdemo malo nostalgije, i Anri, Oven, Širer, Viduka, Hari Kjuel; treći je bio baš Njukasl, vodio ih je ser Bobi Robson, a u Londonu se odigravala presudna bitka između Čelsija, na čijoj je klupi bio Klaudio Ranijeri, i Ulijeovog bizarnog Liverpula u kojem su Salif Diao, El-Hađi Dijuf, ali i notorni “novi Zidan” Bruno Šejru.

O, Bruno Šejru...

Liverpulu je, ukratko, igrala samo pobeda, Čelsi u kojem su Haselbajnk i Gudjonsen, mladi Frenki Lampard, te Zola, Galas, Desaji, nije smeo da se kocka i da igra na remi.

Od tog dana se sve izvrnulo, kao kada se realnost u naučnofantastičnim filmovima raspara na dva dela.

Mesecima unatrag pričalo se o ruskom oligarhu Romanu Abramoviču, koji je ozbiljno rešio da investira u neki engleski klub, bilo je to na prapočecima takvih sumanutih jednostranih ulaganja u fudbal, makar na Ostrvu – o pitoresknim predsednicima italijanskih klubova se znalo sve – i Čelsi je, ponajpre jer su Rusi već uveliko počeli da opsedaju Siti i da kupuju nekretnine oko Temze, bio prvi Abramovičev pik.

Ali, postojao je jedan preduslov: tajkun će tog leta kupiti Čelsi isključivo ako oni obezbede učešće u Ligi šampiona, ukoliko ne uspeju da pobede Liverpul, odneće kofere svog novca negde drugde, i ko zna na šta će onda ličiti bliska i dalja budućnost fudbala i Premijer lige?

Postoje one utakmice za koje kažu da vrede sto miliona, dvesta miliona evra; ova koja se 11. maja 2003. zbila na Stamford Bridžu, sada to znamo, nosila je etiketu na kojoj je pisalo najmanje “milijarda funti”. A možda i mnogo, mnogo više...

Liverpul je imao neke druge ideje, Sami Hipija je dao gol da ućutka stadion na samom početku, u 11. minutu.

A onda, e onda se desio Grenland.

Jesper Gronkjer – tako smo ga tada znali, tako ćemo ga i dalje zvati, mada se nešto u međuvremenu sigurno promenilo – nikada nije bio preterani ljubimac navijača Čelsija.

Doveden je kao tada najskuplji danski fudbaler svih vremena, za nekih osam miliona funti, nakon što je briljirao u Ajaksu.

Bio je brzanac i dribler, odličnog šuta, uglavnom krilo, od onih koje umeju da se ubace u punom trku u sredinu; nešto posle njega, na tom istom stadionu takve stvari će redovno, samo neuporedivo bolje, demonstrirati Arjen Roben.

Danac je bio nekonzistentan, i to je eufemizam; od onog dečka kojeg je jurilo pola Evrope, a Čelsi bio presrećan što je odabrao baš njih, nije se videlo mnogo. Bio bi sjajan na jednom meču, dao bi neki evrogol, a onda ga ne bi bilo nedeljama, što je frustriralo sve na stadionu, posebno što su osećali koliko on zaista može.

Samo dva minuta nakon pogotka Finca, i Čelsi je uzvratio: upravo će Gronkjer biti taj koji će prodreti po desnoj strani, a onda zavrnuti loptu pravo na čelo Marsela Desaija, i Jerži Dudek je morao da opsuje nešto sočno na poljskom.

Petnaestak minuta kasnije, taj trenutak, “gol od milijardu funti”, tako će ga posle zvati.

Gronkjer je primio loptu na roglju šesnaesterca, otresao Jona Arnea Risea kao mušicu sa ramena, učinilo se da je izgubio ravnotežu ipak, klecnuo je taman toliko da krakati Đimi Traore pomisli da može da ga izblokira, a onda je u padu, i to slabijom levom nogom, odapeo loptu koja je išla savršenom zamišljenom putanjom, predaleko od svih, ne i od male mreže...
“Delightful!”, rekli bi engleski komentatori.

Od tada pa zanavek će i najiritiraniji navijači Čelsija da izgovaraju njegovo ime s poštovanjem – igraće u Birmingemu, u Atletiku, čak i kod Trapatonija u Štutgartu, pre nego što karijeru privede kraju u Kopenhagenu – jer je Gronkjer tih osam miliona funti koliko je koštao vratio stostruko.

Moglo bi se reći da je predstavljao najbolju kupovinu u istoriji?

Roman Abramovič već narednog dana zvanično je pokrenuo proces kupovine, stići će za dvanaest meseci i Žoze Murinjo prvi put u Englesku, i oficijelno će početi era “crazy money” koja će biti nastavljena američkim, arapskim i inim milijarderima.

Pa dobro, a Grenland?

Da, Jesper Gronkjer, neka nam bude oprošteno na ovoj neobrnutoj piramidi od teksta, Jesper Gronkjer ugledaće ovaj svet 1977, onog meseca kada tamo skoro i ne pada mrak, u Nuku, glavnom gradu Grenlanda.

On, naravno, za razliku od ogromne većine žitelja tog ironično nazvanog kutka planete – Grenland je “zelen”, iako je 80 procenata njegovih pod permafrostom, a Island je “leden” iako leda uglavnom nema; jesu ti Vikinzi imali smisla za humor? – nije Inuit, već pravi Danac. Jesperov otac bio je mesar i električar, u stvari KV radnik koji bi za posao išao bilo gde, pa tako i u polarni krug; majka, medicinska sestra, lako bi se uklopila.
Tako se porodica Gronkjer obrela u Nuku, gde će živeti nekih pet-šest godina pre nego što se vrate u Tisted; tamo će se roditi Jesper i njegova sestra, tamo će plavušan prvi put potrčati za loptom, tamo će, gde nije bilo trave, ma ni veštačkog terena, možda i naučiti kako da zadrži ravnotežu ili da, ako je izgubi, u padu dohvati loptu, što će doneti Čelsiju milione, trofeje, specijalne trenere i, na kraju, ovog leta, Mauricija Sarija.

Eto, čudo je fudbal, kao ona teorija sa ustreptalim leptirom u Japanu koji može da izazove uragan na drugom kraju sveta, tako se i Nuk i Grenland i lepa slika sa finala između B-67 i onog drugog tima, pojavljuju kao faktor u svemu što se događalo u Premijer ligi u poslednjih petnaest godina.

Pa tako i na Sent Džejms parku, na koji mogu da stanu svi Grenlanđani, i da im ne bude tesno.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sport

Foto: Action images