PRELAZZI: Goleiro do Brasil

Koji je najbolji dokaz da se fudbal promenio? Olivije Žiru koji igra špica na Svetskom prvenstvu i ne postiže da šutne u okvir gol? Dešanov tim pun vodonoša koji igra mnogo manje lepo za oko nego što ume? Agonija nesnađene Argentine? Lagano umiranje tiki-take na moskovskoj kiši, pred ruskim rovovima? Nadobudnost Nemačke? Valjanje Nejmara po terenu?

Ništa od toga ili, dobro, u pravu ste, sve to pomalo, ali svet je iskočio iz vinkla nešto ranije, ovo su samo bile posledice – korpus delikti tog novog fudbala je da Brazil ima golmana.
(A sada ga, po svemu sudeći, ima i Liverpul, što je takođe dobrodošla promena...)

Brazilci nisu imali golmane jer Brazilu nisu trebali golmani. Tamo su se rađali loptini ljubavnici, odatle su dolazili romansijeri i volšebnici, momci koji su s loptom trčali brže no bez nje, čak i suludo hitri i razorni bekovi.

Onaj žuti dres značio je gol više, potez više, sve više – bilo je sasvim okej među stative pobosti najmanje talentovanog dečaka, onog čija bi stopala zapinjala na plaži i koji je umeo najmanje da odpimpla, jer se znalo da će tamo napred čarobnjaci uraditi više nego dovoljno da Brazil ostane sinonim za fudbal.
„Jogo Bonito“ ni u jednoj varijanti nije uključivala paradu, a nije da se fudbalska istorija i navijači nisu ogrešili makar o nekolicinu likova koji su pošli putem što se u Brazilu preretko bira.

Alison Beker, najskuplji golman svih vremena, odmah bi se pobunio i bacio vam rukavicu u lice: “A Tafarel?”

Eh, šta ti je sećanje na heroje i gubitnike; svi ćemo zanavek pamtiti kako Roberto Bađo pogađa nebo nad Pasadenom u finalu Svetskog kupa 1994, ali penal je prvi promašio Franko Barezi, gotovo istovetno, a između toga Klaudio je, u kratkim rukavima, skoro uhvatio živu loptu Danijeleu Masaru.
„Pa gdje je taj Masaro?” Eno ga, još se drži za glavu pred plavokosim brazilskim golmanom koji je mnogog italijanskog špica poslao kod psihijatra za onih nekoliko godina u moćnoj Seriji A.

Nije da ih nije bilo, dakle, oni mnogo mlađi pričaće vam o kiksevima, ali i letenju sklonom Didi, oni prilično stariji govoriće da poslednjeg Peleovog trofeja, u Meksiku 1970, na prvenstvu koje se i dalje ima smatrati najnapadačkijim, ne bi bilo da na golu karioka nije stajao Feliks, (ne)spretan kao crtani mačak po kojem je možda dobio ime (Žairzinjo je tvrdio da je utakmice protiv Engleske i Italije dobio zapravo on!); oni hipsterskiji među nama pomenuće i Rožerija Senija, tri navijača Intera kojima još nije dozlogrdilo da se lože setiće se Žulija Sezara.

Nije da ih nije bilo, velimo, ali jednostavno nisu dolazili na red. Kako bi, pored Sokratesa, Zika, Garinče, Ronalda, Romarija, Roberta Karlosa? Ko bi još gledao unatrag, u momka koji, pored živih nogu, koristi i ruke?

##GALERIJA##

Ne bi, doduše, bilo fer okriviti samo protok vremena i kopernikanske taktičke veleobrte za to što je Alison Beker postao to što jeste, a što se ne meri samo novcem, iako u njemu ima izraz; bilo je tu i do mentorstva upravo Klaudija Tafarela, ali i do fizike, snage, napornog rada, refleksa koji ne mogu da se nauče ali mogu da se uvežbaju.

Isto važi i za mentalnu stabilnost, što je ona osobina koja odvaja pukovnika od pokojnika na toj crti ne debljoj od sedam-osam centimetara koja u fudbalu znači sve.
Biće to još jedna bitka protiv predrasuda koju će Alison Beker morati da dobije kada je krenuo bratovljevim stopama i rekao, „znate šta, ja branim, i tišina više“: ne samo da u Evropi brazilski golmani nisu na ceni, nego se za njih misli da su kiksare, da lako padaju pod pritiskom, da ih nije previše teško zastrašiti.

Kad smo kod mentaliteta, postoji i ozbiljna prednost koju Beker ima u odnosu na ostale brazilske kolege, pa i Didu, koji je svojevremeno doveden u Internasional kao prvi pik, samo da bi postao Alisonov pomoćnik.

Kako mu to pokazuju i ten i ime i krštenica, novi golman Liverpula potomak je nemačkih imigranata u Brazil, a odrastao je u gradu koji se i dalje među meštanima zove Neu-Hamburg.

Pre nego što počnu začikavanja na konto dvadesetovekovne prošlosti njegovih dedova i pradedova, Nemci su u taj uistinu Novi svet počeli da stižu stoleće pre Drugog svetskog rata, kada je brazilska vlada naseljavala ogromna prostranstva i poklanjala zemlju farmerima; naredne generacije postaće industrijalci, a upravo je Novo Amburgo, gde su i danas nemačka prezimena češća nego neka druga, postao sedište privrede.

To na šta ste vi prvo pomislili, to je tek malo južnije, u Argentini...

Mora da ima, dakle, u Alisonu Bekeru dovoljno nemačke krvi da se može smatrati smirenim Evropljaninom, ona vera u Isusa kojom odiše kao predani katolik samo će mu pomoći da ne pada u vatru

No ostao je u njemu Brazilac, a Brazilci cene strast i moguće je da je to, uz pregovaračke sposobnosti Jirgena Klopa, koji bi umeo da vas ubedi i da kafa nije crna, a kamoli da mu se pridružite u Liverpulu, bilo presudno za „Jawohl“”.

Jeste proletos primio pet golova na istom tom Enfildu, ali sada će igrati sa Salahom i svojim drugarom Firminom, a šta jedan Brazilac više voli nego da iz najboljeg mesta na terenu gleda magiju? To će mu brzo izlečiti melanholiju zbog neobavljenog posla u Rusiji...

Uostalom, njegov tek nešto mlađi kolega, koji je i kod Titea na Mundijalu, ipak, morao da čeka i ne dočeka svoju šansu, dokazao je da je prošlo vreme kada bi se Premijer liga s podsmehom odnosila prema Brazilcima na golu (za šta je, valjda, isključivo kriv Eureljo Gomeš).

Ederson je prošle godine bio Pepova skupa opklada – ne toliko skupa kao Klopova, ali valjda u cenu Alisona Bekera ulazi i nikad nenaplaćeni procent od Salaha? – koja mu se na kraju isplatila.

Brazilci nisu imali golmane, jer Brazilu nisu trebali golmani. Tamo su se rađali loptini ljubavnici, odatle su dolazili romansijeri i volšebnici, momci koji su s loptom trčali brže no bez nje, čak i suludo hitri i razorni bekovi.

A onda se pojavio on, možda i prvi Brazilac koji u očima uobraženih Evropljana nije samo netalentovani klinac što ne ume dobro da pimpluje pa ga stariji teraju na gol, Brazilac koji će u Italiji, domovini najbolje golmanske škole, dobiti potvrdu kvaliteta, posebno kada ga pohvali Đanluiđi Bufon, doskorašnji rekorder i neko čije se rukavice neće tako lako popuniti.

E to, prijatelji i neprijatelji brazilskog fudbala i kluba sa Enfilda (a ko voli jedno, ne može da mrzi drugo), to, a ne samo sigurnost koju uliva momak nemačkog imena i južnjačke strasti, to vredi sedamdeset i kusur miliona evra.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta
FOTO: Action images