PRELAZZI: Gol do Uruguay

Koliko je lepo biti na Svetskom prvenstvu i koliko je lakše kad nisi! Nema grča, nema znoja, nema strepnje, nema nervoze; umesto toga, mesec dana fudbala i onaj poseban osećaj kada “usvojiš” neku reprezentaciju...

A da ipak probamo, zlu ne trebalo... ?

Dobro, Srbija na prvom mestu, razume se, ali koji će vam tim još biti blizu srca? Hoće li to biti autsajder ili ste od onih što navijaju za Nemačku i Brazil? Jeste li to već odlučili ili čekate da se pojavi neko ko će vas oduševiti?

O, u doba pre interneta to je bilo mnogo lakše, nismo znali toliko igrača, sem što bismo pokojeg prepoznali sa slike iz “Paninijevog” albuma, i moglo se desiti da niotkuda iznikne neki Afrikanac i zaludi celu planetu... Sada je sve na izvol'te, sada na jedan dodir prstom kuljaju informacije, ali magija polako nestaje.

Evo, ako ste još pred izborom, evo argumenta da vam ovog leta u Rusiji “rezervni” sastav bude ona najmanja nacija koja će ikada osvojiti Svetski kup, i to ne jednom nego dva puta, i to ne ni dva puta, nego najmanje četiri, pošto se - oh, koliko bi nas na to podsećali da smo kojom srećom ovih dana u Montevideu - takmičenja u fudbalu na Olimpijskim igrama 1924. i 1928. nisu ni po čemu razlikovala od Mundijala, ustanovljenog 1930. Sem što su bila jača, dobro.

Urugvaj.

Suarez, Kavani, Maksi Pereira, Dijego Godin, Kristijan Rodrigez. I Maestro - kakav je to tim čijeg trenera zovu Maestro! - pored klupe, možda oslonjen na štap, možda u invalidskim kolicima, magični poštovalac Če Gevare. Oskar Tabares.

Ali Urugvaj je mnogo više od sadašnje navale i dvojice stamenih štopera, koji bi mogli još dalje nego pre četiri leta, i možda taman kao pre osam, kada smo ih videli u polufinalu.

Jesu ga Englezi izmislili, jesu ga Brazilci prisvojili i ulepšali i sada je prvo njihov, pa tek onda svačiji, ali Urugvaj i fudbal, to je jedna posebna veza, kakve nema na svetu. Urugvaj je fudbal i fudbal je Urugvaj, i to što samo tri i po miliona stanovnika proizvodi svetske zvezde i ljubomorno čuva sećanje na velike timove, to nije nikakvo čudo, to je činjenica, to je zauvek.

Sve nacije, hoćemo reći, imaju nešto po čemu se izdvajaju, neko je bio najjači vojno, neko drugi ekonomski, neko je izvozio meso a neko maline, neko je dobar u ragbiju a neko u vaterpolu, neko ima pisca što je dobio Nobelovu nagradu, a neko pesnike čija stihove deca uče u školama; Urugvaj nema ništa do fudbala i one svetloplave boje u savršenoj ravnoteži sa majskim suncem.

U Montevideu, umesto praznih patriotskih zaklinjanja, postoji jedna bolja mantra: da je fudbal izvukao Urugvaj iz anonimnosti (to će reći Eduardo Galeano, jedini Urugvajac koji je bolje pisao o fudbalu nego što ga je igrao, i dodati: “Ta svetoplava majica je dokaz postojanja našeg naroda. Kada nju vidite, znate da Urugvaj nije nikakva greška”), i da je Urugvaj nacija koju su stvorila dvojica Varela.

Prvi je bio Hose Pedro, političar s kojim će početi procvat malene, iz političkih razloga nastale nacije na samom jugu Brazila, prekoputa moćne Argentine. Stariji Varela uveo je obavezno školovanje, razvio socijalni mir, zasnovao političku dinastiju što će stvoriti prvu državu blagostanja na kontinentu, i zbog čega će dvadesetih godina, sa izvozom vune i govedine, Urugvaj biti šesta najjača ekonomija sveta. Zato su briljirali i na terenu tih decenija, zato su želeli da organizuju i mogli da plate prvi trk za ono što ćemo danas zvati Boginjom.

MOZZART KVOTE
Urugvaj šampion sveta - kvota 35,00

Drugi je bio Obdulio Varela, legendarni kapiten koji je predvodio tim do “Marakanaza”. Luiz Mendeš, zna to svako dete sa posterom Edinsona Kavanija u svojoj sobi, Luiz Mendeš se zvao radijski komentator Globoa čije reči odzvanjaju do danas, a reči su samo četiri, i ponavlja ih zapanjeno, šokirano, tužno, tragično, pa sve ukrug: “Gol. Do. Uruguay. Ghiggia. Gol. Do. Uruguay. Ghiggia. Gol. Do. Uruguay...”

Kažu da su zvaničnici fudbalskog saveza Urugvaja, u strahu od odmazde i linča, zabranili Vareli, Skjafinu i ostalim herojima da izađu iz hotela, ali ovi su popili svo vino iz podruma, a onda tako pijani i opijeni srećom krenuli u dugu, maliganima natopljenu noć po Riju.

Kažu i da nisu platili nijedno piće do ujutru, da su Brazilci slomljenih srca čašćavali te majstore koji su im uništili živote i snove, da su dobijali ovacije u svakom zadimljenom lokalu. Eto, i to je Brazil, fudbal i umetnost iznad svega...

MOZZART KVOTE
Egipat - Urugvaj - Suarez daje gol i Urugvaj pobeđuje kvota 3,00

Urugvaj će imati još jedan meč za pamćenje: jedino su oni, čak i ako računamo Zapadne Nemce, uspeli da nadigraju čuvenu Mađarsku 1954; ali onda je usledio dugi period političke i ekonomske nestabilnosti, vojnih i inih diktatura, fudbal je patio i samo bi se povremeno javljao onaj poznati osećaj da zlatno sunce (isto kao argentinsko, samo malo lepše) i svetlo plava boja (ista kao argentinska, samo malo lepša) mogu ponovo da zavladaju svetom. 

U međuvremenu je Urugvaj morao da se bori sa globalizmom i većima od sebe drugim sredstvima, pa su terali loptu defanzivno, oslanjajući se na kontranapade, ali i previše agresivno, čak i prljavo.

Dugo godina njihov najbolji igrač i otelotvorenje te nove, nuždom više nego bilo čime drugim izazvane fudbalske filozofije, bio je legendarni Paolo Montero. On je, baš kao i drugovi, bio momak koji je znao da igra, tehnički potkovan, ali se prečesto odlučivao da umesto toga bude grub.

Prošetala je kroz La Celeste galerija likova - setimo se samo da su u jednom trenutku u špicu zajedno igrali Sebastijan Abreu i Dario Silva! - i bilo bi vam, u tom periodu, oprošteno čak i ako ste ih pomalo mrzeli, istorija obaška.

Luis Suarez koji rukom zaustavlja afrički san o prvom polufinalu, to je druga slika, uz Montera što se lakta, koja opisuje na šta je sve bio spreman taj tim, samo da svom narodu podari još malo ponosa.

Kako je društveno-politička situacija u Urugvaju vazda bila tesno isprepletena sa fudbalom i obrnuto, tako se i ovaj poslednji uzlet, koji bi, Bože zdravlja, mogao da ima krešendo u Rusiji, dogodio u doba kada je Urugvaj ponovo, kao pre skoro stotinu godina, nacija koja se diči slobodama i progresivnošću.

Zemljom vlada levica, Frente Amplio - inače, njihova zastava jako liči na srpsku trobojku - i predsednik Tabare Vaskez koji je zamenio onog neverovatnog Hosea Muhiku, a mir je i u fudbalskoj kući, koju već dvanaest dugih godina umešno vodi Oskar Tabares, čovek koji je vratio samopoštovanje naciji, a što je potvrdu dobilo polufinalom 2010. i osvojenim prvenstvom Južne Amerike godinu dana kasnije.

I ko zna da li bi bilo još bolje da Luis Suarez nije pokazao zube Kjeliniju onda u Brazilu; posle šoka od Kostarike (pazimo se njihove prve utakmice!), Urugvaj je nadigrao Englesku i izbacio Italiju, ali je za zelenim stolom ostao bez prve zvezde i bez mnogo borbe predao meč Kolumbijcima u osmini finala.

Tabaresov najveći uspeh u stvari je bio rešavanje identitetske krize urugvajskog fudbala, raskid sa prošlošću, ma koliko ona umela da bude privlačna, a onda iskorenjivanje defanzivnog načina razmišljanja.

Moglo bi se debatovati, u maniru kokoške i jajeta ili muzike i depresije, da li je Maestro promenio sistem zato što je iznikao naraštaj nadarenih igrača prefinjene tehnike i savršene fizičke spreme, ili su se takvi igrači, a pre svega napadači, pojavili upravo zato što je Oskar Tabares odlučio da će Urugvaj igrati kao nekada.

I nemojte da vas zavara što mudri Tabares govori da je glavni cilj uspeh 2022. godine. Za ovu generaciju, a i za Tabaresa, ovo je sad ili nikad...

Tabaresov Urugvaj koji će drugog dana Mundijala igrati sa Egiptom savršeni je melanž mladosti i iskustva, mada će, svesni da je ovo sigurno poslednja šansa da urade nešto veliko, nešto dostojno slavnih predaka, oni stariji ipak vući sve konce. Godin i rekorder po broju utakmica Maksi Pereira pozadi, a Matador i Suarez napred.

Ono što je između, to je blaga nepoznanica. Sredina terena je najneiskusniji - makar na velikim takmičenjima - deo ekipe, u četvrtoj deceniji su samo Karlos Sančes i Kristijan Rodrigez.

Ovaj drugi bi mogao, pod stare dane, da udari lepi pečat na Mundijal. Sećamo se te levice iz prvih godina Dijega Simeonea u Atletiku, ali čovek kojeg zovu “Sebolja”, “Luk” - postoje dve škole mišljenja: ili je to zato što mu je i otac, koji je takođe igrao za Penjarol kao mlad, nosio taj nadimak, ili zato što miriše baš lepo kada se oznoji - uvek se najbolje osećao u dresu kultne boje.

Rodrigez je saigrač kakvog Suarez i Kavani mogu samo da požele: snažan, sposoban da menja ritam utakmice, a da onda niotkuda pošalje duboku loptu s kojom će tandem već znati šta da uradi.

A nije da Matador nema šta da dokaže. Kavanijeva pariska odiseja sve više, zahvaljujući Nejmaru, liči na latinoameričku sapunicu, sve sa onim otimanjem oko izvođenja jedanaesterca, zbog čega se zaboravlja da je majstor iz drugog najvećeg grada, Salta, i dalje najbolji špic Pari Sen Žermena i surovi profesionalac koji se nije umorio od golova.

Neko je već uporedio dolazak Nejmara i Mbapea u prebogati arap... pardon, francuski klub, sa parkiranjem dva nova, skupocena, crvena, sportska, prebrza automobila ispred kuće, ali kad treba da se stigne u bolnicu, odabraćete onu porodičnu limuzinu koja vas nikada nije izneverila...

Njegov fudbalski kredo možda je najbolje jednom prilikom opisao Havijer Pastore, komentarišući još jedan čudesni pogodak Edinsona Kavanija:
“Daš mu loptu i onda on da gol...”

Sve to će lepo, ne sumnjamo, upakovati Oskar Tabares, sa milion taktičkih zamisli, sa svešću da fudbal nije samo igra, nego i odraz i ponos jedne nacije, i sa redovima Eduarda Galeana u glavi, u inat svima koji tvrde da Urugvaj ne može mnogo, da nema mentalitet ni snagu volje, i posebno u inat prokletom Gijen-Barovom sindromu, oboljenju koje je pokušalo da ga slomi, i nikako mu ne uspeva.

Ta nepokolebljivost, ta snaga duha, to je ono što može da nosi Urugvaj daleko, daleko...

Ah, možda vas nismo ubedili da ovog leta Srbiji date glavu i dlanove, ali da ostavite deo srca i za Urugvaj; možda vam ovi redovi ne znače mnogo, možda ste od onih što će naći sebi kakvu afričku selekciju ili ste dosadni tip što favorizuje favorite, možda ste racionalni pa znate da je opklada “Urugvaj osvaja Svetsko prvenstvo” ne samo rizična, nego i prilično glupa; nema veze, biće nas što ćemo imati na umu da je ona svetoplava majica dokaz da Urugvaj nije greška, i čekati da neki novi Radio Globo javi, šokirano: “Gol. Do. Uruguay. Cavani. Gol. Do. Uruguay. Cavani. Gol. Do. Uruguay...”

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images