PRELAZZI: Godinologija

Odavno sam želeo da pišem o njemu, ali svaki povod je delovao banalno za to koliki je Dijego Godin igrač. Čekali smo, zapravo, da Urugvajac osvoji Ligu šampiona, ili možda Svetsko prvenstvo, pa da ga prevarimo, kao što ga retko koji napadač ikada prevari.

Ovako, tjah, moraće šlagvort to da bude predstojeća pobeda u madridskom derbiju, ove subote po podne...

Zađevice i bajanje na stranu – mada je komentatoru Atletiko, od one lude sezone sa (P)Antićem, preko odrastanja onog rumenog dečaka, sve do revolucije zvane čolizmo, bio najdraži među Špancima, uz povremene flertove i vanbračne veze sa raznim deporima, seviljama, sosijedadima – i da ne bude da novinar opet nešto baksuzira, Dijego Godin ove je zime, možda prvi put u karijeri, bio u žiži javnosti zbog nečega što se ne događa na terenu i otvorio dileme koje nisu striktno taktičke.

Crveno-beli deo španske prestonice tresao se, i još podrhtava, od pomisli da će ih već koliko na leto napustiti talisman, momak koji, iako je već u poznijim fudbalskim godinama, predstavlja srce, dušu, pesnicu i krvavu slezinu onoga što Simeone radi na Kalderonu i Metropolitanu.

Pričalo se, i pričalo, i nije prestalo da se priča o imanentnom prelasku u Inter, što zbog ugovora, što zbog onog o “novim izazovima”, na kraju nije bilo ništa konkretno, a možda i jeste, nego to još ne znamo, svejedno...

Teško nam je, posle skoro devet punih godina otkako je vižljasti borac – nadao se, zbog konstitucije, da će biti napadač, onda kada je tek počinjao u selu po imenu Rozario, gde će prvi put nasamariti smrt, kao klinac, u uzburkanoj reci – stigao u Madrid preko Madrigala, zamisliti Atleti bez njega.

Čolo bi sigurno smislio nešto novo, kao što je već izmislio Himeneza, kao što je odgajio Ernandesa, kao što je prepoznao Savića kada je Miranda otišao istim ovim letom za koji je Marota pokušavao da rezerviše kartu čitavog januara, pokazao bi garant da je sistem važniji od njegovih sastavnih delova.

Pa ipak, pa ipak, nama koji smo se tek navikli da Gabijeva kapitenska traka stoji oko ruke nekom drugom, a onda uvideli da mu stoji kao salivena, “Indijanci” bi delovali kao spremni za predaju i odlazak u rezervate upornih šerifa po imenu Barsa i Real.

Nije to to, baš nije, bez dva Dijega, zar ne? (To što je Godin zapravo na Kalderonu dočekao Simeonea, to čini ovaj tandem i njihovo srastanje i međusobno uvažavanje još simpatičnijim.)

Ostaje nada, dakle, da Inter neće videti Godina (da li bi izgledao u tom klubu, što je nekada žvakao mlade i nadarene napadače, a sada njegova crno-plava rupa guta redom i defanzivce, nesnađeno poput Vidića ili bi sebi produžio rok trajanja?), mada će ljubitelji stare Serije A pomisliti da bi baš jedan takav podsetio na slavne dane, kada je na Apeninima bila instalirana katedra iz predmeta Opštefudbalska odbrana i bekovska samozaštita, a na kojoj je ostatak sveta mogao samo da zavidi i da je – neko manje a neko više uspešno – kopira.

Dijego Godin je poslednji doktor nauka potekao s tog predmeta, možda uz dve godine starijeg magistra Kjelinija iz Pize, s kojim deli visinu, konstituciju i modus operandi.

ZAŠTO JE GOSPODIN GODIN AMBASADOR ČOJSTVA?

Nije, naravno, čudno da baš Godin i baš Kjelini predvode baš Atletiko i baš Juventus, zar nisu ova dva kluba simbol dobre, pragmatične a opet srčane, disciplinovane a opet bespoštedne odbrane u protekloj deceniji, pa možda i – uz Ramosa, Pujola, Terija, Vidića, Kanavara, Nestu – čitavom kratkom veku?

To što Dijego Godin i ostatak pomenute bratije iz zadnje linije, posle Kanavara, nije bio ni blizu da bude proglašen za najboljeg igrača na svetu, to je tek pomalo do svetskih čuda zvanih Mesi i Ronaldo, a ozbiljnim delom govori više o današnjem svetu, fudbalu, marketingu i taštini, nego o njegovom (i njihovom) kvalitetu.

Godin je shvatanje igre potegao sa svakom čašom vode s nacionalnog izvora. Urugvajci su vazda imali srce i znoj da ponude; ponosni sin svoje malene, fudbalski drčne nacije ipak je podigao grintu na nešto sofisticiraniji nivo od brata Paola Montera.

Dijego nije samo junačina, on je i ambasador onog čojstva koje zapoveda da pomalo braniš i drugoga od sebe, sve dok barabe ne krenu frontalno, a onda se rukavice skidaju, kao u uličnoj ili kafanskoj tuči, kada je najvažnije skočiti za druga, o uzrocima i masnicama ćemo posle...

Neko bi “Faraonov” (nadimak vuče iz detinjstva, latinoamerički novinari vole da se poigravaju sa metaforama) pristup tananoj umetnosti odbrane nazvao staromodnim, baš kao što bi spočitali Simeoneu što insistira na četvorici nazad i što dopušta protivniku da uzme loptu, ali šta je staromodno u tome da se spreči napadač, na svaki i bilo koji način, da postigne gol?

(Čolo bi verovatno dodao: šta je staromodno u tome da im daš loptu, kad oni ništa s tom loptom ionako neće uraditi?)

Godin to najpre čini energijom koja daje čitavom timu svežinu, i strahopoštovanjem koje uliva prvo svojim saigračima – nije redak slučaj da ih doslovno uhvati za kragnu i postavi gde treba da stoje; baš kao što nije redak slučaj da igra s polomljenim nosem, puklom arkadom, grčevima u nogama – a onda rivalskim napadačima.

Potonje se, u većini slučajeva, čak i ako se zovete Kristijano Ronaldo ili ako se zovete Luis Suarez i zemljak ste i dobar drugar Dijega Godina, brzo pretvori u frustraciju.

Jednostavno je: neki defanzivci moraju da predvode napade da bi uticali na igru ekipe, o takvima će se pisati hvalospevi, sage i epovi, pobogu, pa sada se i od golmana očekuje da barataju loptom i izlaze na trideset metara od svog peterca, a od momaka kao što su Van Dajk i Laport da igraju plejmejkere; a Dijego Godin, heh, Dijego Godin, dovoljno je samo da izađe na teren i da stane, onako podbočen i zaguljenog pogleda, pa da Atletiko već vodi sa makar frtaljem gola prednosti.

Godin nije bezgrešan, što se posebno videlo na početku sezone, kada mu je, godine polako stižu, trebalo mnogo duže da se oporavi od herojstava u nacionalnom timu na Svetskom prvenstvu. No on je toliko impozantan da čak i kada kiksa, kada mu se desi da ne proceni let lopte i ne vrati je na polovinu terena iz svog šesnaesterca, imate utisak da se sve desilo slučajno, da je neko drugi pogrešno izračunao, da je uleteo neki vetar koji je pokarambasio ravnotežu univerzuma.

Prečesto komentatori naglašavaju to kolektivno u Simeoneovom Atletiku, ali pred ovaj duel sa ekipom koja je, ne samo zbog različite istorije i klasnog sastava na tribinama i u gradu, sušta suprotnost crveno-belima – primadone, individualci, glavni glumci najskuplje španske serije – valja reći da je to preterivanje: pa upravo taj zajednički duh omogućava pojedincima da se istaknu, i ko bi mogao da bude bolji jemac od Grizmana, Oblaka, Saula, Kokea?

Bio je ovo čudan januar za Čolovog prevejanog ratnika: ugovori, pregovori, šaptanja na jastuku i verovatno bezobrazne poruke koje su stizale iz grada mode, manekenki, Madonine, Marote, Meace, a onda i povreda koja ga je udaljila sa terena na dve-tri nedelje, što je doprinelo porazu Atletika u prošlom kolu i bledom debiju Alvara Morate.

Sada se komandant – ili predvodnik čopora, kako vam drago – vratio, taman da blago smanji kvotu na pobedu domaćina; i kao što mislimo da Atletiko ne bi bio Atletiko bez njega, ni derbi ne bi bio derbi, a posebno ne ovaj koji može da sahrani ligaške ambicije, ponajpre kada je reč o gostima.

Ne znam da li bi se Godin ljutio što nisam sačekao da osvoji Ligu šampiona, ili što mislim da neće otići iz Atletika – posebno ako se prvog dana juna, na svom stadionu, dokopa pehara kojem je u dva navrata bio toliko blizu; evo, neka uradi to, dobiće duplo više prostora i karaktera – ali znam kako često završavamo ove tekstove: klipom na kojem je neki “best of” poteza.

Sada nema klipa. Dijego Godin nema “best of”, sve je “best of”, čak i u poznoj 33. godini. Prosto je: da bismo shvatili šta je Dijego Godin i koliko je dragocen, treba gledati Dijega Godina od početka do kraja, posebno na ovako velikim utakmicama, i uživati u godinštini, godinologiji, godinometriji, godinizaciji.

PRIMERA - 23. KOLO

Petak
Valjadolid - Viljareal 0:0

Subota
13.00: (2,00) Hetafe (3,35) Selta (3,90)
16.15: (2,55) Atletiko Madrid (3,20) Real Madrid (2,75)
18.30: (1,85) Espanjol (3,50) Rajo Valjekano (4,40)
20.45: (2,00) Đirona (3,40) Ueska (3,90)

Nedelja
12.00: (2,50) Leganes (3,00) Betis (3,10)
16.15: (1,85) Valensija (3,50) Sosijedad (4,40)
18.30: (1,65) Sevilja (3,80) Eibar (5,50)
20.45: (4,80) Bilbao (3,90) Barselona (1,70)

Ponedeljak
21.00: (2,15) Alaves (3,35) Levante (3,50)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters