PRELAZZI: Gledaj gde smo sada, mi hermano

Onoliko bi se moglo pisati o Meksiku i njegovom fudbalu. O strasti, o ljubavi prema tom sportu, o punim stadionima, atmosferi nalik na one sa juga, o nacionalnom timu koji je izvor svake radosti i svake nesreće velikog naroda. O Kuatemoku Blanku, i Horheu Kamposu, i Ugu Sančesu...

Meksiko je šareniš, i talasi, i Televisa - kod nas će se ime ovog televizijskog giganta pominjati uglavnom kada se priča o naivnim, mada popularnim serijama; u realnosti, Televisa je imala nemerljiv uticaj na političku, društvenu i fudbalsku scenu Meksika, pošto su zahvaljujući njoj i dobili organizaciju dva svetska prvenstva – i nekada zaboravimo kolika je to zapravo zemlja, te manje poznate Sjedinjene Države.

Fudbal je tamo religija, da se ne vraćamo na tezu da je ovde zapravo i nastao, lud i krvav, i ko zna, da su stalno igrali sa Argentincima ili Brazilcima, možda bi i dostigli taj nivo; ovako, geografija im nikada nije išla naruku, igralište im je uglavnom - sem kada se Južnoamerikanci na njih smiluju - Severna Amerika, a to je mahom kao kada osmaci igraju lopte sa prvačićima. Ne previše zabavno...

I sve bi to bila dovoljna potka za priču o Montereju, meksičkom i KONKAKAF-ovom predstavniku na ovom Svetskom prvenstvu za klubove u Kataru, sve bi to igralo protiv prvaka Evrope pred Arapima i njihovim gostima, sve bi to bio i dovoljan razlog da neutralni posmatrač bude uz plavo-bele iz drugog po veličini grada u Meksiku, ali za nekoga će duel sa Liverpulom biti više od velikog uloga, mnogo više od još jedne šanse da se prečesto nabusitim Evropljanima pokaže da nisu centar sveta.

(Uostalom, to će biti i gotovo isključivi zadatak Flamenga, sve sa trenerom Žezusom koji ima da izravna neke svoje račune sa Evropom i finalima.)

Igra u Montereju i onaj simpatični reprezentativac Lajun, igra i Vinsent Jansen koji daje, otprilike, 400 procenata više golova nego što ih je davao u Engleskoj ali i dalje ne daje golove često, trener im je čovek koji se zove Rikardo Antonio Mohamed Matijević i kao da nema nacije, uključiv i tu balkansku, čije krvi nema u njemu; ali priča o Montereju, pre svega, iznad svega, priča o Montereju je priča o dva brata.

Jednom koji će kao pomoćni trener, legenda ovog kluba i njegov talisman ove srede po podne po našem vremenu biti tik uz teren; i drugom, koji će ga, kao što to radi već ravno deset godina, bodriti iz Tlalokana.

Nije, a voleo bi Aldo de Nigris da je ikako drugačije, nije to neki grad, neko turističko mesto na kojem bi njegov brat Antonio de Nigris uživao u svojoj zasluženoj penziji, nije to nikakva lokacija gde se skrasio pošto je već obišao čitavu planetu uzduž i popreko, jurcajući za tom najnevernijom od svih ljubavnica.

Tlalokan, ako ga dobro čitamo i razumemo, jedno je od trinaest rajskih naselja koliko je, prema verovanju drevnih Asteka, čekalo zaslužne sinove i kćeri tog naroda.

Ima već deset godina, imaće to na umu Aldo de Nigris, kako nema njegove krvi, momka pet proleća starijeg, na kojeg je ličio, govorili su mu to svi kada je, kao burazer, počeo da igra fudbal, i to u špicu.

Obojica krakati, iz one škole koja nam je dala i Hareda Borgetija (nije to baš uobičajeno da Meksikanci umeju da igraju glavom i da visoko skaču), obojica s nestašnom dugom kosom i uporno nasmejani, obojica sinovi Montereja, kojem će se stalno vraćati, sve dok mu se jedan ne vrati zauvek.

Postojale su i razlike: Aldo je, valjda su mlađa deca uvek takva, bio mnogo više vezan za rodnu grudu i familiju, pa je čitavu svoju karijeru, sve do pre dve godine kada je dres Montereja zamenio trenerkom Montereja, proveo u Meksiku.

“Tano” je bio avanturista, išao je kuda god ga ta koketa zavede, i na kraju je u fudbalskom pasošu imao pečate šest zemalja, i ko zna koliko je još moglo da bude.

Špartao je po kugli tamo-amo, bio i u Viljarealu (tamo ga je sačekao Martin Palermo, mada su bili previše sličnog stila da bi mogli zajedno?), i u Santosu, najlepše će godine podariti turskim klubovima, a onda je stigao u grčku Larisu, lep život u Tesaliji je planirao za sebe, makar godinicu-dve, supruga Sonja i ćerkica Miranda mora da su isto pomislile, neka nas malo tu, a onda ćemo videti šta dalje.

Četrdeset četiri utakmice, treba reći i to, odigrali su sabrano u zelenom dresu Meksika, mada su ih podelili u različitim decenijama; od četiri gola koliko je Antonio de Nigris dao za nacionalni tim, jedan je bio na debiju, i to Brazilu.

I onda ih više, a onda ga više nije bilo.

Bio je petnaesti novembar 2009, nedelja predveče, kada je vest obišla Grčku pa se, poput uragana što sa Pacifika zna da pripreti za letnjih meseci i ne donosi ništa dobro, proširila do Meksika, do Montereja: Antonio de Nigris doživeo je srčani udar, i potom sve one rečenice koje ništa ne znače kada se dešavaju nekom drugom, kako su lekari učinili sve, kako neko već izražava saučešće i oseća bol, kako će ga zauvek pamtiti, našao se i neko da kaže kako treba istražiti sve što je dovelo i da li je bilo propusta zdravstvenog tima, i tako dalje...

A nekada, eto, to sa sećanjem nisu prazne priče, nešto što se kaže tek tako, jer ne znaš šta bi drugo.

Narednog dana, bila je to vest o kojoj su pisali najveći svetski mediji, narednog dana Monterej je igrao kući, stadion je bio pun i svi su na tribinama imali bele maramice i bele balone, i svi su na terenu imali bele maramice i bele balone, i odleteli su u vazduh uz suze, a onda su se suze ponovile kada je Aldo de Nigris postigao gol za svog brata, onako kako ga je ovaj učio.
“Ne posvećujem ovaj gol njemu. Ja ću njemu posvetiti ceo svoj život, jer je on bio primer svima”, grcajući je rekao Aldo de Nigris.

Deset godina i jedan mesec prošlo je od dana kada je Aldo ostao bez svog “Tonja”, i koliko god je lepo pobeđivati na svom kontinentu, De Nigris zna da nema boljeg trenutka, da nema bolje pozornice za posvetu svom bratu od okršaja sa moćnim Liverpulom, makar zvanično bio samo, eto, pomoćni trener.

Neko drugi bi rekao da nema šanse, neko drugi bi ovo sveo na 90 minuta, neko bi pomislio da to tek igra prvak Severne Amerike (zanimljivo je da Monterej punih devet godina nije osvojio krunu u domaćoj ligi) sa prvakom Evrope, ili bi čak pomenuo strast i želju prečesto nipodaštavanih Meksikanaca da se napokon pokažu u pravom svetlu.

Ali neko drugi nije legenda Montereja, čovek koji i dalje živi za svog brata i nada se da ga ovaj gleda, iz bilo kog od trinaest rajskih naselja koje čekaju zaslužne sinove i kćeri Asteka.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta