PRELAZZI: Gde ste bili onog dana kad je Mbape odrastao?

Nema šanse da ne znaš gde si bio kada je Mijat drmnuo onu prečku. Pamtiš s kim si se pogledao kada je Zidan uzvratio Materaciju. Sigurno ti niko ništa nije morao objašnjavati kada je Maradona fulao penal protiv Jugoslavije. Možda si se radovao, a možda tugovao, kad smo kod penala, kada je Roberto Bađo poslao loptu na uvid agenciji NASA, ali sećaš se s kim si tugovao, a s kim si se radovao; baš kao što postoje ljudi s kojima si delio nevericu kada je Nemačka Brazilu dala sedam.

I to su samo svetska prvenstva...

Ima i mimo njih, pa i mimo fudbala, trenutaka i datuma koji se pamte, nećemo sada o politici i drugim demonima, ali ovaj sport ih daje više i duže traju od svih drugih – zato je, pisali smo već o tome, zato je Svetsko prvenstvo veće od svega, što je njih tamo na stadionu tek nekoliko desetina hiljada, ali to televizija samo još jednom laže, jer smo svi na tom stadionu, podjednako...

Znaćeš, hoćemo da kažemo, gde si i s kim si bio i kako si se osećao 30. juna 2018. kada je Francuska pobedila Argentinu sa 4:3 i tako otklonila svaku dilemu sa odgovora na ponekad mučno pitanje: “Pa dobro, je li ovo Svetsko prvenstvo dobro ili ne?”

Da se odigrala samo ova utakmica, pa da smo se svi posle razišli kućama, bilo bi dovoljno da bude vrhunsko; neka se do kraja sve odluči penalima i VAR-om i laktom u salo, pa ćemo biti prezadovoljni.

Ali, neće se ovaj datum pamtiti samo zbog sedam golova, zbog probuđene francuske mašine (a novinari su već kod 1:2 smišljali paralele sa Napoleonom i Moskvom, koje su im tako lepo pale kada su Nemci odmarširali natrag na zapad!), ni zato što je Argentina ispala u osmini finala – ne, nije trebalo da ispadne i pre osmine finala, jer onda ne bismo prisustvovali Ovome – ni po pesmi njihovih navijača pred kraj, koji znaju da je gotovo i pevaju baš zato što je gotovo.

Kad pate, oni baš lepo pate...

O, naravno da će se Horhe Sampaoli, koji se nekako prebrzo prometnuo iz čileanskog genijalca preko andaluzijskog kibicera u argentinsku prevaru, analizirati do besvesti, i naravno da će se postavljati milion pitanja o njegovoj taktici (pardon, o odsustvu taktike) i odabiru tima – da li je normalno da ne znamo baš sve o svakom argentinskom prvotimcu, nego moramo da guglamo? – o poremećenim odnosima u ekipi koja je ubila još jedan san te čudesne (fudbalske) nacije, i naravno da će se pričati o Leu Mesiju, kako se ne bi moglo pričati o Leu Mesiju?

Plakaćeš za njim, Argentino, to ti je valjda sasvim jasno; možda je ona pesma u stvari, samo nismo razumeli, bila pozdrav onom koji je bio toliko blizu, a neće uspeti (hajde da ne pričamo o Kataru, ne sada), ali nije ni to.

Stvarno, nije ni to.

Do momka je koji sigurno nema 30 godina, ne u glavi, nikako; ona rutina kod njegovog drugog gola, to se ne može imati a da si tek punoletan. A onaj korak pre nego što je nad njim dosuđen penal, to nije samo 18 godina, s tim se rodiš...

Gde ste bili 30. juna 2018, kada je Kilijan Mbape postao veliki igrač, kada ga više niko neće zvati “novim Anrijem” niti “novim Ronaldom” – Kilijan je želeo da bude kao Kristijano, ali je postao više nalik Luisu Nazariju da Limi iz ranih dana – nego će reći, da, to je Kilijan Mbape, jeste nov, ali niko nije poput njega.

Ovo nije bila samo najbolja utakmica na Svetskom prvenstvu, nisu stvari toliko jednostavne, ovo je bila smena generacija za 90 minuta; i ne želimo ništa loše, ponavljamo, o Mesiju, iako je baš on morao da bude na tom mestu da bi scenario bio potpun. Ovo je odrastanje jednog dečaka – sina imigranata iz Kameruna i Alžira, u doba kada se Evropa bodljikavim žicama ograđuje od istih takvih! – i zalazak sunca iznad drugog.

Davaće Mesi još golova, za Barselonu sigurno, za Argentinu, ah, možda, ali jedan tužni čovek sa prazninom u očima koji gubi korak i šutira u golmana, tamo u sedamdeset i nekom minutu, ni sa kim na leđima sem sa očekivanjima čitavog svog naroda, i jedan veseli klinac koji namiguje i smeje se, to je dvougao koji ćemo pamtiti.

I to je, opet i poslednji put, ništa loše o Mesiju, slika koja je trebala ovom Svetskom prvenstvu, taman koliko i ludih 4:3.

Dobro, nije nikakva tajna Kilijan Mbape, i nećemo se praviti da nismo znali šta može i ume; ima paralele sa onim trkom Majkla Ovena protiv, eto, Argentine, pre ravno dvadeset godina, no i tada su na Ostrvu znali šta može momak iz Livepula (zato ga je, uostalom, Hodl poveo, a Gaskojna zanavek oterao u poroke), kao što smo svi bili svesni sumanutog potencijala Parižanina koji izgleda snažniji i brži nego što jeste i koji je u isto vreme snažniji i brži nego što izgleda.

A i ishod je bio drugačiji, taman koliko je i Argentina bila drugačija, naravno...

Opčinio nas je u pretprošloj Ligi šampiona, sa Monakom, naučio ga je Falkao svemu što je znao, a onda je ovaj počeo da uči njega, nisu džabe šeici izbrojali Rusima onolike milione da ga “pozajme”, ali jedna je stvar igrati u Pari Sen Žermenu (ili bilo kom drugom klubu!), a sasvim druga samouvereno uzeti zemaljsku kuglu među stopala i pretrčati s njom “šezdeset plus” metara na Svetskom prvenstvu.

Ovde se stvaraju legende. Ovde se pišu sećanja. Ovde se urezuju datumi. Ovde se menjaju nacije.

Da je Brazilac, rekli bi mnogi da je ovo bio Pele iz 1958, više nego što je to ikada bio Nejmar, ali hajde da to ne budemo baš mi, da ne naljutimo momke u žutim dresovima.

Francuz je, ipak, pa neka bude onda da od 30. juna 2018. geslo ispod trobojke može bez problema da glasi: “Liberte, egalite, fraternite, Mbape”.

I nije sve bilo savršeno danas, pogrešio je televizijski reditelj u jednoj stvari. Nismo nijednom posle golova Kilijana Mbapea videli Dijega Armanda Maradonu; znamo da tražimo previše, ali ne bi li bilo toliko fudbalski, toliko ljudski, da je originalni zlatni dečak ustao i aplaudirao, ili se zahvalio Bogorodici što ima ko da igra fudbal i posle Dijega, i posle Lea Mesija, i ima još ljudi zbog kojih se datumi pamte tako, sami od sebe, zauvek?

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images