PRELAZZI: Gago i urlik koji je sve promenio - to vam je Argentina

Dešava se to da u perspektivi neki tek poluvažni detalj ispliva kao najvažniji; može to biti jedan dribling koji vraća vazduh u pluća čitavoj ekipi, zvižduk s tribina upućen u pravo vreme ili parada golmana koja daje veštačko disanje odbrani... Setimo se, uostalom, tehničke greške koju Sale Đorđević dobija namerno pred kraj jednog meča koji glat gubimo na Svetskom prvenstvu i odatle kreće storija o novih “Dirty Dozen” srpske košarke.

I čik se tada nasmejte, ili posprdajte, čoveku koji je za sve kriv. Ili zaslužan, kako se uzme...

Južna Amerika na lekovima za smirenje! Mundijal bez šampiona KOMNEBOL-a, ali ON je tu! Crna magija šamana za ekstazu u Limi! (VIDEO)

Jasno je, pričaće svi o Mesijevom het-triku koji je pocepao Ekvador na molekule razređenog kiseonika i, uz poklapanje ostalih rezultata, odveo Argentinu onamo gde je morala da ide. Ima i u tome neke poetske pravde, valjda će taj genijalac sada najzad dobiti ljubav nacije koja ga je godinama posmatrala sa debelim podozrenjem.

Ali ovo je nešto drugo. Nije ni u Kitu, nego u Buenos Ajresu, nije u čudesni utorak uveče, nego koji dan ranije. Ovo je onih mučnih nekoliko trenutaka koliko Fernando Gago jauče na travi svoje “Bombonjere”, nakon što je, posle svega šest minuta na terenu u onom biti-ili-ne-biti duelu sa Peruom (sećamo se, bilo je tada ne-biti), zaradio pokidane ukrštene ligamente.

Ovo je psovka, izrečena u afektu. Ali Gago ne psuje Boga, ni sudbinu, Gago ne arlauče od bola koji mu se penje duž kičmene moždine; on to plače, a znaju to u toj zemlji tako lepo da rade, on to plače za Argentinom.

Taj kratki klip na kojem Gago psuje lekara nacionalnog tima što mu govori da je za njega meč protiv Perua završen, a možda je završena i cela njegova karijera – o njoj nešto dalje – to je esencija fudbala, strasti i ljubavi ka svojoj domovini; taj je klip, kako to deca vole da kažu, pa još i napišu verzalom, taj je klip SVE.

"ZAKRPI ME DOKTORE, J.... TI SESTRU"

Sve, baš. I život i smrt; i svet koji kruži oko lopte i planeta koja ih potom imitira i ona počinje da revolvira oko Sunca; i svaki tekst o fudbalu i svaka misao o sreći; i tango i onaj mnogo prljaviji, bezobrazniji, životniji ples.
“Zakrpi me, doktore, hoću da se vratim! Pusti me da igram, j...m ti sestru!”, kako su Gagove reči transkribovali argentinski novinari, to je sastojak zbog koje će, živi bili pa videli, četa Horhea Sampaolija proći i grupu, i kada dodirne zlatnu boginju, prvi put u ovom veku, kada Leo Mesi najzad zaradi totalni oproštaj od svoje nacije – taj Katalonac, taj Evropljanin, ne znamo šta je, ali naš nije do kraja, kažu u Argentini – za to će imati da zahvale, zvuči čudno, pa šta, čoveku koji je odigrao šest minuta na onoj bolnoj utakmici protiv Perua na krcatoj, ustreptaloj, slomljenoj “Bombonjeri”.

Istom onom čoveku čijim su prisustvom u čudnom, zaista čudnom Sampaolijevom timu – on kao da je na šok-terapiju odgovorio još jednom šok-terapijom, i ta je jednačina umalo dala apsolutnu nulu, i opet mu je, zaboga, Dibala presedeo i skoro osedeo na klupi – mnogi komentatori, pa čak i oni koji vole Argentinu i argentinski fudbal (a ima onih koji ga ne vole, no takvi ne vole nikakav fudbal, verujte), pokušali da objasne sunovrat u pretposlednjoj utakmici kvalifikacija.

Zato dajte, kumimo vas, što pre tu kvotu na “Argentina osvaja Svetsko prvenstvo”...

Pričaćemo i pisaćemo još o Argentini, kako se bude približavala Rusija i kako se oni budu približavali toliko željenom svetskom vrhu, navodićemo, biće prilika, sve te velike timove koji su izveli “The Great Escape” i odatle krenuli ka kruni i raju, pa toliko simbolike i toliko snage ima samo Brazil, i jedino zbog njih će vredeti uzimanje neplaćenog odsustva s posla i pravljenje spektakla od nefudbalske atmosfere u Rusiji – dobro, i zbog Srbije, ali gledanje Srbije biće patnja kao što je uvek patnja; ma kako da igramo, grč i damari nam ne ginu? – no nećemo sada da govorimo o Argentini, sada ćemo pričati o momku čiji su primalni urlici promenili sve.

Novi Redondo, tako su najavljivali dečaka koji je zablistao u podmlatku Boke i očarao ceo svet, pošto ga je pod svoje uzeo i negovao veliki Alfio Bazile.

A Redondo, hajde malo o njemu, nije bio samo fudbaler, Redondo je bio institucija. Doslovno. Jedan od onih igrača koji pod svoju kopačku stave prvo čitav jedan deo terena, čiji postanu neupitni hegemoni, potom zavladaju čitavim igralištem, a onda i generacijom.

Nije bilo, na kraju devedesetih i početkom ovog milenijuma, srednjaka kao što je bio as Reala i Milana; neponovljiva “petica” svetskog fudbala, posle koje su sve bili samo jeftini imitatori. Oh, kako nedostaje...

FERNANDO REDONDO - TO VAM JE FUDBALSKI VISOK STALEŽ

Bio je i elegantan i borben, i vredni radnik ruku zamašćenih do ramena i pripadnik višeg staleža, buržoazija u belim rukavicama na koktelu sa šampanjcem i poslugom koja vam uzima kaput i persira vam, kao izašao iz neke laboratorije kojoj su zadali da napravi savršenog fudbalera; nisu do kraja uspeli, ali su pred probijanje roka izašli sa Redondom oko ruke, skinuli zlatni gips sa njegove magične leve noge, i obznanili da je to možda i najbliže što će iko ikada prići idealnom nacrtu.

Ta nisu ga džabe zvali Princ...

Takvih u isto vreme nema više i takvih mora da ima još, mislili su i nadali su se u Argentini.

I kako onda da nacija koja je panično tražila “novog Maradonu”, “novog Batistutu” ili “novog Pasarelu” ili “novog Zanetija” ne padne na ideju da se u Sijudadeli, koju zovu “Bronks Buenos Ajresa” – ne zato što ima mnogo turista! – rodila nova genijalna “petica”?

Fernando Ruben Gago imao je mnogo velike, i namagnetisane – tako je za Redonda, posle dominacije nad Junajtedom, govorio ser Aleks Ferguson, da mora da ima nešto u tim njegovim kopačkama, jer je nemoguće da se za nekoga lopta lepi i hita mu u susret namirisana kao tinejdžer pred maturu – cipele da ispuni.

A ličio je, nije da nije, i fizički, i starmalošću, i pokretima, ličio je na slavnog imenjaka.

(Senior nikada nije izgubio poverenje u njega. I pre svega nekoliko meseci, kada su ga pitali ko je najvažniji igrač u sredini Argentine, Redondo je izgovorio ta četiri slova. “On je osa oko koje se sve vrti. On ima savršenu anticipaciju, ima fantastičan pregled, voleo bih da u svakom timu imam nekog kao što je Gago”...)

Nije junior uspeo, to je bilo jasno mnogo pre krika protiv Perua, mnogo pre nego što je podvijenog repa napustio Madrid, odigrao još dve loše sezone, jednu u Rimu, drugu u Valensiji, i potom se vratio kući.

Možda bi sve bilo drugačije, možda ne bi danas važio za jedno od najgorih pojačanja najvećeg kluba na svetu, da nije došao u nevreme.

DAJTE KVOTU DA ĆE ARGENTINA BITI PRVAK SVETA

Bilo je to doba kada je Real patio što je propustio Ronaldinja, pokušavajući da to nadoknadi igračima kao što su bili Mahamadu Dijara ili Rojston Drente (valjda jedina dvojica koja su ostavila gori i bleđi trag od Gaga na Šamartenu) i ini Holanđani. Oni nešto stariji navijači sećali su se i kako je upravo Redondo oteran iz Reala, i želeli su da sa njegovim proklamovanim naslednikom bude drugačije.

Statistika ne može da prikaže koliko je Gago bio razočaranje za sve: 119 mečeva za Real nije mala stvar, ali retko se ko seća ijednog, sem možda dva-tri odlična poteza tokom pohoda na šampionsku titulu 2008; a kada igrate za Real, utapanje u prosek jednostavno nije dozvoljeno.

Trebalo je da bude naslednik aristokratije, a postao je puki vodonoša.

Još kada vam je i kadija i sudija Žoze Murinjo, koji je Gagu odmah postavio dijagnozu (karikiramo, ali otprilike: “Kao Ćabi Alonso... Samo mnogo, mnogo, mnogo, mnogo gori. Jesam li rekao mnogo? Mnogo!”), bilo je jasno da će nadareni momak morati da traži neke manje zelene poljane ne bi li uspeo da ostvari makar promil najavljenog talenta. I da ih nikad ne nađe...

U neku ruku, Stari kontinent mu nije odgovarao. Dešava se to melanholičnim latinosima, mahom onima koji ime steknu u Boki; pa i Huan Roman Rikelme, uz sve čime nas je ikada obradovao kao kapetan “Žute podmornice”, nije nikada bio isti s obe strane okeana, o Martinu Palermu da ne pričamo.

Pa opet, uprkos svemu onome što smo mi Evropljani o njemu mislili, Argentinci su ga i dalje cenili i poštovali. Bio je, i ostao je, član reprezentacije koja je uvek bila u svetskom vrhu, makar po imenima, a bolji poznavaoci i pratioci argentinskog klupskog fudbala kažu da je dovoljno pogledati pola prvenstvene utakmice pa videti šta zna i koliko i dalje zna. Zato je bio mezimac svih selektora, od Sabelje do Sampaolija...

Zato je, valjda, i odigrao 61 meč pod suncem smeštenim između dve vodoravne plave štrafte, dopunjući se idealno sa Maskeranom i Di Marijom, o Mesiju da ne govorimo (imaju oni, a tu je i Kun Aguero, i zlatno sa Olimpijskih igara); sve do onih jauka protiv Perua. Skoro dvostruko više od metronoma i dinama kojeg je trebalo da nasledi – mada je za to kriv baš gorepomenuti Pasarela, koji nije trpeo velike zvezde; a Redondo je bio velika zvezda i imao je veliku kosu i nije hteo da je podšiša, ma koliko ga nagovarali da popusti.

"PUSTI ME DA IGRAM.."

I zato je Fernando Redondo bio veliki, zbog tog svog ega. Šta je, uostalom, genije bez svesti da je genije? I zato je Fernando Gago možda bio manje veliki. Šta je, uostalom, naslednik bez kompleksa da je naslednik?

I ko bi rekao da će on odigrati glavnu ulogu za svoju voljenu zemlju kada su svi pomislili da je njegovo prošlo?

Pričaće se posle tog trijumfa u Ekvadoru o Mesijevom het-triku koji je pocepao Ekvador na molekule razređenog kiseonika i, uz poklapanje ostalih rezultata, odveo Argentinu onamo gde je morala da ide.

Ali nemajte sumnje, sve to desilo se samo da bi se izbrisala nepravda prema momku koji je najzaslužniji za trijumf, čije su suze pogodile pravo u srce, tamo gde treba; da mu produže karijeru i da dobije poziv i za Mundijal 2018.

Nemajte sumnje, kad Argentina bude igrala četvrtfinale, pa polufinale, pa se opet bude borila za titulu svetskog prvaka, da je sve počelo u 66. minutu na “Bombonjeri”.
“Pusti me da igram”, izrečeno u suzama, to je strast, to je ljubav, to je planeta koja se vrti oko jedne lopte, to je ceo svet, to je, što bi rekli klinci, SVE.

“Pusti me da igram”, to je Fernando Gago, a Fernando Gago, kao nekada Fernando Redondo, pričajte šta hoćete i neka nam oprosti današnji heroj Leo Mesi, to vam je – Argentina.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika, i kolumnista MOZZART Sporta