PRELAZZI: Gadafi, Danska i Hygge – danas kada postajem reprezentativac

Priča prva je više anegdota, jedna od onih urbanih legendi iz doba jugoslovenskog bivanja nesvrstanim, proverljiva taman koliko i ostale priče, na primer ona o tome šta je radila Neda Ukraden u pustinji, ali zarad priče, i zato što toliko dobro zvuči, neka nam bude.

Kao, Muamer el Gadafi, vođa Prvooktobarske revolucije, autor “Zelene knjige” i prijatelj Josipa Broza Tita, prvi put je doveden da gleda jednu fudbalsku utakmicu negde sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Ne znamo je li Al Naser protiv Al Itihada, to nije toliko važno, u svakom slučaju, tribine su krcate, igla nema gde da padne, u trenutku kada Pukovnik ulazi u svečanu ložu.

Pre prvog sudijskog zvižduka, ipak, Gadafi ustane, stadion se ućuti, niko ne sme ni da se nakašlje, a onda komandant Džamahirije progovori.

“Šta je ovo?”, zagrmi. “Vas dvadesetak dole, a nas pedeset hiljada gore, da vas gledamo? Kakva je to jednakost? Kakva je to glupost? Ne dolazi u obzir. Hajde vi što ste bili na terenu sada na tribine, a mi sa tribina ćemo svi dole...”

Tako je moralo da bude. Utakmica se nastavila, tako demokratski, rezultat je nepoznat, a šta je bilo sa jadnim fudbalerima, eh, to se nije smelo ni pisati ni pitati.

Priča druga je verovatno takođe preterana, i svaki mač ima dve oštrice, to je najbolje znao čovek koji je pisao o tome kako stvari umeju da satrule u državi Danskoj, ali postala je omiljeni koncept svih hipstera i jeftinih portala, ne samo u svetu, nego i u Srbiji.

Kao, stvar se zove “hygge”, i predstavlja najbolji danski izvozni proizvod posle “lego” kocki, Larsa fon Trira i Niklasa Bendtnera. Hygge je, hoće da nas ubede, jedna od onih neprevodivih reči koje, opet, Dance čine najsrećnijom nacijom na svetu.

“Hige” je odmor, opuštanje, udobnost, sedenje u vunenim toplim čarapama i uživanje u šolji bilo čega toplog što volite, ili još bolje, sedenje u društvu koje veoma dobro poznajete, sa kojim ste opušteni toliko da uživate. Hige je sposobnost da uživate u onome malom što vam život pruži.

(Ako zvuči budalasto, to je verovatno zato što i jeste.)

No dobro, kakve veze mogu da imaju svrgnuti i izmučeni revolucionar iz nekih davnih vremena i jedan skandinavski koncept življenja? Pa još koji je link te dve stvari, čak i ako uspemo da ih stavimo u iste pasuse, sa utakmicom koja će se večeras odigrati u Slovačkoj, kada učesnicima Evropskog prvenstva u goste dođe učesnik osmine finala Svetskog prvenstva?

Sve veze, izgleda, i u tome je još jedna draž fudbala; taman kada pomislite da ovaj sport ne može više da vas oduševi, razneži ili zapanji, desi se nešto ovako, što nije previše lako objasniti.

Ukratko, čitali ste već o tome, Fudbalska federacija Danske u ozbiljnom je klinču sa fudbalerima, odugovlači se sa potpisivanjem ugovora o komercijalnim i pravima za brendiranje sa njima, a gospoda su se žalila i na uslove rada i neispunjavanje kojekakvih obaveza prema prvotimcima. Zato su, sve sa Kristijanom Eriksenom na čelu, odbili da se odazovu pozivu za meč u Slovačkoj i za onaj koji ih čeka u nedelju, na startu ovog bizarnog eksperimenta nazvanog Liga nacija.

Do utorka kasno uveče mislilo se da će do dogovora doći, ali se to nije desilo, pa je DBU morala pod hitno da reaguje, e da bi predupredila sankcije koje uključuju i izbacivanje nacionalnog tima iz Lige nacija, a time i iz evropskih kvalifikacija.

Umesto selektora Ogea Harejdea i njegovog pomoćnika, nama dobro poznatog Jona Dala Tomasona, ekipu će prozvati Jon Jensen, 52-godišnji stručnjak, legenda Brondbija i Arsenala, inače trener drugoligaša Fremad Amagera.

A njegov spisak je tek čudo: Danska će – što se odrazilo i na kvote kladionice Mozzart za ovaj meč – nastupiti u trećerazrednom sastavu, sa igračima iz druge, treće, čak i četvrte lige, s momcima koji nikada nisu nastupili zajedno, a mnogi od njih su potpuni amateri.

Povrh svega, šuška se da će na gostovanje otputovati ne samo fudbaleri za koje je dosad navijala samo porodica, nego da će priliku da debituju u čuvenom “Hummel” dresu (koliko je samo bilo tužno kad su jedno vreme Danci odustali od svoje legendarne opreme!) dobiti čak i neki aktuelni reprezentativci... u futsalu.

Ako to nije demokratija, ako to nije gadafijevski, ako to nije prokleti hygge, stvarno ne znamo šta je.

Jednog si dana stameni igrač kakvog trećeligaša, Kastrupa, Helerupa ili već nekog entog tima što ga znamo iz kladioničarske liste, a onda te Jon Jensen – nije on samo trener Fremad Amagera, on je strelac prvog gola u mitskom finalu Evropskog prvenstva 1992. protiv Nemačke; dakle, Jon Jensen, šampion i legenda – okrene na neki Viber ili šta već koriste u Danskoj i kaže ti: sine, vodim te u Slovačku, od danas si reprezentativac svoje zemlje.

Neki od njih su, dakle, futsaleri, nisu bili dovoljno spretni, talentovani, snažni ili istrajni da uspeju u “velikom” fudbalu, kao da to sada ima veze; jednog si dana na terminu s ortacima, igrate pet plus jedan u nekom balonu u Odenzeu ili Orhusu, život ti je okej iako si ga zamišljao drugačije, već misliš na to kako ćeš morati da se naspavaš da sutra na poslu, u nekoj kancelariji sa veštačkim svetlom, ne zevaš i ne nerviraš šefa, a onda te Jon Jensen – još jednom, evropski šampion Jon Jensen! – okrene na WhatsApp ili šta već koriste u Danskoj i kaže ti, sine, javi direktoru da si bolestan, otadžbina te zove, sutra prodaješ trikove Mareku Hamšiku i Robertu Maku, sutra si reprezentativac svoje zemlje.

Ne bilo koje zemlje. Ne neke tamo zemlje koja fudbal ne shvata ozbiljno. Ne zemlje koja nema tradiciju, talenat, nego Danske, države koja ima, i mora da ima, i zauvek će imati, živo sećanje na braću Laudrup, na Serena Lerbija i Franka Arnesena, na Prebena Elkjera, na ekipu koju su, ne bez razloga i nikada ironično, zaista zvali “evropski Brazilci”.

(To se, pre svega, odnosi na sastav s Evropskog prvenstva 1984, čijim se senima ima zahvaliti, taman koliko i sankcijama zbog kojih Jugoslavije u Švedskoj nije bilo, što su osam godina docnije postali šampioni kontinenta.)

Kako rekosmo to za hygge, sposobnost da uživate u onome malom što vam život pruži? Kako rekosmo to za Gadafijevu demokratizaciju fudbala, vi umišljeni hajde malo na tribine, pustite nas, običnu raju, malo da se igramo... ?

Njihova imena do danas nikome ništa nisu značila, ali ne možemo da zamislimo nijednog Danca koji danas neće biti uz totalne fudbalske anonimuse i ponekog fudbalskog analfabetu, koji neće te momke što prvi i verovatno jedini put oblače “hummelov” dres sa onim strelicama na rukavima bodriti mnogo snažnije i iskrenije nego što bi podržali Eriksena, Poulsena, Pionea Sista, Simona Kjera i ostale uz koje su bili pre svega dva meseca protiv Hrvatske u osmini finala Svetskog kupa.

Naučiće i znaće samo tog dana ko je Troels Kilius Nilsen, napadač IF Skjeld Birkereda, redovnog člana Treće divizije, grupa istok.

Pratiće kako brani Morten Bank, 21-godišnji golman Boldkluben Avarte, člana Druge divizije, grupa 1.

Pitaće se kakva je to desetka koja se zove Oskar Hejbje, ali setiće se neki komentator valjda da taj mladić nastupa u četvrtom rangu takmičenja, za Vanlese IF, pobednike Kupa Danske iz 1974, u kojem je karijeru počeo jedan, dozvolite, eno ga gore među besmrtnicima, Preben Elkjer.

Nešto je trulo u državi Danskoj, i mnogo nam je drago zbog toga...

(Cenimo da bi, da se nešto slično desi u Srbiji, pun stadion dočekao igrače iz Žarkova, pirotskog Radničkog i pribojskog FAP-a, umesto pulena Mladena Krstajića?)

Biće tako, naravno, i zbog velike ljutnje, i to opravdane: teško je biti na strani surovih profesionalaca koji su se posvađali oko komercijalnih prava i nekakvog brendiranja – komercijala! brendiranje! pa to ne bi mogli da smisle ni Balkanci! – i kojima očigledno, uprkos onome što izjavljuje glasnogovornik igrača (i najbogatiji među njima) Totenhemov Kristijan Eriksen, nije prevelika čast da obuku taj “humelov” dres.

Nema veze, ima kome jeste; ako se ništa ne promeni do srede popodne, Jon Jensen će stajati tamo uz aut-liniju, i biće tu neki momci koji se nikada dotad nisu sreli, odslušaće himnu i zadrhtaće im srce, brate, jednog dana si u četvrtoj ligi, a onda si reprezentativac svoje zemlje, a ovi što si ih idolizovao, oni su večeras ispred televizora i gledaju tebe, amatera, trećeligaškog igrača, futsalera, i ekipu kojoj bukmejkeri predviđaju totalni krah.

Ukoliko se dogovor ne postigne ni do nedelje, Danska će debitovati u tom bizarnom eksperimentu nazvanom Liga nacija, u nedelju u Kopenhagenu protiv Velsa, sa istim tim momcima; i u šta da će stadion biti pun?

Ako to nije otkačeno kao Gadafijevo poimanje jednakosti, ako to nije kao da sediš u toplim čarapama i uživaš u nekom ludilu koje ti je život podario, onda nema veze, onda fudbal i ne može više da nas oduševi, razneži ili zapanji, da smesti nešto ovako, što nije previše lako objasniti.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images