PRELAZZI: Đenova živi - bio jednom Grifon Ruotolo

Onoliko koliko se možete zaljubiti u grad u kojem provedete nepuna dva dana, e toliko bi se dalo zaljubiti u Đenovu.

Na onim mučnim snimcima pada mosta u samom gradu, koji je zavio u crno prelepu ligurijsku prestonicu, vide se, u podnožju, šarene zgrade.

Jedini put kada sam bio u Đenovi, nedugo posle onog, hm, ekscesa srpskih navijača, bio je neki običan dan, četvrtak recimo, bila je kasna jesen ali skoro da se moglo u kratkim rukavima, i na gotovo svakom od tih balkona, ispod kojih sam prošetao, iznad kojih se klatio onaj kamion u tužni utorak oko podneva, bile su zakačene zastave.

Ne zbog bilo kakve utakmice. Samo tako, kao da hoće da vam odmah stave do znanja da je to grad fudbala.

I samo zbog toga bi se, da ne idemo do mirisa mora i dolče vite u centru na vespicama, samo zbog toga bi se ona dala zavoleti...

Većina stegova, elem, bila je crveno-plava, posle nam je neki upućeni lik kazao da se Đenova ne može podeliti lenjirom po navijačkoj pripadnosti, ali da neki krajevi naginju ka jednom ili drugom klubu, a da bogme dobar deo krajeva, i to eufemistički rečeno, naginje onom starijem.

Dežurna je to valjda priča kada se govori o gradovima i gradskim derbijima – a ovaj Della Lanterna nije stariji od beogradskog, zamislite – da je jedan klub u modernoj eri uspešniji i izvikaniji, pa i da je imao samo Boškova, bilo bi dovoljno, a on je imao i Manćinija i Vijalija i Vjerhovoda i Paljuku i Mihajlovića i Verona!, a da lokalci ipak više vole onaj, uslovno rečeno, manji, koji je zapravo veći i bremenitiji istorijom; nije konfekcijski i nije izmišljen, kazaće vam tifozi, valjda zato i nosi ime grada.

Tako je i u Đenovi, koja će ovih dana patiti i rane nikada neće zaceliti – čak i ako se odgovorni za stanje infrastrukture isteraju na čistac – starosedelac je jedan, stanuje na Gradinati Nord na akustičnom Marasiju (kao da bi klub koji u svom imenu ima “kriket”, iz grada čije boje krasi Sveti Đorđe, i mogao da ima bunjište koje ne bi bilo englesko!).

I dok grad boluje i plače, intimni VCR premotava taj dan-dva u njemu, a onaj fudbalski hard-disk seća se poslednje velike generacije Đenove (dobro, pretposlednje, beše simpatična ona Gasperinijeva?), iz doba čudnog gazde – a nisu li takve bile i kolege! – Alda Spinelija, i čoveka koji je bio simbol tog kluba, najstarijeg na Čizmi, iako mu mnogi danas ni ime ne znaju.

Zvao se Đenaro Ruotolo i proveo je ravno petnaest sezona u Đenovi, u doba njenog najvećeg posleratnog uzleta, u doba kada su se na Marasiju snivali veliki snovi, ponajpre zbog komšija i zle braće, doduše, u doba kada je tu padao Liverpul, u onoj prvoj godini pošto je podignuta hejselovska zabrana.

I ne samo da je pao Liverpul tu, nego je Đenova u proleće 1992. postala prvi italijanski klub koji je slavio na mitskom Enfildu...

Karlos Agilera, neuhvatljivi Urugvajac, dao im je dva gola, mada nije bio jedino veliko ime u tom sastavu: Tomaš Skuhravi je, sve sa “tarzankom”, umeo jednako da teroriše Seriju A, a iza njega to je nadgledao, ili je slobodnjake pucao, legendarni Branko.

Ali pre i tokom i nakon svih njih bio je Ruotolo.

Došao je 1988, na izričiti zahtev trenera Franka Skolja, iste godine kada i Marko “Foka” Napi i veliki kapiten Đanluka Sinjorini, prvi i poslednji neopevani italijanski centarhalf, Barezi pre Barezija i Nesta pre Neste.

(Šta ti je sudbina, isprepletana kao sapunica sa Raiduea, kao fudbal, kao tuga: Sinjorini će preminuti prerano, od amiotrofične lateralne skleroze, poznatije kao bolest Lua Geriga, i na groblju će za njim plakati Marko Napi. Veliki dugokosi zabavljač ostaće tek koju godinu kasnije i bez još jednog prijatelja, od istovetnog oboljenja, Stefana Borgonova. A Franko Skoljo? I on će otići prerano, maltene u televizijskom studiju, posle jedne svađe, ispunivši tako sopstveni zavet, dat onako usput i iz zezanja, “Umreću pričajući o mojoj Đenovi!”)

Đenaro Ruotolo odigrao je preko pet stotina mečeva na Marasiju, mada nije bio čovek čiji će se potezi premotavati i nasnimavati: Ruotolo je, pisale su kolege iz Gazete i Korijerea kojima verujemo, bio pouzdani vezista, više defanzivan no kreativan. Stameno, stalno prisustvo u startnih jedanaest koje je govorilo da je sve u redu i da Đenova ima i prošlost i budućnost i one koji je vole, uprkos svemu.

Bilo je i nekih čudesnih trenutaka, kao kada je u finalu stanovitog Anglo-italijanskog kupa (zaboravljenog takmičenja koje je sukobljavalo nižerazredne engleske i nižerazredne apeninske klubove) na Vembliju 1996. postigao het-trik protiv Port Vejla.

On, sedmo od devetoro dece, peti od šestoro sinova familije Ruotolo iz sela iznad Napulja, čiji je otac radio u mlekarskoj industriji, za Latte Matese, ćutljivi perfekcionista koji bi pognuo glavu i radio, a takve istorija, makar ona koja je koji kilometar dalje od crveno-plave Curve, ne pamti najbolje, baš on daje tri gola na Vembliju, pa i da je u turističkoj poseti, a kamoli na meču koji se za nešto, išta, brojao.

Nije ta utakmica u hramu svetskog fudbala, kažu hronike, bila ništa posebno, čak i ako je redak trofej kojim se Đenova-klub mogao podičiti nakon što su Englezi iz nje otišli, ostavivši joj samo ime i grb i devet osvojenih titula – poslednja 1924. godine, sad će skoro vek – i sigurno je bila mnogo manje bitna od makar tri četvrtine onih koje će Đenova odigrati u ludoj sezoni 1990. na 1991. kada će njihovi mrski rivali osvojiti Skudeto. Ali je značila mnogo i gradu i jednom čoveku na tribinama.

Januara 1995. Vinćenco Spanjolo, navijač Đenove, izboden je ispred stadiona Luiđi Feraris, uoči utakmice protiv Milana. Voleo je ska muziku i fudbal, bio je visok, kažu, i pun života; iz straha ili obesti ubio ga je osamnaestogodišnji Simone Barbalja iz Milana, meč je prekinut na poluvremenu kada su Spanjolovi drugari saznali da je on preminuo na putu do bolnice.

(Tokom procesa sudija je tvrdio da Simone uopšte nije bio navijač u pravom smislu te reči, tek klinac koji je želeo da se dokazuje. “Zašto nije igrao Savićević?”, pitao ga je, a ovaj nije imao pojma. Dejo je bio suspendovan tog dana...)

Kozimo Spanjolo, Vinćencov otac, bio je specijalni gost kluba na Vembliju tog dana, i Đenaro Ruotolo igrao je kao u transu na sredini, u tandemu sa Stefanom Eraniom.

Za njega, za grad, za svoje boje.

Značilo mu je to, pričaće posle, više čak i od onog dana dve godine ranije kada je Đenova, prvi put posle četrdeset godina, slavila na “Meaci” – Inter je vodio pogotkom Skilaćija (i njega je, pričalo se, Franko Skoljo otkrio i lansirao među zvezde!), a Ruotolo je onda dao dva, uz još jedan Skuhravija.

Ih, čudna mi čuda, našle su se dve-tri utakmice, neka ih je i pet-šest, rekao bi neki objektivni čitalac, od pet stotina i kusur, kako to da niko nikada nije pomenuo tog Ruotola, mora da on i nije bio nešto?

Može i tako, prijatelju, ali zamisli ti nekoga ko 511 puta oblači dres i istrčava pred navijače, ko dolazi u Seriju B i bori se za Skudeto i kada Đenova 1995. ispada, ostaje u klubu i ne pada mu na pamet da ga napusti, puna svima usta Alesandra Lukarelija, a niko da se seti jednog običnog Ruotola.

Onoliko koliko bi se dalo zaljubiti u jedan grad posle samo dan-dva, toliko je lako zaljubiti se u Đenovu; a onda se, u danu kada taj grad pati, kada su i Samp i Genoa Cricket and Football Club ujedinjeni u bolu, setiš da je bio taj neki južnjak koji se u nju zaljubio pre tebe, toliko da je ostao petnaest godina; pa pomisliš, izbrojaće se i oplakaće se stradali, tugovaće se danima i nedeljama i godinama čak i ako se linčuju odgovorni, ali ostaće i posle toga taj čudesni grad, preživeće i nadživeće još i ovu strahotu, i opet će terase izbaciti zastave, više rosoblu nego blućerkjate, čekajući radost i nove legende.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images