PRELAZZI: Čovek koji je previše znao

Postoji onaj, mislili smo srpski, izum zvani “prekvalifikovan si”. Dođeš tako, sav očajan zbog besposlice, radio bi bilo šta, prijaviš se da nosiš gajbice, voziš auto-delove, da se pentraš po skelama ako treba, prodaješ u noćnoj smeni na kiosku ispred kojeg se skupljaju lokalni pijanci, a nesuđeni poslodavac samo odmahne glavom.

Jok, sine, ti si mnogo pametniji od ovoga. Ne možeš da budeš magacioner ako si pročitao toliko knjiga; ne možeš ti, s fakultetom - znam da ćeš mi reći da dotičnim možeš da očistiš zadnjicu, ali šta ću ti kad imaš tu diplomu - da radiš u mojoj firmi. Ne ide.

Počinjem, sa strepnjom, da mislim da je Klarens Sedorf, taj neopevani genije evropskog fudbala na prelazu dva veka i oho-ho posle tog prelaza, taj najbolji fudbaler na svetu za kojeg se niko to nije usudio da kaže, jednostavno prekvalifikovan da bude trener; sa nervoznim ćemo iščekivanjem, eto, gledati kako će se snaći u Korunji, i ako njegov staž na Rijazoru ne bude uspešan, znaćemo da je to posredi.

On je, znamo da je paradoksalno, ali možda je zaista tako, previše inteligentan da bi sedeo na klupi.

Videlo se to, pričaju, još u Ajaksu - od Johana Krojfa u čuvenoj školi nije bilo dečaka koji tako brzo kapira i toliko hitro odigrava od tog begunca iz nesrećnog Surinama - a kada mu je bilo svega dvadeset i koja uspeo je, u Real Madridu, da naljuti i velikog Kapela.

Legenda kaže da je Real igrao na Visente Kalderonu, bilo je 1:0 za Atletiko, i kada je Don Fabio ušao u svlačionicu, Klarens Sedorf je već držao vakelu, objašnjavajući igračima tačno gde su pogrešili i šta treba da rade u drugom poluvremenu.

Italijan ga je gađao trenerkom. “Ako znaš sve to tako, što ti nisi trener?!”, dreknuo je na još mladog Holanđanina.

A ovaj mu nije ostao dužan. Jer Klarens Sedorf, sa svojim nogama kao da su iznikle u prašumama Južne Amerike, sa plućnim kapacitetom čitavog Amazona, i sa jezikom bržim no što su sve žiteljke Crvene amsterdamske četvrti mogle da izmaštaju, nikome nikada nije ostao dužan.

Još manje je ostao gladan pobeda i trofeja, i baš na toj utakmici koju je vodio kao trener umesto Kapela, Madriđani su se razgoropadili u drugom poluvremenu i slavili sa 4:1.

Ne, nije to ona utakmica po kojoj ćemo ga pamtiti.

Okej, Sedorf je igrač čiju ste svaku utakmicu mogli da umemorišete, i da se ne sećate nijedne, jer je bio jednako dobar, no jedna druga se ipak izdvojila, po onom golu koji je dao upravo Atletiku, sa jedno pedeset metara ili iz Barselone, ili iz rodnog Paramariba, nismo sigurni: odapeo je tu loptu i ona je letela jedno trećinu sekunde, jedva toliko joj je trebalo da nasamari Molinu (Molina je uvek voleo da igra nekog trećeg beka, i bilo je trenutaka kada bi mu se to osvetilo).

Pričalo se i da je od gazde dobio 250 flaša vina samo za ovaj gol, a pošto Sedorf nikada u životu nije liznuo alkohol, njegovi prijatelji mora da su dobro prošli...

Serijski negovatelj srebrnine nije se dugo zadržao u Madridu, ali bilo je dovoljno da zajedno sa Mijatovićem, Robertom Karlosom, Redondom, Karembeom, Panućijem i Špancima prekine trodecenijski post najtrofejnijeg kluba na svetu. Bio je ono što je Realu nedostajalo i biće ono što će Realu nedostajati, a isto se može reći i za Inter; ako ga je iz Madrida oterala kratkovidost, u Milanu će zameniti štraftu na dresu, ali ne i stadion, kada Marčela Lipija nasledi Ektor Kuper, s kojim se nije nimalo slagao.

(Inter će u tom transferu zauzvrat dobiti momka koji se zove Frančesko Koko, ali to je Inter, šta vas čudi...)

Tako je rođena velika ljubav, ona Rosonerih i Klarensa Sedorfa, i ovaj večiti putnik – Ajaks, Samp, Real, Inter – najzad će se skrasiti i postati kičma, težište, remorker, propeler i lunarna sonda poslednjeg velikog sastava AC Milana, baš tamo gde je njegov dečački idol, Frenk Rajkard, dosegao zvezde.

Sam će kasnije pričati zašto se baš na San Siru osećao kao kod kuće, i to nema veze samo s Rajkardom ni s činjenicom da mu je Silvio jedne godine ispunio želju i doveo mu omiljenog saigrača (to je uvek bio i ostao Ronaldo): Milan je u to doba negovao savršenu ravnotežu između imperativa za pobedom i imanentne strasti za lepotom igre koju je nametala razmažena publika i samoživi sladostrasnik u loži; a nije li to, najsvedenije, taj melanž lepote i nemilosrdnosti, upravo kako bismo opisali čoveka koji je osvojio četiri trofeja Lige šampiona sa tri različita kluba, uz još tuce važnih domaćih i međunarodnih pehara?

Zaneo sam se, praštajte, teško je ne zaneti se kada se mozak napregne da se seti jedne loše utakmice Klarensa Sedorfa – menjali su se dresovi, menjale su se frizure, menjali su se ljudi na tribinama, samo je to ostajalo konstanta, to i njegova višenamenska industrija, po čemu mu savremenici nalik Balaka ili Lamparda nisu bili ni do štucni – ali ovo nije tekst o igraču Klarensu Sedorfu, jer bi taj tekst, baš kao i njegovo majstorstvo na terenu, morao biti i za pamćenje i potpuno običan, u isto vreme.

Ovo je, ponukana vešću da je došao u Galiciju, priča o treneru Klarensu Sedorfu, ili makar o tome kako je moguće da suva inteligencija – i fudbalska, i životna, možda ponajmanje socijalna, eh, šta će kad je voleo da se svađa i nije umeo da oćuti nikome ništa – koja je delila svlačionicu sa najvećim imenima svih vremena (Kapelo, Ančeloti, Lipi, Van Gal, Hidink, i njegov prvi inostrani trener, za kojeg je ostao zauvek vezan, Sven Goran Erikson...) nije već veliki allenatore, nego strahujemo šta će biti s njim na Rijazoru, u Deportivu koji toliko dugo pati i živi u senci ne toliko davne prošlosti.

Znamo, La Korunja je toliko puta ispričana priča da nikada neće biti dosadna, no da li je naš mladi Profesor baš onaj koji će uspeti da napiše nastavak?

Sem te, u nedostatku boljeg izraza, prekvalifikovanosti, možda je neobuzdana želja za pobedom, utkana u njegove gene i u njegovo detinjstvo još otkako su njegovi roditelji pokušavali da sastave kraj s krajem u Holandiji, pa je čitava brojna familija živela u jednoj malenoj kući, ta koja mu oduzima strpljenje i popustljivost, preko potrebne supstance za jednog stručnjaka na početku karijere. To se oprašta Kapelu, kojeg bi Sedorf sigurno želeo da imitira, ali nekome ko autoritet i dalje gradi samo na čudima za koja su bili zaduženi njegovi dredovi i kopačke, više je teret nego olakšavajuća okolnost.

I kao igraču mu je predugačak jezik, što u javnosti što tokom devedeset minuta, donosio sijaset problema, i nije bio uvek najpopularniji igrač, ponajmanje u Holandiji, u kojoj je ne jednom osetio poslednje trzaje rasizma.

Istraživanje o tome da li će Sedorf uspeti i pored terena – a toliko mu žarko želim da uspe, uprkos tome što verovatno nikada, ni na jednoj utakmici posle Ajaksa, nisam navijao za neki tim čiju je majicu on obukao – odvelo me je do davnog citata Bruna de Mikelisa, nekadašnjeg glavnog psihologa u Milanu. “On uopšte nema ličnost za jednog fudbalera. On je pričao 10% kao igrač, 70% kao trener i 20% kao direktor kluba. Nikad u životu nisam imao posla s tako snažnom ličnošću.”

Jedan od viceva koji su se pričali po Milanelu bio je o tome da svako mora da nauči da, kad trener podvikne da treba da se izvrši nužda na terenu, odmah bez pogovora izvrše nuždu; samo bi Sedorf stajao tu i pitao: “Je li, treneru, a koje boje treba da nam budu g...na?”

Tu je i pitanje koliku je psihološku ranu ostavilo Milanovo nedostojno poigravanje sa Sedorfom pre četiri godine. Pozvali su ga tada, nakon što je Alegri potrošio poslednji kredit, ne hajući što je, iz ljubavi prema igri, želeo još da traje, pa se skrasio u Brazilu, u Botafogu, na rodnom kontinentu; Klarens Klajd nije časio ni časa i stvorio se na Malpensi dok si rekao “Grazie”.

Nije to bio onaj Berluskoni, nije to bio onaj Milan, a nismo sigurni da li je to bio onaj Sedorf. Mršava ekipa svakako je prikazala bolje igre pod naturščikom, i od 19 ligaških utakmica pod njegovim kormilom, slavili su na 11, no predsednik je možda već u januaru znao da je Holanđanin samo prelazno rešenje, poštom se u Milanelu njegov naslednik Filipo Inzagi već vadio iz ofsajda, i po prvi put se nije našao u pravo vreme na pravom mestu...

Sedorf nije odustao od trenerske karijere, ali ni pokušaj u Kini nije se završio najsrećnije, i bilo je neke tužne simbolike što ga je tamo daleko na istoku, u Šenženu, zamenio njegov drugi otac, Šveđanin Erikson.

Sada je Klarens na novom početku. Možda i prvom pravom, bez obzira na to što Deportivo tavori pri dnu Primere, i što neće imati previše strpljenja za eksperimente. Sedorf je uvek bio igrač koji druge oko sebe čini mnogo boljima nego što stvarno jesu, i ako je dok je putovao svetom i bavio se humanitarnim radom, ne zaboravljajući da gleda fudbal, ostalo nešto od te magije, možda će ovaj intelektualac među igračima srušiti nezgodnu srpsku tezu s početka našeg teksta.

A mi znamo šta ćemo jedva čekati: kraj marta i početak aprila, kada Klarens Sedorf ponovo uđe u svlačionicu Atletiko Madrida, i šteta što to više nije Visente Kalderon, koji ga dobro pamti, ali biće tu Dijego Simeone, koji ga pamti još bolje, iz direktnih sučeljavanja i u Španiji i u Italiji.

Samo što kad ovog puta krene da igračima objašnjava tačno gde su pogrešili i šta treba da rade u drugom poluvremenu, neće biti nikoga da baci trenerku na njega.
“Ja sve znam, ja sam trener”, verovatno će reći Klarens Sedorf.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action images)