PRELAZZI: Četiri Jorkširca i jedan Ludak

(Na početku i pre svega, jedno veliko i iskreno izvinjenje svima onima koji su očekivali da će na ovom mestu, već sada, moći da pročitaju nadahnuti esej o žrebu za Ligu šampiona, a posebno u svetlu činjenice da su se neki dragi klubovi vašeg kolumniste, eto, sticajem okolnosti i voljom kuglica i magičnim dodirom Dijega Forlana i Rikija Kake – ispostavlja se da lik ima jednako čudesne ruke kao i noge? – obreli u istoj grupi.

Probao sam, stvarno, nije da nisam, ali euforija je bila jača. Da sam danas-sutra seo da kucam takav tekst, koliko god da bih želeo da upletem u njega svu romantiku, i neke davne utakmice, i neku tugu i radost navijača, i tri tona simbolike ofarbane u crveno, ne bi išlo.

Biće, verujte, vremena i za to. Neka to bude obećanje, a Mozzart Sport, znate to, ispunjava svoja obećanja. Ali trenutno, dan pošto su papirići u Monte Karlu rekli svoje, taj tekst bi mogao da izgleda samo ovako:

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

AAAAAAAAAA!!!!

To možda jesu jake emocije, ali od toga, vidite i sami, ne biva dobar tekst.

Stoga, hajde da zasad čitamo jedan sasvim korektan, a ne toliko emotivan uradak. Evo ga, kreće.)

Jedan od verovatno najboljih skečeva “Letećeg cirkusa Montija Pajtona” – a ko želi da obnovi gradivo, nedavno su se na Netflixu pojavila sabrana dela najsmešnijeg seksteta u istoriji televizije – jeste onaj o četiri Jorkširca.

To je u isto vreme i teatar apsurda i društveni komentar i ironični šamar svima onima koji stalno pričaju kako je nekada bilo bolje, iako je bilo teško, a ove današnje generacije, e njima je sve stavljeno na talon, samo da pokupe, niko da se pomuči, a mi kad smo bili mladi, nije to tako moglo, eto sad, a šta nam fali, vidi kako smo dobro prošli ipak...

Znate takve priče sigurno, čujete ih na svakom ćošku, od svakog starijeg od trideset.

U skeču učestvuju Majkl Pejlin, Grem Čepmen, Erik Ajdl i Teri Džons, sede lepo obučeni i pričaju kome je bilo teže u detinjstvu, preterujući i izmišljajući sve u šesnaest. Tako je jedan radio 26 sati dnevno, a ovaj drugi je plaćao da bi radio, jedan je imao toliko siromašnu familiju da su živeli u hodniku, a ovi drugi su mogli samo da sanjaju o hodniku, oni su živeli u rezervoaru, a ovaj treći se ubacuje da je njih 165 živelo u kartonskoj kutiji nasred ulice.

Deo koji nama ne-britanskim gledaocima pomalo promiče, a koji se tiče stereotipa i zbog čega je ovaj skeč ekstrasmešan na Ostrvu, jeste što u njemu učestvuju baš četiri Jorkširca, sve sa teškim jorkširskim akcentom.

Ljude iz grofovije Jork, podanici i poštovaoci nekadašnje bele ruže iz onog čuvenog rata za prevlast nad Albionom, bije glas da su zadrti, skeptični, pomalo stipse, da ih je teško impresionirati, da su malo mračni, ponosni ali baksuzni... I kako je moguće sada da su takvi ljudi pali u kolektivni amok, pa opet sanjaju ogromne snove, i govore kako pod plavo-belo-žutom zastavom nije bilo takvog fudbala još od onih mitskih sezona kada se, pod vođstvom Pitera Ridzdejla i Dejvida O'Lirija, doguralo čak do polufinala Lige šampiona?

Moguće je, jer je tu Ludak.

Storija o Lidsu i njegovom menadžeru Marselu Bijelsi je verovatno najsimpatičnija fudbalska pripovetka ovog ranog početka ligaške (ligaške! Ogradili smo se!) sezone, na svim meridijanima, i to kako je jedan depresiji i suicidnim tendencijama sklon grad u belom odjednom postao dom najzamamnijeg plesa po zelenom terenu, to se može objasniti samo Marselom Bijelsom.

Jeste to, kako su već primetili brojni komentatori, i slika i prilika globalizacije i toga gde je današnji fudbal, pošto je neko ko je takvo ime došao da igra Liga kup protiv Preston Nort Enda (u utorak, prvi poraz u sezoni), a da mu uspeh zavisi od toga koliko će biti uspešan na malenom stadionu nekog Roteram Junajteda, ali kod Marseja Bijelse ne bira pamet, pa ne ni novčanik – nećemo da kažemo Andrea Radicani, Italijan koji je nasledio volatilnog Masima Ćelina, nema novce, ali ih sigurno ima manje od klubova koji bi se polomili da dovedu magičnog Argentinca – nego onaj tanani osećaj, svojstven samo genijalcima, o višem cilju.

Marselo Bijelsa je tu da začara Englesku, počev od Lidsa, nema drugog objašnjenja za taj optimizam koji je obuzeo ovaj ranjeni fudbalski grad.

Naravno da je, kao i uvek kada je Bijelsa umešan, reflektor uperen u njega i sve njegove mušice i bubice. Ne prođe sedmica, ma ni dan, da u engleskim medijima ne osvane neka čudesna priča o:

– tome kako su na gostovanju Noriču, u prošlom kolu Čempionšipa, zatekli ružičastu svlačionicu, jer je valjda neko na Kerou rodu čuo da ružičasta deprimira i demorališe, a Bijelsa je na to igračima rekao da je pink baš ženska boja, onako lascivno ženska, a šta bolje motiviše muškarce u najboljim godinama od žena?

– tome kako je posle iste utakmice naterao igrače da očiste predmetnu svlačionicu i ostave je cakum-pakum, u inat “Kanarincima”, koji su pre toga smlaćeni sa 0:3;

– tome kako se raspitao koliko tačno sati treba da ispuni radnik u Lidsu da bi kupio kartu za utakmicu voljenog kluba; kada je čuo da je okruglo tri, umesto treninga je naterao svoje fudbalere da oko stadiona ravno tri sata skupljaju smeće, kako bi znali za koga igraju i shvatili koliko su važni ti ljudi u belim dresovima što ostavljaju grla za njih;

– tome kako je kazao igračima da je, kad smo već kod posla, klub radno mesto kao i svako drugo, pa oni moraju, utakmica ili ne, trening ili ne, da se pojavljuju svakog jutra u 9 ujutru (bez kašnjenja!) i da odrade šihtu od sedam-osam sati, kao i većina ljudi u Lidsu i na ovoj planeti;

– tome kako je dobio nervni slom kada je negde u visini kolena u svlačionici Eland rouda video otisak kopačke, što znači da se neko naslonio na zid dok je slušao trenera, što je nedopustivo;

– a tek tome zašto sedi na onoj plavoj kanti umesto da se šetka po neograđenom ograđenom prostoru ili mirno sedi na klupi (u Marselju je, sećamo se, sedeo na onom priručnom frižideru. Kaže da tako ima bolji pregled igre, kad ga već kolena izdaju toliko da ne može u slovenski čučanj).

Sve te stvari, pisali smo već jednom o tome, služe dobro za privlačenje klikova i dizanje hajpa, ali u isto vreme mogu da zamažu genijalnost Marsela Bijelse, koja se ne sastoji tek u pukoj taktici, koliko u onom “Loco” uverenju da ekipa prvo treba da igra fudbal, samo po svom, uvek po svom, a za rezultat ćemo se već snaći.

Po tome je ikona argentinskog, čileanskog, evropskog, svetskog fudbala različit od svih, ako ne i od većine; on je ono što su Velvet Underground bili u muzici, recimo, ili što su Pajtonovci bili za televiziju – revolucionari koji često bivaju neshvaćeni u sopstvenom vremenu, samo da bi se shvatilo da je njihova zaostavština mnogo osebujnija i dugotrajnija.

Nije svako navijao za Marsela Bijelsu, hoćemo kazati, ali svako koga je on dodirnuo postao je veliki trener koji se kleo u Bijelsu i samo nadogradio njegove postulate.

To što je došao u Englesku, to je da bi nas blagosiljao, valjda smo dosad shvatili, i valjda smo zato mi koji znamo ko je Bijelsa i šta donosi birali utakmice Lidsa pre nego premijerligaške okršaje, kad ono iskrsnu na televiziji.

Samo, znajući njega, ne mora to mnogo da traje.

Često se njegovim klubovima, a Bilbao i Marselj su ponajbolji recentni primeri, o Laciju da ne pričamo ništa, dešavalo da krenu nezamislivo dobro, ali da se umore, padnu, završe čak i u sredini tabele.

Možda bi navijači Lidsa, kojih ima čak i u Srbiji, i to ne samo zbog O'Lirijeve generacije Bojer-Ferdinand-Kjuel-Viduka-Smit (Lids je mnogo stariji od toga, a ne mogu dovoljno preporučiti, toliko da nekada postanem dosadan sebi samom, knjigu i film “The Damned United” o Brajanu Klafu, ma koliko većina aktera tvrdila da su stvari izmišljene, ili makar preterane), trebalo da budu oprezniji, i možda je upravo sinoćni okršaj dve ekipe koje su pokazale najviše u avgustu mogla da bude ta uhodana, a bolna vododelnica.

Lids protiv Midlzbroa, lepršavost Bijelsine lake konjice – kako samo igrači koji su se sudarali sa svojim senkama na terenu, poput Alioskog, izgledaju moćno ovog poznog leta! – sudarila se sa dobro podmazanom mašinom prevejanog Tonija Pjulisa, sve sa Stjuartom Dauningom, mašta na sirovu snagu, za najdirektniju kandidaturu za plasman u Premijer ligu. Bilo je 0:0, ali znamo kome je srce dao svaki neutralac: tom uspavanom džinu engleskog fudbala, razumljivo, koji je toliki klub da čak i kada mu je najgore, uspeva da prizove slavne dane svoje prošlosti.

Setimo se samo kako su došli na Old Traford, iz treće lige, i tukli svog najslađeg rivala, Mančester Junajted, sve sa Runijem, Berbom, Ovenom i Gigsom.

A Lids bi mogao da krene da gubi. I da završi negde petnaesti, jer dug je, i naporan je, i svašta je taj Čempionšip. I da u međuvremenu, možda već oko Božića, ostane bez menadžera, makar se on zvao tako kako se zove idol Njuelsa, toliki idol da oni igraju na Estadio Marcelo Bielsa.

Pa šta? Nije Bijelsa tu da osvaja trofeje – uostalom, poslednji njegov behu one Olimpijske igre sa Argentinom 2004? – nego da donese radost i sreću, ma koliko kratko.

Da od tima, grada, cajtgajsta napravi – bijelsizam. A to vredi više nego svi trofeji, čak i dobar deo onih u trofejnoj riznici Lids Junajteda.

To vredi arhetipskog pajtonovskog skeča četvorice zadrtih, ponosnih, oblapornih Jorkširaca koji pričaju kako je nekad bilo teško, strašno teško, i današnja omladina ništa ne kapira; u finalu tog skeča, to vam na Bi-Bi-Siju nisu prikazali, oni se sećaju kako je bilo tužno, i naporno, i prazno pod zastavom sa belom ružom bez tog ludaka Marsela Bijelse.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta