PRELAZZI: Annus horribilis Mesuta Ozila

Tamo gde sada živi, to bi se kazalo annus horribilis. Taj izraz upotrebila je, zna to svaki Englez, britanska kraljica da opiše svoju užasnu 1992. godinu, krcatu skandalima – nije ih pravila samo Dijana, princeza od Velsa – koji su poverenje u krunu oburdali na najniži nivo u modernoj istoriji.

Skoro pa blizu mesta gde je rođen – od Gelzenkirhena do Holandije nema ni sedamdesetak kilometara – postoji reč koja je još strašnija. Rampjaar, godina propasti ili, još bolje, godina nečasti, označava 1672, kada je mlada holandska republika pregažena stranim cokulama. Brutalno je prekinuto zlatno doba zemlje otete od vode, a privreda se čitav naredni vek oporavljala od udaraca.

Sve do pre metar dana, Mesut Ozil živeo je svoju annus horribilis i mislio da se nikada neće oporaviti od svoje rampjaar.

Već nekoliko sezona, a u onoj poslednjoj Vengerovoj posebno, jedan od najnadarenijih igrača ovog veka, ne samo nemačkog, izgledao je kao da mu je fudbala preko glave.

I nekada kada je briljirao, optuživali bi ga da je anemičan, a na Emiratima i ostalim engleskim stadionima nije bio čak ni bled, koliko bi postajao proziran, dok se ne stopi sa travom i sa pesimizmom koji je kao nelečena tuberkuloza isisavao život iz svakog u Arsenalu.

A to tumaranje po terenu je bilo još i dečja igra za sve što će doći posle.

Jer, čovek koji je bezecovan kao malokrvan postao je tema dana upravo zbog svoje krvi.

Nekadašnja ikona nemačkog jedinstva, sin migranata iz Turske odrastao u radničkom gradu, dečko sa postera koji je bio najčvršći dokaz da se doseljenici mogu integrisati, da je kultura zajednice iznad kulture svačije dnevne sobe, a da je iznad nje, iznad svega, samo Deutschland, omiljeni fudbaler i najdraži lik Angele Merkel – kancelarka ga je, i to je njen najbolji ovogodišnji politički potez, podržala i kada su svi bili protiv njega – postao je vreća za udaranje pošto je, pod pritiskom javnosti i pod pritiskom u slepoočnicama, obznanio povlačenje iz Manšafta.

Počelo je kada su se Ilkaj Gindogan i on, uoči Mundijala i neposredno pre izbora u Turskoj, fotografisali sa Redžepom Erdoganom (osam godina ranije, upravo će njegova fotografija sa Angelom Merkel, u svlačionici nakon pobede nad „njegovom“ Turskom, od Mesuta Ozila napraviti heroja), što je bio signal za rafalnu paljbu ne samo bahatih, glasnih, ali vazda i bednih desničarskih grupa, već i širokog fronta koji se ujedinio samo s jednim ciljem: poniziti Mesuta Ozila, označiti ga kao izdajnika.

Pričali su to krvožedni tabloidi, pa Oliver Birof, pa Uli Henes, naravno, dovoljno da shvatite da ako je ta bratija protiv njega, onda možda i nije toliko kriv.

Govorili su mu da „ide kući“ ako mu se ta Turska toliko sviđa, a krah u Rusiji samo je zloslutnom crnom linijom podvukao njihove reči.

Narativ se obrnuo naglavačke, i po njemu nije Mesut Ozil onako loše odigrao protiv Meksika, jer nije u formi i jer ima probleme i oseća gnev javnosti, nego zato što nije „dovoljno Nemac“, a Nemačka nije izgubila jer je selektor Lev pobrkao lončiće, nego zato što ju je na terenu vodio čovek s raspolućenim prioritetima.

To je odgovor i na naivno pitanje zašto je toliko stradao on, a toliko malo njegov ortak sa fotografije i iz nacionalnog tima.

Brzo, lako i mnogo ružno se u fudbalu, i ne samo u fudbalu, zaboravljaju uspesi, poput onog kada je Mesut Ozil bio verovatno „najveći Nemac“, svega četiri godine ranije.

On je to, uostalom, najbolje sažeo i sam: „Kad pobedimo, ja sam Nemac, kada izgubimo, mislite da sam običan migrant“.

Ni kraj varljivog leta nije nagoveštavao da će se Mesut Ozil ikada vratiti: tek što je došao Unai Emeri i pre nego što je Unai Emeri naučio Arsenal da opet igra i da se opet smeje, tabloidi, ovog puta engleski, bili su nafilovani pričama o navodnom sukobu, vrlo čujnom, između Baska i Nemca.

Emeri je brzo demantovao glasine – dok je Mesut, valjda, bio previše umoran da o tome i govori – ali ako se nešto slično i dogodilo, možda je imalo pozitivan efekat, kao kada prodrmate somnambuličara ili opalite šamar osobi u stanju šoka.

Kod novog menadžera Arsenala jednostavno niko, pa ni čovek koji je u februaru potpisao novi ugovor i koji je još pre toga projektovan da bude lider novog tima, nije imao nikakav kredit. Bilo je teško, bilo je čudno, ali sada ta ulaganja dolaze na naplatu.

Emeri ga je u medijima podržavao, ali na treninzima ga nije tetošio. Taktički je sve vreme tražio pravu formulu za svog asa, pa je Ozil igrao i levo i desno tokom pristojnog septembra, a onda i sjajnog oktobra, pre nego što je u prošlom kolu, protiv Lestera, u sredini pokazao da nije zaboravio da igra fudbal i da nije zaboravio da fudbal može da ti bude najbolji prijatelj i spas od svega lošeg u životu.

Eto ga, taj karakteristični osmeh, i najzad to rumenilo u licu, posle onog trećeg gola koji je prvo zakuvao, a onda ga levom spoljnom maestralno i namestio; lepo je kada Arsenal igra lepo, a još lepši je prizor kada je za to zaslužan Mesut Ozil.

“Desetka“ je opet njegova, poznate ličnosti mogu na miru da troše svoje dane pošto je Aron Ramzi na sigurnom mestu na klupi, biće valjda tako i na teškom gostovanju na uskom terenu Kristal Palasa. Teškom i zbog publike i jer tim Luke Milivojevića nikako da, za početak, postigne gol na svom Selhurstu, pa će im mali gradski derbi biti idealna prilika za veliki skalp.

Pitaće se o tome i Mesut Ozil, u ovom novom Arsenalu koji ponekad zaista zaliči na onaj stari Arsenal. Palas je dobar test, ali još više će to biti narednih nekoliko kola, tokom kojih će se njegov tim sudariti i sa Liverpulom, i sa Mančester Junajtedom, i sa omrznutim Totenhemom u velikom gradskom derbiju.

Kao čovek koji je zbacio tegove s nogu, Mesut Ozil zna da će naredni period biti još teži po njega i da će ponovo biti pod lupom javnosti, srećom mahom one fudbalske: ukoliko pokaže da partije kao ta protiv Lestera nisu slučajnost, nego je zaista okrenuo novi list i može da bude konzistentan, ostaviće za sobom čitavu tu gungulu i svu onu hajku koja je pretila da obeleži njegovu 2018, a da 2018. obeleži ceo njegov život, uprkos tituli svetskog prvaka i podršci kancelarke Angele Merkel.

Postoji, zna to sin migranta iz Turske odrastao u radničkom Gelzenkirhenu, i onaj drugi izraz, annus mirabilis.

Za 2018. je kasno, ali Mesut Ozil ove jeseni predoseća da bi ona naredna mogla da bude predivna.

A onda će, valjda, moći i da oprosti svima onima koji su od njega hteli da naprave narodnog neprijatelja.

ENGLESKA 1 - 10. KOLO

Subota
Brajton - Vulverhempton 1:0 (0:0)
/Marej 48/

Sautempton - Njukasl 0:0

Liverpul - Kardif 4:1 (1:0)
/Salah 12, Mane 66 i 87, Šaćiri 84 - Paterson 77/

Fulam - Bormaut 0:3 (0:1)
/Vilson 14 pen i 85 Bruks 71/
Votford - Hadersfild 3:0 (2:0)
/Pereira 10, Delafue 19, Suses 80/

Lester - Vest 1:1 (1:0)
/Ndidi 89 - Balbuena 30/

Nedelja
14.30: (9,50) Barnli (4,90) Čelsi (1,35)
14.30: (4,60) Kristal Palas (3,60) Arsenal (1,80)
17.00: (1,70) Mančester Junajted (3,70) Everton (5,20)

Ponedeljak
21.00: (4,40) Totenhem (3,70) Mančester Siti (1,80)

* Kvote su podložne promenama 

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

FOTO: Action images