PRELAZZI: Amunike je bio sjajan momak

Bili smo ubeđeni da za njega više nikada nećemo čuti. Njih nekoliko, oni su kao kakva šifra za raspoznavanje nas prerano odraslih tog dugačkog leta pod sankcijama, ratom i inflacijom. Ako smo se do 1994. i mogli praviti da smo deo sveta, onda nam je, kada je po američkom žaropeku krenuo defile 24 najbolje reprezentacije, sve postalo jasno.

Pa ipak, i zato i uprkos tome, onima koji su bili već dovoljno stari da se sećaju, Mundijal u Sjedinjenim Državama ostao je kao beleg: s ove distance, rekao bih da je to zato što smo se počeli silom prilika zaljubljivati u neke druge momke, neke druge timove.

Prvi put si se morao pomiriti s tim da “tvojih” – ma koji da su tvoji – nema, a tada je izgledalo i da ih nikada opet neće biti, i surogati, otkrio si, uopšte nisu toliko loši.

Zato smo turnir, garant, toliko pomno gledali, zato smo imali favorite u gotovo svakoj grupi, svakoj utakmici, bilo da ste, kao pravi patriota i na čuđenje vašeg dede, navijali za “naše” Bugare i Baba Vangu, bilo da ste se zanavek zaljubili u brazilski, italijanski, holandski fudbal, bilo da ste se u suzama oprostili od Maradone kao on od vas.

Sve ih pamtimo, dakle, ali bili smo ubeđeni da su neki od njih ostali tamo, spakovani u folder iz kojeg bi se izvukli tek za kafanskim stolom, u reminiscencijama i romansiranju, u prepričavanju i ulepšavanju evergrin hitova našeg detinjstva. Da im nije mesto u sadašnjici ni u budućnosti, da nemaju šta da traže u 21. veku.

A onda dođe rano proleće 2019, i neka je dosadna reprezentativna pauza – nije ni čudo što to ne zovemo “prozori”, nego baš “pauze”, mada je nekima, grozničavo napetim od verovatno izgubljenih trka za titulu, ova vrsta mini-odmora bila preko potrebna – i odjednom, niotkuda, pomenut usput (posebno ako ste evrocentrični), on.

I to u dalekoj, anonimnoj, fudbalski polupismenoj Tanzaniji...

Za iznenađenje na tragu onog iz leta 1994, mada u kontinentalnim, mnogo manje pompeznim koordinatama. Da budemo cinični: taman prilagođenim našim racionalnijim, redundantnijim snovima.

Bio je možda najtajnovitiji, a objektivno karijerno – zbog velikih nada, najpre – najneuspeliji član generacije koja je čitavu planetu nakratko zavarala da će, četiri godine nakon što je Rože Mila plesao sa zastavicom i sa maštom, jedan afrički sastav doći na krov sveta.

Amokačija se sećamo po golovima, Oliseh će zauvek ostati veliki komandant na sredini terena, Finidi Džordž je mogao svašta, a najviše da trči, Jekiniju ne biste smeli izaći na crtu, Džej Džej Okoča majstor je kakvog i danas treba svećom tražiti, ali Emanuel Amunike beše čovek koji će se, svojom (posebno nakon što je Bugarima dao gol glavom pre čega je, činilo nam se, preleteo pola okeana i jedan šesnaesterac pride) i krivicom jednog Roberta Bađa, pominjati najčešće.

Upravo će on biti taj koji će u čuvenom susretu osmine finala barapski izigrati Luku Markeđanija i dovesti Nigeriju u vođstvo.

Da su Superorlovi ljubomorno čuvali prednost, možda bismo danas o njima pričali kao o svetskim šampionima i čitava bi istorija bila drugačija, pa bi drugačija bila i sadašnjost, ali oni to nisu znali, i nije ni trebalo da znaju.

Nigerija je, dresova od kojih je zelenija bila samo trava u Masačusetsu, a od trave zeleniji samo oni, trčala, plesala, napadala, imala igrača više i trebalo je da ima i još jednog više (Maldini se pukom srećom i velikom omaškom sudije izvukao od crvenog kartona u jednoj kontri), a onda se sve u 88. minutu srušilo, kao što sa Afrikom obično biva, i nije nevažno što već tada junak naše priče nije, zbog povrede, bio na terenu.

Nije Emanuel Amunike dao mnogo golova za najbolju selekciju svoje zemlje, svega sedam, mada nije mnogo ni igrao, iz razloga koje ćemo lako i teško objasniti, ali ovaj je bio drugi najvažniji.

Pamtili bismo Emanuela, verovatno, i bez tog gola, jer mu je ime bilo tako zvučno, tako dobro za izgovoriti, slilo bi se niz jezik skupa sa drugarima mu, to K bi prasnulo kao svetlost u vakuumu: AmuniKe, AmoKači, OkečuKvu, OKoča, JeKini...

Dotad je kontingent te najtalentovanije ekipe u dotadašnjoj – a i budućoj, uprkos tome što su neki drugi otišli i makar korak dalje? – istoriji afričkog fudbala već zarađivao novac po evropskom kontinentu, ali ne i Amunike.

Tada dvadesetčetvorogodišnjak na Svetsko prvenstvo došao je kao prvotimac egipatskog Zamaleka, a napustiće ga kao zvanično najbolji afrički fudbaler, prvak svog kontinenta i sopstvenik još jednog zelenog dresa, onog Sportinga iz Lisabona.

Tamo će ga čekati Luis Figo, između ostalih...

Postići će i jedan važniji gol, dve godine kasnije na istom kontinentu, kada je Nigerija osvojila najveći trofej u istoriji. Olimpijske igre u Atlanti, ipak, neće imati tu težinu ni u fudbalskim ni u srpskim okvirima, pošto ćemo tog leta već imati neke autentične heroje s ovog podneblja.

U devedesetom minutu meča za zlatnu medalju protiv Argentine, Emanuel Amunike povući će jednu kontru i biti oboren, a Nigerijci će izvesti slobodni udarac kao da su matori, kao da su Italijani, kao da ih je Bađo školovao, a ne samo rastužio.

Ispašće cela ekipa Argentine – a ekipu čine Ajala, Zaneti, Ortega, Krespo, Sensini, Veron, Simeone, Gustavo i Pjoho Lopez... – i opet će Emanuelu Amunikeu biti dovoljan samo jedan potez, samo što će umesto Markeđanija ovog puta stradala stranka biti Pablo Kabaljero.

Tada dvadesetšestogodišnjak otići će sa turnira kao član Barselone. Imao je ser Bobi Robson ideju za njega i video ga je na Kamp Nou u prvoj postavi, ubrzao bi mu igru po krilu taj momak s dinamitom u nogama, ali uskoro će doživeti povredu od koje se nikada neće zaista oporaviti, i danas – kakva šteta, kakva nepravda, i kakva istina, avaj – Emanuel Amunike redovan je sudionik onih internet top-lista pod naslovom “Deset najgorih pojačanja Barselone u istoriji”.

Bilo je, u doba kada se rasizam tolerisao i kada su crni igrači morali da drže jezik za zubima, i gorih stvari od tog nipodaštavanja njegovog talenta, kao onda kada su navijači Reala smislili pesmu kojom su vređali tek odbeglog sina, ljutiti što ih je izdao: “Luis Enrike, tvoj otac je Amunike”. (Kada su ga, mnogo kasnije, već je bio trener u Kataloniji, podsetili na to, imao je spreman, simpatičan, lakonski odgovor: “Amunike je bio sjajan momak.”)

Nikada u Barseloni i nikada više neće Nigerijac imati zdrave noge, što je značilo da nikada više neće biti dovoljno brz, a kada takvom fudbaleru oduzmete brzinu, mogućnost da zapali brisani prostor uz aut-liniju i pocepa samopouzdanje protivničkih bekova na kiseonik i azot, oduzeli ste mu gotovo sve, i tu njegova vrednoća i trud nisu mogli da pomognu.

Emanuel Amunike se po završetku karijere posvetio radu sa mladima, i nama na dušu ide što nismo znali da je, recimo, sa selekcijom Nigerije do 17 godina 2015. postao svetski prvak, na turniru u Čileu na kojem je viđeno sveafričko finale.

Zamalo nam je promaklo, tokom ove reprezentativne pauze, i da je fudbalska reprezentacija Tanzanije, tek drugi put u istoriji – premijera je bila 1980. baš u Nigeriji, kada nisu ostvarili nijednu pobedu – uspela da izbori plasman na Kup nacija, koji će se održati u junu i julu u još jednoj zemlji važnog za Amunikea, Egiptu.

Da, na klupi Tanzanije od avgusta prošle godine sedi junak našeg leta 1994. i nigerijskog leta 1996, i čak i ako je “krivac” za uspeh odluka da na turnir idu čak 24 selekcije, niko ne može da ospori da su momci sa istoka Afrike, čija imena ne znače mnogo prosečnom poznavaocu fudbala – tek ih nekoliko nastupa u Evropi, a niko u najjačim ligama – uradili nešto veliko.

Nekada je imao duboke zaliske, sada je skroz ćelav, ali prepoznali bismo ga ne samo zato što ga umemo pominjati, skupa sa ostalim momcima u šarenim zeleno-belim majicama koje je pratio zvuk čegrtaljki i osmesi široki kao Atlantski okean.

Emanuel Amunike, selektor Tanzanije, ponovo je s nama, došao je u budućnost onoliko godina pošto smo ga voleli i pošto je prevario Markeđanija i posle nasamario sve Argentince.

Da nas podseti na Afriku koja je bila razigrana i voljena, i na naivnost, tako simpatičnu, tako ljudsku.

I da nam pruži razlog više da predstojećeg leta obratimo pažnju na Kup nacija i da nađemo, kao što smo umeli da nađemo 1994. kada nije bilo “naših”, ponovo nekog svog favorita.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Foto: Reuters