Paulinjova čudesna životna priča: Bio sam u grobu, mrtav za ceo svet

Svačija je priča posebna, ali ona koju otkriva Paulinjova sudbina već je bila tema dokumentarnih filmova. Jer ne desi se svakome da krene iz Litvanije i Poljske, pa posle samoinicijativnog izgnanstva iz sveta fudbala, preko Kine stigne do dresa Barselona i reprezentacije Brazila. A baš takav bio je životni put 29-godišnjeg veziste, čoveka čije bi besede mogle da klincima posluže kao svetionik. Svašta je on preturio preko glave. Međutim, uvek kreće od lepih tema. Ružne ostavlja iza sebe… Pa u ispovesti za The Players Tribune kreće od Lionela Mesija...
“Prošlo jun je u pitanju, igramo prijateljsku sa Argentinom u Australiji. Prilazi mi Mesi. Ja stojim kraj lopte sa Vilijanom i još nekim. Spremamo se da izvedemo udarac. Ne šutiram ja, tu sam kao mamac. I eto ga Mesi, prilazi, pogleda me u oči i kaže: ‘I? Je l idemo u Barselonu ili ne?’. I to je to. Nema objašnjenja. Okrenuo se i otišao”, priseća se Paulinjo, u tom trenutku igrač Gvandžou Evergrandea.

Niko nikad pre njega nije napravio taj korak. Iz Kine prešao u Barselonu. Da zaista igra…
“Nisam stigao ni da promislim. Samo sam mu dobacio: ‘Ako me hoćete, idem’. Retko skidam fokus s igre, ali posle te rečenice nisam mogao da razmišljam ni o čemu drugom Da li je ozbiljan? Zašto je to rekao? Pobogu, šta se to dešava? U to vreme niko nije mogao da poveruje da se Barselona uopšte interesuje za mene. Mislio sam da se šali, da mi pravi problem u glavi. Ali bila je to prijateljska utakmice. Posle meča sam mu poslao dres po radniku obezbeđenja. On mi je uzvratio istom merom. Čekaj, je li ovo stvarno?”.

Ubrzo se sve zaboravilo. Paulinjo je otišao nazad u Kinu i posle mesec dana bez glasa više nije ni razmišljao o Barsi. Sve dok u julu glassine nisu opet počele…
“Zvao sam menadžera, pitao: ‘Šefe, za ime Boga, izludeću! Samo mi recite da li je ovo istina ili ne’. Rekao je: ‘Pa, komplikovano je. Možda’. Slao sam poruke Nejmaru, ali je on bio zauzet svojim transferom, pa nije baš znao šta se dešava. Znate kako je to u prelaznom troku. Svašta se piše. Ali te glassine su me pogodile. Pre toga sam uživao u Kini, sa suprugom i decom imao sjajan život, igrao dobro, bio sam potpuno miran. I onda, negde je kraj avgusta, igramo taj vikend, drugovi iz Brazila su mi u poseti, menadžer zove i kaže: ‘Gotovo je! Dođi u Barselonu da potpišeš papire’. Iskreno, nisam verovao. Pitao sam ga da li me zafrkava. Odgovorio je odrečno i ponovio da već sutradan moram da sam u Barseloni. Bilo je četiri sata ujutru. Drugovi iz Brazila u stanu. ‘To je Barsa! Povedi ih sa sobom, samo budi u sledećem abionu’. Uzeo sam torbu, seo u avion, gledao kroz prozor i setio se… Mesi”.

Naravno, nije sve uvek bilo lepo u Paulinjovom žiotu. Najblaže rečeno. U Evropu je stigao kao tinejdžer. U Viljnus. Igrao j dobro, ali u Litvaniji su ga vređali na rasnoj osnovi. Svuda po gradu. Redovno. Otišao je zato u Poljsku, ali je strah ostao. Postao je nostalgičan. Dve godine posle odlaska iz Brazila vratio se. Fudbal mu se zgadio.
“Imao sam 19 godina i batalio. Jedno mesec dana sam ležao kod kuće, u depresiji. To je bilol leto 2008. Mesi je te sezone osvojio triplu krunu sa Barselonom. Ja na kauču. Razmišljao sam šta da radim u životu. Roditeljima i bivšoj supruzi sam rekao da sam završio. Znate li šta mi je bivša supruga odgovorila? ‘PaDa napustiš fudbal? Pa ti ništa drugo ne znaš da radiš. Ni sijalicu ne znaš da zameniš’. Odgovorio sam da ću naučiti, ali me je ubedila da bi to bilo nepošteno prema mojim roditeljima. Bila je u pravu. Nastavio sam. Jedna sezona. Da počnem ispočetka. U četvrtoj ligi Brazila. Pao de Asukar. Nije baš Liga šampiona. Putuješ osam sati autobusom, početak utakmice na 40 stepeni Celzijusa. Isprva sam sebi govorio da neću izdržati. ‘Trebalo bi da naučiš nešto da radiš, da gradiš kuće ili nešto. Nije ovo za tebe’, govorio sam. Ali malo po malo, uz trening i utakmice, obirisao sam sve negativnost. I bio sam ponovo srećan”.

Iz četvrte u drugu ligu, pa onda transfer u Korintijans u elitno društvo. Tamo Paulinjo upoznaje čoveka koji će mu zauvek promeniti život. Aktuelni selektor Brazila – Tite.
“On mi je kao drugi otac. Profesor Tite. Postajem emotivan id ok govorim o njemu. Povezani smo na način koji prevazilazi fudbal. Čim me pogleda u oči zna da li sam dobro ili nešto ne valja. Posle sjajne sezone u Korintijansu 2011, osvojili smo titulu, bilo je ponuda za mnoge naše igrače, mene je hteo Inter. Luda situacija. Morao sam da odgovorim u roku od 15 minuta. Uleteo sam kod Titea u kancelariju i objasnio mu situaciju, rekao mu: ‘Inter je, jedan od najvećih na svetu’. On je rekao: ‘Odluka je tvoja. Naravo da ja želim da ostaneš, ali to je tvoj život. Idi u svlačionicu i razmisli. Kad izađeš na teren podični palčeve ako ideš, spusti ih dole ako ne. Tako ću znati šta si odlučio. Posle dve sekunde na terenu, čisto da dodam malo drame, spustio sam palčeve”.

Otišao je kasnije u Totenhem. Druga sezona nije baš bila dobra. Paulinjo nije igrao, Maurisio Poketino  ga jednostavno nije video. Tražio je dozvolu da ode – dobio ju je. Samo se čekala ponuda da zadovolji finansijske prohteve Pevaca. Stigla je iz Kine.
“Svi su mislili da sam lud. Pitali me šta ću tamo. Prisećao sam se šta mi je rekao Dani Alveš jednom kad sam preživljavao teške trenutku. Rekao je: ‘Čoveče, svi smo mi deca, igramo se na kiši. Pa ako i krene po zlu, pa šta? Da li je smak sveta? Ne čoveče. Samo će odemo da se igramo na nekom drugom mestu”.

Paulinjo je razmišljao po onoj narodnoj: bolje vrabac u ruci, nego golub na grani. Šta mu vredi ugovor u Premijer ligi ako ne igra.
“Ljudi su mi govorili da mi je karijera gotova kad sam otišao u Gvangžou. Ali hej, pa ja sam se vozio autobosuom  u četvrtoj ligi Brazila, niko nije znao ko sam. Bio san u grobu, čoveče. Bio sam mrtav za ceo svet. I onda zove Felipe Skolari u Kinu? Da li je to baš toliko loše”.

Procenio je da nije i nije pogrešio. A kad je Tite 2016. postao selektor Brazila?
“Bio sam izuzetno srećan zbog njega, zaslužio je. Ali da budem iskren, nisam očekivao da me zove. Onda je jednog dana poslao sina, Mateusa, da me gleda. Igrao sam dobro, osvajali smo trofeje. Mislio sam da je samo radoznao. Rekao sam ženi da se porine da sve bude kako treba, da se ne zaglavi u saobraćaju. Na kraju, nije bilo slobodnih taksiha, pa je stigao u rikši. Ludilo. Posle utakmice sam čekao… I čekao… Ništa nisam očekivao. Posle nekoliko nedelja pročitali su moje ime. Mediji su pisali: ‘Kako Tite može da pozove Paulinja? Pa on igra u Kini!’. Ali Tite je uvek verovao u mene. Pružio mi šansu da pokažem svetu da sam živ, ne mrtav. Mislim da sam mu vratio. U fudbalu, sve je delić sekunde. Nisam možda tehnički najnadareniji igrač, ali sam uvek imao taj delić sekunde u kome sam ispred svih. Nekad se jednostavno desi, ni ne razmišljaš o tome. Uhvatiš trenutak. Tite se šalio na treninzima, gledao sve ove neverovatne igrače – Nejmara, Kutinja, Žezusa, Marsela – i onda govorio: ‘Morate uvek da budete spremni za odbita. Bez obzira što svi znamo da će da padne pred Paulinja’. Svi govore da me lopta prati ka magija. Uvek odgovaram da i to mora da se zasluži”.

I jeste zaslužio.

(FOTO: Action Images)