Oslobođen krivice

Lavina kritika obrušila se na Sava Miloševića. Sve ono što je Partizan velemajstorski gradio na terenu u Hagu 85 minuta, srušilo se kao kula od peska u poslednjih 10 minuta. I zbog toga je ispao iz Lige Evrope. Prst krivice, jer neko uvek mora da bude kriv, navijači su uperili uglavnom u trenera. Pogrešne izmene i branjenje rezultata sa igračem više su pogurale Parni valjak ka ambisu.

Ima stvari koje su na mestu. Partizan se zaista pogubio po terenu od momenta kada je ostao sa igračem više. Kao da je bio nespreman za tu situaciju ili su možda momci pomislili da je sad sve gotovo ili šta god da je bilo, završilo se tragično. Milošević je preuzeo krivicu na sebe i rekao da su njegove izmene bile pogrešne. Pošteno. Ali, možda i preterano. Jer, nisu ove izmene bile ništa novo. Pravio ih je trener Partizana i ranije i donosile su mu rezultat. Brežančić je na derbiju ušao s klupe u igru i namestio gol. Šćekić je nekoliko puta ulazio u igru s klupe, pa Natho odlazio na Sumino mesto i to nije ništa remetilo. Jedino što je ovog puta nedostajalo je mirnoća u igri, da se stane na loptu, da se Alkmaru oduzme fudbal, umesto da mu se daje "iz prve". Ali, sad je gotovo...

Kada se podvuče crta, za sve ono što je Partizan uradio ove sezone u Ligi Evrope, od kvalifikacija pa pogotovo do grupe, Milošević ne zaslužuje te povike iz komentara sa sajtova i sa društvenih mreža, da bi trebalo da ode. Daleko od toga. Imao je Partizan uspešnije sezone na međunarodnoj sceni u poslednjih 20 godina, imao je dve Lige šampiona, imao je dva evropska proleća, ali je po kvalitetu igre, po atraktivnosti, po odnosu naspram rivala u utakmicama, delovao bolje nego u mnogo prethodnih slučajeva.

Partizan je potpuno nadigrao AZ Alkmar u Beogradu, pa onda u Hagu. Nadigrao je Mančester u Humskoj. Pregazio po igri Astanu u Nur-Sultanu. Jedini meč gde je zaista bio slab je na Old Trafordu.

Broj stvorenih šansi je nestvaran. AZ ne zna kako je prošao neporažen u Beogradu, a pogotovo kod kuće sinoć. Navijači su u neverici napustili stadion u Humskoj posle nezasluženog poraza od Mančestera, jer je lopta zujala oko Romerovog gola, ali se mreža nije zatresla. U Astani je bilo na kraju 2:1 umesto 6:1. Partizan takav fudbal odavno nije igrao.

I za to najveće zasluge nosi Savo Milošević. Naravno i njegov stručni štab. Kada je aktuelni trener Partizana u martu preuzeo tim, bila je to klinički mrtva ekipa. On joj je bio četvrti trener u sezoni, rezultati su bili katastrofalni, a Savo je dočekan uz konsenzus podmseha i poruka da nije za taj posao. Nikada, ni kada je Parnom valjku krenulo i pisao pobede, šef struke nije odgovarao sa "a, pričali ste onda"... Zbog toga je jasno da neće Milošević ni sada pasti pod naletom kritika nakom Alkmara.

Do kraja prošle sezone Partizan je osvojio Kup, a u letnjem prelaznom roku je samo snagom svoje volje i upornosti Milošević uspeo da "istera" da se dovedu vredna i nejeftina pojačanja kakva su Natho, Sadik, Asano. Pod Savovom dirigentskom palicom Suma je od igrača kojeg teraju sa tribina postao fudbaler koji vredi svih onih 1.600.000 evra i za kojeg se traži da se produži ugovor. Strahinja Pavlović je postao igrač vredan 10.000.000 evra, Saša Zdjelar igra fudbal života, na velikoj sceni je debitovao Filip Stevanović...

Rezultat jeste otac i majka svakog trenera, tu nema zbora. I idući tim putem, Milošević je zaslužio kritike, ali za učinak u domaćem prvenstvu, gde je ekipa umela često da mu trokira i sada je na osam bodova zaostatka, sa realno nevelikim šansama da se vrati u borbu za titulu.

Što se tiče Evrope, Partizan je završio takmičenje i kada sećanja izblede, ostaće da se pamti samo rezultat, koji ne ide na ruku crno-belima. Ali, proleće na međunarodnoj sceni nije nikakvo pravilo ni za Parni valjak, ni za srpske klubove. Desila su se samo tri ukupno u poslednjih 20 godina, te samim tim nije ovo neki neuspeh zbog kojeg bi trebalo obrazi da bride. Naprotiv, igrao je Partizan zaista dobar fudbal. Čaša je i poluprazna i polupuna, zavisno od toga kako ko gleda.

Najveća zamerka Miloševiću ide u pravcu onog gde je briljirao kao igrač - realizaciji. Partizan da je iskoristio polovinu, ma trećinu, velikih šansi koje je stvorio na utakmicama Lige Evrope, danas bi mirno čekao žreb za prolećnu fazu. Malo dekoncentracije, mnogo želje za samoisticanjem, koštali su crno-bele više golova i više bodova. To je tema na kojoj se mora poraditi.

Kao i na jačanju karaktera, pobedničkog mentaliteta. Jer, Partizan je u Beogradu imao igrača više i vođstvo protiv Alkmara i nije pobedio. U Holandiji je imao dva gola više i igrača prednosti i opet nije pobedio. Protiv Mančestera je odneo još jednu "moralnu pobedu", gde je bio bolji, a izgubio. A i u Astani je iz čista mira poklonio domaćinu u finišu priliku da se bori za izjednačenje. Ekipi nedostaje rutina da utakmicu privede kraju, da manirom velikih timova samo ugasi bilo kakvu tenziju na terenu, sakrije loptu, pogotovo kada ima igrača više ili iseče svaku naznaku organizacije u igri rivala.

Partizan to nema. Ili ga nema još. A, moraće da to nauči, da mu to bude lekcija broj jedan iz ovog evropskog iskustva. Koliko god bilo gorčine na koncu u Hagu, bilo je to kako kažu Amerikanci, kada se sve sabere od jula do danas, zaista zanimljivo putovanje.

(FOTO: Reuters)