Novi nokdaun Čola Balboe na oproštaju od starih generala i priprema za krstaški pohod bez njih

Malo je trenera na svetu koji bi pokazali takvu odanost i predanost klubu kao što je to Dijego Simeone uradio u madridskom Atletiku. Neki bi postali svesni da ne mogu dalje, da su dostigli vrhunac kao Murinjo u Interu, Klop u Borusiji, Anćeloti u Milanu, Gvardiola i Luis Enrike u Barseloni, Zidan prolog leta u Realu... Okrenuli bi se i otišli dalje.  

Ali Čolov fanatizam se ogleda ne samo u načinu na koji trenira Atletiko i kojim mu je promenio DNK. Njegov fanatizam je i kada godinama odbija ponude Intera, Čelsija, Pari Sen Žermena i ostalih. Dok doživljava nokdaun za nokdaunom i dok ga svi mole da bace peškir, ali on ostaje u ringu poput Rokija Balboe. Okrvavljen i pretučen, ali mazohistički pripremljen da trpi i da čeka taj završni udarac koji će njemu ili protivniku zadati konačni nokaut.

Njegov najteži protivnik je Kristijano Ronaldo koji nikako ne uspeva da završi u kavezima koje je Simeone do sada uspešno prirpemao za sve ostale fudbalere sveta, pa čak i Mesija.

Samo da se Portugalac rodio koju godinu ranije, Dijego Simeone bi imao osvojenu Ligu šampiona i ne bi danas bio u Atletiku. Petu godinu zaredom, Simeoneov Atletiko je u pohodu na osvajanje Lige šampion stao pred Kristijanom Ronaldom. Četiri puta je Ronaldo pobeđivao Čola sa Realom, dva puta u finalima, a sinoć i sa Juventusom.

Dva puta je Simeone bio na pragu ušatog pehara. Prvi put u Lisabonu kada su ga sekundi delili od trijumfa pre onog gola Ramosa, drugi put u Milanu kada je penal lutrija spasila Ronalda i Real. Sinoć je Čolo imao ogromnu šansu da konačno eliminiše Portugalca, ali mu ni dva gola prednosti nisu bili dovoljni. Jednostavno, Ronaldo je postigao tri.

Svaki od tih poraza je bio bolan na svoj način, ali ovaj sinoć baš boli. Atletiko je zaustavljen u pohodu na finale na svom stadionu. Otkako je Metropolitano dobio organizaciju finala, Čolo i klub su se spremali da ispišu istoriju pred svojim navijačima.

Ogroman novac je uložen, Atletiko je sve samo ne siromašni klub u borbi protiv bogatih. Grizman je jedan od najplaćenijih igrača na svetu, Simeone jedan od najplaćenijih trenera na svetu. Atletikov budžet za plate je jedan od najvećih u Evropi i nalazi se u Top 10. Sve to da bi se konačno prešla granica na putu ka altinom klubu. A ona neće biti pređena dok Ateltiko ne osvoji Ligu šampiona. Taj plan je sinoć opet propao.

Ipak, ne treba otpisati fudbalskog „zlikovca“ koji je od romantičnog kluba napravio bandu za koju niste sigurni da li joj se divite na fanatične posvećenost ili je mrzite zbog uličarskog fudbala. Čolo i ne traži da vole njega i njegov tima. Štaviše, lepše mu je u koži narednika Alda Rejna koji će sakupiti bandite sa svih krajeva sveta i krenuti u lov svakojakim oružjima ispod etički normi. Utisak koji ostavlja mu do sada nije bio važan, samo konačan rezultat. Kada bude nadtrčan, nadskočen i nadigran kao sinoć, sportski će čestitati. Neće kukakti ni na sudije, ni na koga drugog. Kada pobeđuje, pokazivaće svima „los cojonese“. Niti će ga ovo prvo učiniti kukavicom, niti će posle ovog drugog biti hrabriji nego što jeste.

Ipak, ovaj poraz u Torinu jeste na neki način kraj jedne generacije i jednog ciklusa.

Čolovi generali polako silaze sa scene.Gabi je predao kormilo još prošle godine, na leto će otići Godin, verovatno Huanfran i Filipe Luis. Možda će i Dijego Kosta konačno otići po novac u Kinu. Biće to definitan kraj one generacije koja je uzela titulu Barsi u Primeri i bila na sekund i jednu poštenu sudijsku odluku od trofeja Lige šampiona. Niko iz onog tima neće preostati. Ali problem je što i neki mlađi, predodređeni da naslede „Kaudilja“ Godina i senatore, shvataju da Atletiko ne nudi vitrinu sa peharima. Lukas Ernandez će verovatno prelomiti da mu je sa Bajernom lepše da osvaja trofeje po Nemačkoj nego da u Atletiku bude deo generacije čiji jedan trofej će imati moralnu i emotivnu vrednost kao tri Bajernova.  

Nadljudskim naporima su Čolo i Atletiko uspevali prethodnih godina da održe kostur ekipe na okupu. Hodali su naglavačke da letos zadrže Grizmana, uspeli da mamutskim ugovorima blindiraju Kokea i Saula, verovatno će i Oblaka... Himenez je projektovan kao Godinov nalsednik. Rodri, Korea, Arijas će ostati da ponesu težak teret koji su im proleteri „čolizma“ ostavili u amanet.

Saul i Koke to mogu iako su sinoć bili najveći krivci što je Atletiko bio nemoćan. Oni nisu pokazali zube na sredini terena, oni nisu uspeli da nametnu svoju igru i da iskažu Atletikovu oštrinu. Ali oni nisu sporni. Mogu da budu samo bolji i iskusniji u budućnosti. Međutim, pitanje je ko će tu biti uz njih da krene u treći krstaški pohod sa Čolom.

Tu su Grizman, Himenez, Parti i Arijas kao igrači sa „čolizmom“ u DNK. Morata ne deluje kao taj karakter. Lemar još manje, a plaćen je rekordnih 70.000.000 evra. Ta laka konjica iz Monakovog luksuznog izloga teško se uklapa u zahteve i principe Čolovog Atletika. Lemar ne samo da je sinoć bio Ahilova peta Atletika, nego je i po Alegrijom priznanju onim promašajem za 3:0 u prvoj utakmici dao nadu Juventusu. A Lemar je samo jedna u nizu slabih procena Atletikove transfer politike poslednjih godina. Kalinić, Gaitan, Gameiro, Vrsaljko, Džekson Martinez, Mandžukić, Ćerći, Himenez, Aldervajreld, Himenez, pa čak i Vitolo su samo neki od igrača koji su bili promašaji ili jednostavno nisu mogli da se uklope u Čolov sistem kako je to on želeo.

Sve je teže naći igrača koji će uklopiti u taj sistem. Zato će možda i Čolo morati da se menja. Da ne bi zagazio u Murinjovu totalnu dekadenciju i postao usamljenik koji ne vidi da ga vreme gazi. Španija i Atletiko kao škola nude bogatije resurse nego u većini drugih fudbalski sredina. Osnovna ideja Čolizma može da se zadrži, ali mora i da se oplemeni. Da ima alternativu, da nudi klasu i talenat kao što je to sinoć uradio Algeri sa Juventusom. Makar je takva jedna škola mišljenja.

Ali nemojte biti iznenađeni ako se Simeone dogodine vrati još jači, još pokvareniji, još defanzivniji i još agresivniji. Ono sinoć jeste bio slom, ali makar smo se takvih slomova nagledali u Ligi šampiona prethodnih godina. I od mnogo većih i talentovanijih. Samo je Čolo dobra meta za kritikovanje zbog dekadencije koju gaji. Manje-više su svi prolazili kroz slične traume. Od Anćelotijevog Milana, preko Murinjovih i Gvardiolinih timova protiv rivala kao što Dortmund ili Monako. Pa čak je i Barselona ispadala od Rome posle dva gola prednosti?! A biti eliminisan od projekta kakav je Juventusov u kojem je klempavi pehar još veća opsesija nego Atletiku, može i bolja ekipa od Čolove.

Novi ugovor vredan 24.000.000 evra po sezoni jasno govori da Dijego Simeone neće još dugo iz Atletika i da se njegovoj filozofiji i pravcu slepo veruje. A kako i ne bi?

Gde su bili kada ih je Čolo preuzeo?

A gde su danas?

Nije gotovo. Možda je danas gorak ukus zbog onako kukavičkog ispadanja i nemoći. Ali Dijego Simeone već sigurno danas razmišlja o planu kako da krene u novi krstaški pohod na sveti gral u vidu klempavog pehara. Neće otići dok ne polomi glavu udarajući u zid. A trvdoglavost mu je jača strana. 

(FOTO: reuters)