Neka se Istanbul pazi, Parni valjak u gostima gazi (VIDEO)

Kući lepo – na strani još lepše. Onog trenutka kad su kuglice u Nionu spojile dva crno-bela tima nije bilo pravo partizanovcima, međutim, kad su saznali da će revanš sa Bešiktašem igrati u gostima mogao im se pročitati blagi osmeh na licu, jer novija istorija pokazuje da Parni valjak odlučno vozi daleko od Humske i na završnim kvalifikacionim etapama pravi ključnu razliku u odnosu na protivnike.

Pred sutrašnji polazak u Istanbul osvajača Kupa Srbije hrabri saznanje da je od raspada SFRJ daleko bolje rezultate u stani-pani utakmicama pravio na neprijateljskoj teritoriji. Od osam doskorašnjih proboja u grupnu fazu Lige Evrope (naslednika Liga kupa UEFA) čak pet je proslavio van Beograda, pa se nadaju Grobari sličnom scenariju u revanšu sa turskim predstavnikom (četvrtak, 20.00, RTS 1).

Pa da opet, kao lane, Srbija ima dva tima u jesenjoj fazi evrokupova.

Prvi put je Partizan bio uspešan septembra 2004. Te godine promenjen je format takmičenja, dotadašnji UEFA kup preimenovan u Ligu kupa UEFA, do koje je tim Vladimira Vermezovića stigao „rumunskom trasom“. Najpre je izbacio Ocelul iz Galacija, a zatim bio uspešniji od bukureštanskog Dinama, savladavši ga 3:1 u Beogradu, da bi na stadionu Nacionala sačuvao kapital i posle 0:0 ušao u grupu sa grčkim Egaleom, italijanskim Lacijem, španskim Viljarealom i engleskim Midlzbroom. Prošao je i kasnije dogurao do osmine finala što je najveći uspeh bilo kog našeg kluba na međunarodnoj sceni otkako se raspala Jugoslavija.

Otad do danas, pelcer uspešnih gostovanja čuvale su različite generacije, a prvi put primenila ih je ona sa Miodragom Ješićem u ulozi trenera, kad je u leto 2006. najpre prošla Maribor (2:1, 1:1), da bi u dvomeču sa Groningenom morala da preživi dramu.

Ništa na nju nije slutilo, pošto su Nebojša Marinković i Bojan Zajić sa po dva gola omogućili lepih 4:2 pred revanš na „Euroborgu“. I onda frka u režiji rumunskog sudije Kristijana Balaja, spremnog da časti Holanđane – sve sa Luisom Suarezom – sa dva penala. Pri rezultatu 1:0 za domaćina na pijadestal se uzdigao Ivica Kralj, odbranom drugog udarca sa 11 metara ušao je u navijačka srca.
„E, pa ne može dva puta“, uzviknuo je tad Srđan Radojević, tadašnji komentator klupskog MIP radija, kad je iskusni golman obezbedio ulogu junaka revanša.

Neobjašnjivo zbog čega, ali da se bolje snalaze kad izostane pritisak svojih navijača potvrdili su crno-beli tri godine kasnije. Samo 1:1 u prvom susretu sa Žilinom, povici „Jokane, odlazi“, fizički pokušaj navijača s juga da dođu u bliski kontakt sa trenerom i nepoverenje uprave koja je sadašnjem strategu Fulama oročila mandat samo do revanša u Slovačkoj, stvorili su gnev u ekipi koji se manivestovao na stadionu pod Dubnom, da bi Lamin Dijara i Brana Ilić u razmaku od šest minuta obezbedili pobedu 2:0.

Taj trijumf može se tumačiti kao pobeda sporta nad birokratijom, jer su na tribinama Partizan predstavljali tadašnji sportski direktor Ivan Tomić i potpredsednik Gordan Petrić, jer predsednik Dragan Đurić, najveći zagovornik smene trenera, nije ni došao u Slovačku. Zato i ne čudi što su igrači posle meča u svlačionici plasman u grupu proslavili pesmom na račun šefa struke:
„Mogu da ti..., Jokane“.

U drugoj deceniji 21. veka još dve Lige Evrope stigle su kao posledica odličnih izdanja u gostima. I to zahvaljujući dvojici prethodnika Zorana Mirkovića.

Najpre je Marko Nikolić u prvom mandatu uspeo da smiri paniku u ekipi nastalu vratolomim rezultatom prve utakmice sa Nefčijem iz Bakua (od 2:0 do 3:2) i pokaže kako je sportski sektor i tad bio iznad organizacionih problema kluba (nemaština, kašnjenje plata, štrajkovi igrača), pa je u Azerbejdžanu slavio 2:1 (opet preokretom) golovima Petra Škuletića.

Najveži primer da Partizanu odgovaraju gostovanja baš je sudar sa Nikolićevim Videotonom na Pančo arenu u Felčutu minulog avgusta. Iako od mnogih prežaljen posle neubedljivog izdanja pred praznim tribinama na Topčiderskom brdu (0:0), sastav Miroslava Đukića je u revanšu bio ubedljiv (4:0), obezbedivši osmo učešće u Ligi Evrope.
„Nema velike radosti. Nama je ovo postalo normalno. Navikli smo“, šeretski je te večeri u Mađarskoj govorio Miroslav Vulićević.

Kad mu već tako dobro ide na strani, ima čemu da se nada Partizan protiv Bešiktaša, koliko god da je sjajan taj „Vodafon park“.

OBE LIGE ŠAMPIONA NA STRANI

Da tradicija može da bude ozbiljan saveznik crno-belih u Turskoj može se zaključiti i na osnovu činjenice da je oba plasmana u grupnu fazu Lige šampiona obezbedio revanšima u gostima. Leta 2003. nadoknadio je beogradski minus i golom Ivice Ilijeva osigurao produžetak u Njukalsu, da bi kasnije boljim izvođenjem penala prošao Engleze. A 2010. je Gabrijel Kleo rešetao Anderleht i posle 2:2 u Humskoj obezbedio isti takav rezultat u Briselu, da bi opet udaracima sa 11 metara srpski predstavnik dotakao zvezdice elitnog kupa.

Jedine dve mrlje u gostima svih ovih godina, na poslednjoj stepenici do Lige Evrope, predstavljju eliminacija od Tuna i Zaglebja, uz napomenu da je klub u oba slučaja bio u organizacionom haosu.

Da mu slabije ide pred svojim navijačima pokazuju iskustva sa Artmedijom i Šamrokom, poztivni primeri su revanši sa Temišvarom i Tromsom, dok je jedna Liga Evrope obezbeđena tako što je u Beogradu savladana Steaua u kvalifikacijama za Ligu šampiona, pa se znalo da će se igrati grupna faza bez obzira na ishod dvomeča sa BATE Borisovim.

FOTO: FK Partizan