Najlepša i najteža vremena za Vladana Milojevića

Četiri još kola u prvenstvu, pa i finale Kupa. I onda konačan sastanak sa sportskim sektorom i upravom na kome će se u detalje raspravljati o kadrovskim pitanjima pred početak nove sezone. Kad se sve strane usaglase oko letnjih radova, neko će iz uprave verovatno pitati Vladana Milojevića ima li još nečeg o čemu želi da razgovara, a on će se možda setiti pitanja koje je sigurno i sam sebi postavljao kada su ga zvali da se vrati na stadion “Rajko Mitić“.

Šta dalje?

Šta dalje posle treće osvojene titule iz isto toliko pokušaja? Šta dalje u Ligi šampiona kad ju je baš on tamo i uveo u trenucima kada je mušema bila toliko daleko da se činilo kao da pripada drugoj dimenziji? Ili šta dalje u Ligi Evrope kad je tamo prošao prvu fazu još pre sedam godina, u ono vreme kad su svi mislili da srpski klubovi na međunarodnoj sceni mogu samo da statiraju?

Zaista, šta dalje?

Pitanje je to koje je Milojević sebi sigurno postavljao više puta. Same titule u srpskoj konkurenciji, sa ovakvim Partizanom, kao da više ne zadovoljavaju narasle apetite ponekad razmažene beogradske publike, vidi se to i po poseti na stadionu. I pukog učešća u Ligi šampiona brzo se zasitila i kao da od bivšeg prvaka Evrope očekuje da igra barabar i sa Mančester Sitijem i sa Bajernom, iako to danas apsolutno nije realno. U Ligi Evrope ne prihvata kikseve, jer ne prihvata da su od Zvezde bolji tamo neki Brajtoni, Atalante ili Betisi, iako finansijski ne može da im priđe.

Vladan Milojević (©Starsport)

A, prema nekim statističkim projekcijama, čak i za 24. mesto na tabeli jednog od dva najjača evropska utakmičenja biće potrebno barem osam bodova, dakle više od dve pobede i remija u osam utakmica za plej-of. Za direktno četvrtfinale, odnosno mesto u top osam, spekuliše se,od 17 do 18 bodova.

Na sve to, plej-of Lige šampiona postao je toliko stresan da je Dejan Stanković zbog tri izgubljena ostario 10 godina. Tenzija se oseća kao da je pitanje života i smrti, iako je utisak da ni sami navijači, ni klub, a ni igrači nisu sigurni da li radije u Ligu šampiona da u cipelama prošetaju najbogatijim fudbalskim muzejom ili u Ligu Evrope da se u kopačkama pobiju sa svima.

U takvim okolnostima čini se da Vladan Milojević kao svakako najbitnija trenerska figura Zvezde u 21. veku može samo da izgubi, a gotovo ništa da dobije. On je verovatno najzaslužniji čovek za crveno-belu renesansu, on ju je vratio na evropsku scenu sa igračima kojima su se do tada svi podsmevali. I on je mogao mirno u legendu, gde ga čeka počasno mesto, pa da tako uramljen sa visine govori drugima šta i kako.

Ali sve je to Milojević znao i pre no što je prihvatio da se vrati posle malog nereda ostalog iza Baraka Bahara. Nažalost je morao i da na teži način nauči da Evropa ne daje lako šansu trenerima iz srpskog fudbala. Proračunat kakav jeste, sigurno je duboko u sebi i pronašao odgovore na pitanja koja ga muče.

Takmičaru poput Milojevića uostalom ne treba poseban motiv da se uhvati u koštac sa izazovima, ali par bi dodatnih mogao da pronađe i u drugim stvarima.

Jedan bi recimo mogao da bude potpuni rastanak sa teorijom da je njemu rezultat sve, a lepota igre ama baš ništa. Prvi korak na tom putu već je napravio u onom martovskom derbiju završenom bez pobednika posle kojeg je baš Milojević potencirao da je Zvezda imala 29 šuteva naspram samo četiri Partizanova.

Vladan Milojević (©Starsport)

Bez namere da bilo koga uvredimo, jer niko od narednih igrača to nije zaslužio, ali protiv Krasnodara pre sedam godina Milojević je počeo sa Abrahamom Frimpongom, Nemanjom Milićem i Slaboljuvom Srnićem. Danas bi na njihovim mestima zaigrali Uroš Spajić, Osman Bukari i Inbom Hvan. Ta objektivna razlika pre svega u fizičkom, a da budemo potpuno iskreni i u igračkom kvalitetu, prosto mu dozvoljava da zaigra smelije, uz više rizika i više sprinteva, jer brzina je u Zvezdi nekada bila ekskluzivno pravo Nemanje Radonjića.

Sada Zvezda ima materijala za modernije kombinacije. Od disciplinovane odbrane Milojević sigurno neće odustati, ali nada se i on da neće morati da se dovija kao nekad, da gura El Fardua Bena ili Milića u sam špic, Aleksu Vukanovića maltene na beka, da se protiv Bajerna uzda u Radživa van La Paru, da se moli da će Dušan Jovančić ili Hose Alberto Kanjas izdržati trku u ritmu Tijaga Alkantare ili Goran Čaušić na Parku prinčeva u tempu Marka Veratija.

Opet će Zvezda biti inferiorna. Ali će bar moći da uzvrati, sistematski, ne kao onda protiv Liverpula, kada je udarila kao grom iz vedra neba. Epski je bilo, no, ne dešava se svaki dan.

Na kraju, imaće Milojević i jedan domaći zadatak pred sobom, jer ako onu treću titulu u aktuelnom nizu pripišemo Dejanu Stankoviću – a moramo, iako mu je prethodnik ostavio prijatnih 11 razlike – onda je povratnik na Zvezdinu klupu ove nedelje treći put u karijeri pobrao šampionske lovorike. I ako to uspe i sledeće sezone, četvrti put dakle, onda će se na večnoj listi izjednačiti sa do sada nedodirljivim Miljanom Miljanićem.

To već nije mala stvar, bez obzira na to što su vremena drugačija. Baš zato što jesu i očekivanja treba da budu drugačija, mada to umemo tako lako da zaboravimo. Ali, sigurni smo da Milojević i to zna. Uostalom, on ih je i digao na ovaj nivo.