Na talonu je XXI vek - Real ili Barsa?

"Svaka čast Realu", reče sinoć posle kijevskog finala Karles Pujol. "Madriđani su uspeli da osvoje četiri titule prvaka Evrope u pet godina, a Barselona nikad jača". I kao po komandi kreću stare prepirke: ko je veći, Barsa ili Real? 

Mi u prošli vek nećemo zalaziti, stručnjaci i najugledniji mediji, pa i FIFA i UEFA, rekli su svoje: Real - mada bi moglo o tome da se raspravlja iz različitih uglova - ali kada je u pitanju ovaj novi, dakle od 2000. godine do danas, dilema i te kako postoji. Još posle pete Barsine titule (a četvrte u 21. veku, kada je prestignut Real po broju evropskih kruna, računajući od novog milenijuma), Katalonci su krenuli u vrlo agresivnu kampanju ustoličenja svog mezimčeta ne samo na evropski, već na svetski pijedestal. Govorilo se tako vrlo često da nikada nijedan tim u istoriji fudbala nije igrao tako atraktivno, te da je sva ta lepota "potkrepljena" i trofejima, a to je svakako ideal. 

Mnogi mediji širom Evrope prihvatili su izazov. Anekete, analize, podsećanje na razne dinastije. Real iz pedesetih, Bajern i Ajaks iz sedamdesetih, Milan s kraja i početkom devedesetih... Ako i ne bi odnela pobeda u "generalnom plasmanu" Barsu su mnogi počeli zaista da smatraju najboljim klubom 21. veka, čemu je značajno doprinela i gotovo potpuna dominacija u Španiji. Šest poslednjih sezona: četiri titule Barselona, po jedna Real i Atletiko. Činjenice. 

Ali pošto smo posle sinoćnjeg meča definitivno dobili još jednu, novu dinastiju evropskog i svetskog fudbala (tek treći put u istoriji Lige i Kupa šampiona dogodilo se da neki tim tri ili više puta zaredom uzme najvredniji trofej), ponovo se rasplamsavaju stari dueli i jedno mnogo teško pitanje. Na talonu je, dakle, samo 21. vek: Real ili Barsa? 

Bavićemo se isključivo činjenicama i brojevima, statistikom. I počećemo od domaćih takmičenja gde Barselona dominira od 2009. Real se u tom duelu drži zahvaljujući periodu 2000-2008, kada je uzeo četiri La lige. "Pomogli" su mu u tom razdoblju i Valensija, odnosno Deportivo, ostavivši Katalonce dva puta iza sebe. Ukupno, od 2000. do 2018. Barselona ima tri titule prvaka države više od najvećeg rivala - 9:6. U Kupu kralja razlika je i veća (6:2), dok je u Superkupu 7:5 za Barsu. Kada se sve to sabere aktuelni šampion Španije ima 22 domaća trofeja, dok je Real na svega 13 za ovih 18 godina. 

E sad, dilema nastaje kada u priču uključimo evrotitule. Madriđani su u tom segmentu bili neprikosnoveni u 20. veku, a trenutno su i u novom. Do dolaska Zinedina Zidana na klupu Barselona je imala četiri "ušata", naspram tri Realova. Prošle godine u ovo vreme Kraljevski klub pretekao je velikog rivala i poveo sa 5:4, a juče je prednost i uvećao. Sada je 6:4. Real je slavio i u četiri Superkupa Evrope, odnosno u tri finala FIFA klupskog prvenstva sveta. Trenutno, Barselona zaostaje za Madridom tri evropska trofeja, a mogla bi koliko do decembra da bude u minus čak pet, ukoliko Kraljevići tuku Atletiiko u Talinu i kasnije, što je za očekivati, uzmu i novu svetsku krunu.  

Od svih internacionalnih titula Liga šampiona je svakako najvrednija. Real ima dve više od Barselone. Barselona, međutim, taj minus pobija s tri više nacionalna šampionata i prednost uvećava kroz domaće kupove. Tako da ih ukupno, računajući sve trofeje od 2000, ima šest više: 32:26. 

Ali kao što je ova matematika jasna, tako je jasno da fudbal nije matematika. Koliko domaćih titula vredi jedna Liga šampiona nemoguće je izračunati. Ono što je sigurno jeste da ne postoji klupski trofej vredniji od "ušatog" i zato se samo ne proste brojke ne možemo oslanjati. 

Međusobni dueli. Tu ne može mnogo da se spori...

Barselona jeste u prednosti, ali ne velikoj. I od ovih brojki važniji bi u konačnoj oceni trebalo da bude utisak. Barselonisti će tako pamtiti Ronaldinjove - njemu je čak i Santijago Bernabeu odao priznanje onim aplauzima pre petnaestak godina - ili Mesijeve bravure, te uglavnom spektakularnu igru svojih mezimaca. Realovci su, sasvim sigurno, opijeni aktuelnim trenutkom i nemilosrdnom Zidanovom mašinom, možda pomalo i zaboravili na neke ranije trenutke radosti. Ali opravdano. Jer, aktuelna generacija potrudila se da uđe u istoriju fudbala kao jedan od najbrutalnijih timova ikad viđenih. Spektakl ređe, pragmatizam uvek. Do bola rivala. To je verovatno najbolje osetio Bajern u ove poslednje dve godine. Možda je čak i više zastupnika mišljenja da su Bavarci bili bolji u oba dvomeča. A ko je prošao dalje oba puta? To je veličina nove dinastije Kraljevića. I niko nikad toliko dugo nije uspevao da se održava na tronu, a da nije po svim tačkama i fudbalskim normama najbolji.    

I mogao bi da bude poslednji parametar - igrači. Asovi, zvezde. Ali vrlo bitan parametar. Barsa se oduvek smatrala velikim klubom. Mnogo, mnogo godina pre nego što će uzeti prvu evropsku krunu. A to se dogodilo, da podsetimo, tek 1992?! Bila je velika zato što je imala Kamp Nou, zato što je imala milione navijača, zato što je menjala fudbal, zato što je imala Kubalu, Luisa Suareza (starijeg), Kočiša, Cibora, Krojfa, Maradonu... Klub je veliki, između ostalog, onoliko koliko je imao velikih igrača. 

Tu dolazimo do novog sporenja. Jer Barsa i Real imali su i imaju dvojicu najboljih fudbalera poslednjih petnaestak godina. Kristijana Ronalda i Lea Mesija. Njih dvojica kao predvodnici. Jedan na jednoj, drugi na drugoj strani. Pa iza njih, u beloj opremi (od 2000. na ovamo, jelte): Kasiljas, Raul, Jero, Redondo, Sedorf, Roberto Karlos, Mekmanaman, Zidan, Guti, Figo, Ronaldo (Brazilac), Bekam, Kanavaro, Kaka, Ozil, Ćabi Alonso, Snajder, Roben, Van Nistelroj, Robinjo, Oven, Makelele...pa sve do današnjih superzvezda. A na drugoj strani: Luis Enrike, Ćavi, Figo, Ronaldo (Brazilac), Inijesta, Ronaldinjo, Deko, Pujol, Eto, Ibrahimović, Anri, Tiram, Rikelme, Overmars, preko mlađih Nejmara, Dani Alvesa, Fabregsa, sve do aktuelnih majstora. 

I još jednom: na talonu je 21. vek, Real ili Barsa?