MOZZART INTERVJU - Filip Kostić: Nemam zaleđinu kao drugi i ne želim je, u Ajntrahtu konačno imam s kim da napadnem

Ako smo za nekog našeg fudbalera proteklih godina mogli sa sigurnošću da kažemo da je oličenje fudbalskog malera, to je bez sumnje bio Filip Kostić. Četiri teške godine u Bundesligi i isto toliko burnih sezona konstantne borbe na život i smrt u dresovima Štutgarta i Hamburgera. I oba puta Filip je bio poražen, klubovi su ispali iz elite, a on etiketiran od strane navijača kao čovek sa kojim vam dno tabele ne gine. 

Međutim, u fudbalu se vremena nekad brzo menjaju. Toliko brzo da često i ne primetimo nečiji uspon i promene. Takav je slučaj bio i sa 26-godišnjim Kragujevčaninom koji je za samo šest meseci od statusa odbačenog dospeo do epiteta jednog od najboljih fudbalera Bundeslige. A sve što je uradio bio je mali trik i dolazak u poznatu fudbalsku sredinu u kojoj se potpuno afirmisao.

Ako pitate Slobodana Komljenovića, proslavljenog reprezentativca Jugoslavije, ko je najbolji igrač Ajntrahta, dobićete odgovor kao iz topa - Filip Kostić. Zašto to misli otkrićemo vam u intervjuu koji smo spremili za naredne dane, a sada dajemo reč Koletu, kako ga sigrači iz milošte zovu, često (nepravedno) osporavanom momku koji je pronašao svoju mirnu luku u gradu na Majni.   

Posle godina agonije deluje da si se konačno pronašao u Frankfirtu, u čemu je tajna?
”Stvarno sam imao iza sebe četiri preteške godine. Prepune stresa, mogu da kažem. Bio sam u Štutgartu i Hamburgu i borio se za opstanak. To su dve baš teške sredine, ali ja sam tamo dosta napredovao i naučio puno dobrih stvari, posebno o profesionalizmu. Evo, našao sam sada pravi klub u kome sam prezadovoljan, kako rezultatima tako i podrškom ovih momaka”, priča nam Filip dok sedimo u poznatom frankfurtskom restoranu, a bratići - Jović, Rebić i Gaćinović - ležerno ćaskaju i dobacuju.

Borio si se za opstanak letos, a sada za Ligu šampiona?
“Velika promena. Ne znam, našao sam nešto posebno valjda. Treba imati sreće, sreća se zaslužuje, valjda sam i ja zaslužio malo da mene pogleda posle svih ovih godina. Pre svega svojim radom i odnosom. Igram dobro, borim se, lepo mi ide. Nadam se da sam konačno na pravom putu.”

Kako bi ocenio učinak u Nemačkoj pre Ajntrahta?
“Nije bilo lako i lepo, ali nije baš ni da nisam uživao dok sam igrao za Štutgart i HSV. Bilo je pre svega teško zbog te borbe za opstanak. Klubovima u kojima sam bio nikako nije išlo. Ja sam i tamo bio srećan, zadovoljan uslovima. To su veliki klubovi koji zaslužuju da igraju u Bundesligi. Sve u svemu, kad pogledam unazad, nije bilo ni to loše.”

Šta ti je nedostajalo u prethodnim sredinama?
“Možda ta sama organizacija tima nije bila dobra. Izostanak kontinuiteta. Menjalo se puno trenera, nijedan nije mogao da ostane dugo, koliko zaslužuje. Nego usledi par poraza, krene pritisak, sumnja, kako ćemo, šta ćemo i smene ga. Dok dođe drugi njemu treba vremena za adaptaciju, kao i novim igračima koji dođu, treba im po par meseci da se uklope, a za to vreme nema rezultata, nema pomaka i onda agonija traje li traje.”

Navijači HSV-a su posebno teško podneli ispadanje, crtali su grobove, pisali preteće parole, jeste li se vi igrači plašili za bezbednost u tim burnim danima?
“Nisam se plašio iz razloga što oni nisu dirali igrače. Jesu bili ljuti, s razlogom, imali su pravo, ali svaka im čast na svemu, posebno na načinu na koji su nas bodrili. Oni su svaku utakmicu i svaki trening pratili, stvarno su bili uz nas i dan danas su uz taj klub. Šta znam, imali su razloga za ljutnju, nije lako srušiti tradiciju od preko 50 godina, ali vratiće se oni brzo i to je OK. To zaslužuju.”

Opet, da se vratimo na lepšu sadašnjost i Frankfurt u kom si se fudbalski preporodio. Kaži nam, molim te, u čemu je trik?
“Brate, jednostavno, ovde je sve lakše. Lakše mi je bilo zbog naših ljudi, brže sam se uklopio u tim. Sve je ispalo stvarno dobro. Od prvog dana u svlačionici naišao sam na drugarski odnos. U početku me je Mijat stalno vozio dok sam živeo u hotelu. Uklopio sam se odlično i od prvog dana shvatio da je to ono pravo.”

Kako ti je izgledao početak u Ajntrahtu?
“Menjao sam često klubove i ranije i već sam se navikao na sve to. Poznajem sistem u Nemačkoj i bilo mi je lako da se prilagodim na novu sredinu.”

Letos se posle Svetskog prvenstva pisalo i o Volfzburgu?
“Jeste, Bruno Labadija me je hteo tamo, on me je trenirao i u HSV-u. Ali odlučio sam se na kraju za Ajntraht što se pokazalo kao ispravan korak. Odlučio sam malo i zbog poznate sredine, dosta sam se konsultovao s Mijatom i Lukom, pratio sam Ajntraht prošle godine i video da su bili odlični. Već na prvom treningu sam uvideo da je to ekipa koja mi odgovara.”

Nazadovao si na svojoj poziciji, a istovremeno napredovao fudbalski?
“Jeste, može tako da se kaže. Prva utakmica na novoj poziciji mi je bila protiv Lajpciga. Prihvatio sam to bez pogovora, znao sam da mogu i želeo sam da probam, a hteo sam i da ispoštujem trenera Hutera i ekipu. Uspeo sam, srećan sam sada što mogu da igram na ovom mestu, što mogu da pomognem timu i doprinesem dobrim rezultatima.”

Sada te svi hvale za igru u defanzivi, mada dosta učestvuješ i u napadima?
“Imao sam ja dobrih partija i u HSV-u, ali je situacija bila takva da nismo uspeli da se izvučemo.”

“Nije imao tamo mene za špica, lako mu je sada”, umešao se Rebić, na šta se Filip samo nasmejao i odbrusio:
”Pokazao sam da mogu sve da igram. Ovde imam dosta prostora ispred sebe. Imam s kim da napadnem, a u Hamburgu to nisam imao u tolikoj meri. Ima tokom utakmice i dosta situacija u kojima mogu da odlučim da li hoću da idem napred ili ne. U modernom sistemu koji igramo dosta sam slobodniji. To se vidi na terenu, po rezultatima Ajntrahta.”

Kada bi, pored asistencija imao i golove u statistici, misliš li da bi te bogatiji tražili?
“Ne opterećujem se time stvarno. Golovi će doći. Nije mi prioritet da jurim golove i nabijam statistiku. Važno je da pobeđujemo, sve ostalo će doći samo po sebi.”

Ti si i specifičan fudbalski slučaj. U Srbiji nemaš zaleđinu navijača kao neki koji su igrali u Zvezdi ili Partizanu, deluje da kad pogrešiš nema ko da te brani?
“Znam ja to, primetio sam. Nisam igrao ni u Partizanu ni u Zvezdi, već sam iz Kragujevca direktno otišao napolje i to mi daje neku motivaciju da uspem. Kada je nešto loše, mnogi koji komentarišu duplo su oštriji prema meni nego prema drugima. Ali nema veze što nemam nikakvu zaleđinu, ne mogu svi da me hvale.”

Da li bi ti život bio možda lakši da imaš takvu podršku?
“Ne bi. Nemam ja ništa od toga. Moj posao je da na terenu odradim šta se traži, ono što selektor i trener zahtevaju od mene, a sve će ostalo da dođe. Na kraju će svaka zverka da pokaže svoj trag i da se vidi ko je ko”.

Jesi li se pretvorio u Nemca posle četiri godine ovde?
“Nisam još. Volim da prihvatim nešto što je dobro iz Nemačke, ali se trudim koliko mogu da ostanem naš.”

Da li bi voleo da odeš iz Nemačke?
“Ne znam, nisam razmišljao o tome jer sam četiri godine bio u teškoj situaciji. Tek sada sam našao sreću i ustalio se u timu i klubu koji mi odgovara u svakom smislu. Videćemo. Daće bog da sve bude dobro, a za transfer ima vremena.”

Najbolji fudbal, kada je reč o reprezentaciji, igrao si kod Slavoljuba Muslina. Nisi nikada ništa loše rekao o Mladenu Krstajiću, ne kažemo ni da treba, ali koliko ti je teško pao rastanak sa prethodnim selektorom?
“Sigurno da je svima koji su igrali u kvalifikacijama i odradili taj ciklus s njim bilo teško. Nije mi bilo lako, ja sam najbolje igre pružao kod Muslina. On je znao sa mnom, imali smo jak sistem, bili prvi u grupi koja je bila ozbiljna, sa ekipama koje su igrale u završnici Evropskog prvenstva u Francuskoj. Meni jeste bilo teško zbog smene Muslina, ali to je fudbal. Mi smo profesionalci i idemo dalje.”

Za kraj, ima li Filip Kostić neku želju za predstojeću 2019. godinu?
“Samo dve. Ligu šampiona i da svi mi na ‘ić’ ostanemo u Frankfurtu i sledeće sezone.”

Foto: Reuters, MN Press, Starsport