MOZZART ANALIZZA: Ne može Nemac bez strukture i pravila iliti da li je Bajern dobio ono što je želeo?

Leto 2022. godine – Julijan Nagelsman nakon titule osvojene sa Bajernom, klubom koji je sanjao da predvodi kao trener, dobija određene zamerke iz uprave, ali i sâm shvata da je potrebno da blago promeni lični pogled na igru, ali i proces predvođenja tima u odnosu kontekst ekipe koju ima. Nakon relativno uspešne sezone, titule prvaka, ali i ispadanja već u drugoj rundi nemačkog kupa, kao i u četvrtini finala Lige Šampiona, Nagelsman je shvatio da stvari konceptualno nisu savršeno postavljene.

“Kao trener, danas sam tu gde jesam jer sam imao uspeha sa određenom filozofijom treninga. Kompleksne vežbe, taktička ponašanja kako bih se adaptirao protivnicima. Bajernovi igrači nisu navikli na to”.

Ako zavirimo u kontekst i pokušamo da čitamo između redova, možda se već u ovoj izjavi krije deo odgovora na pitanje zašto je Nagelsman tako iznenadno dobio otkaz. Fokus za Nagelsmana tokom letnje pauze pred početak aktuelne sezone bio je da uključi igrače u sam ideološki proces, da oni, kao i isključivo njegov kolektiv bude primaran, a da je osvrt na protivnika manje važan.

“U drugoj sezoni, odstupiću malo od mog pristupa. Prethodne sezone sam naučio koliko je svaki pojedinac važan u izgradnji tima. To je mnogo bitnije od taktičkog učenja”.

Time, Nagelsman je počeo da vrednuje pojedince kao primarne referentne faktore kolektiva, da gradi ideološku orijentaciju u odnosu na njih kao pojedince, da im omogući da budu što povezaniji, bez da striktno prate rigidno definisanu makrostrukturu koja je nametnuta kao spoljašnji faktor, odnosno zamisao trenera. Nagelsman je pokušao da igru prepusti igračima, a da njihove funkcije i delovanja na terenu sinhronizuje i oplemeni određenim konceptima.

Prelepo, ali očigledno neodrživo unutar materijalnog i nematerijalnog konteksta sredine u kojoj je nešto tako pokušano.

Tu materijalnu sredinu čini i sam Nagelsman kao trener koji je osetio da možda nešto mora da promeni – međutim, ta promena znači odstupanje od sopstvenog identiteta, a fudbal je dijalektika. Dijalektika između materijalnog i nematerijalnog sveta, okruženja i konteksta koji ga definiše.

Nagelsmanov Bajern je imao sasvim uspešnu prvu polusezonu, prema performansima, ali i prema rezultatima. Od 17. septembra vezali su 13 utakmica bez poraza, što je niz sa kojim su igrači otišli na okupljanje pred start Svetskog prvenstva u Kataru. Dvanaest pobeda i jedan remi. Jako dobar učinak. U tom periodu, u koji bi trebalo obuhvatiti i nekih tridesetak dana pred pomenuti 17. septembar, Bajern je, prateći pokušaj promene shvatanja svog trenera, pokazao neke atipične stvari. Neke stvari koje su na momente više ličile na južnoamerički pristup, na Tele Santanin Sao Paulo ili Brazil iz 1982. godine.

Interakcijama orijentisani 4-2-2-2 u posedu, bez rigidnog praćenja određenih principa koji podrazumevaju popunjavanje jasno definisanih zona i čekanje u određenim prostorima, sloboda da se kombinuje, da se grupiše veliki broj igrača oko lopte, da se talenat i potreba igrača za međusobnim interakcijama spoji i iz toga dobije kolektivni benefit.

Kratke međusobne distance, omogućavanje igračima da deluju van rigidne strukture i da budu povezani jedni s drugima. Zašto su sve linije kojima se može istaći njihova povezanost drugačije boje? Zato što relacije između svakog od njih nisu jednake, nisu identične. Nivo, način niti odnos konekcije jednog igrača nije isti sa bilo kojim drugim.

Konekcija Milera sa Komanom nije ista kao Milerova konekcija sa Gnabrijem, kao i što Kimihova konekcija neće nikada biti ista sa Saneom ili sa Maneom. Fudbal je, kako smo rekli – dijalektika, dijalektika između materijalnog i nematerijalnog sveta, okruženja i konteksta po kojem je diktiran, ali i koji ga definiše.

Takav pristup, atipičan način vrednovanja koncepata igre u posedu, Bajernu je donosilo nešto neobično, nešto što, ispostaviće se, ni tvorcu ovakvog Bajernovog opredeljenja ne odgovara - ne baš racionalno i ne rigidno popunjavanje prostora, nedostatak igrača u određenim fiksno definisanim delovima terena.

Sve u cilju da igrači u blizini lopte budu povezani i da ih bude što više. Usled toga, Bajern sa suprotne strane, potpuno nesvojstveno, nije imao opciju koja drži punu širinu, desni bek je bio ispod visine lopte, u dijagonali u odnosu na igrače koji su grupisani oko nje, a čak ni, što je za poziciono-orijentisan način igre veoma važna stavka, određeni prostori, kao onaj između dve linije, nije bio rigidno i jasno popunjen.

Benefit su stalne kombinacije, sloboda promene mesta, odigravanja pasa i nastavka kretnje bez vođenja računa o pravilnosti i definisanosti pozicije ili šire strukture.

Ipak, rekli smo, a nije zgoreg ponoviti još jednom. Fudbal je dijalektika. Dijalektika između materijalnog i nematerijalnog sveta, okruženja i konteksta koji ga definiše. Koji materijalni i nematerijalni faktori okružuju Bajern Minhen?

Nemačka kultura, nemačka tradicija, nemački socijalni kontekst i narod koji je seneracijama formiran kao društvo bazirano na tačnosti, preciznosti, jasnoj hijerarhiji i strukturi, disciplini i pravilnosti reda koji je od izuzetnog značaja za čitavu socijalnu kulturu nemačkog naroda. Naroda koji nije preterano fleksibilan, a izrazito ceni sposobnost organizacije i kreiranja strukture, kao što i izrazito poštuje autoritet, zakon i nametnuti red – po kojem su pravila tu da se striktno poštuju, s obzirom da, smatra se, ona donose kvalitet. To je okruženje koje materijalno i nematerijalno ima uticaj i direktnu povezanost sa Bajernom. To je okruženje koje je formiralo Julijana Nagelsmana, i samo mu utabalo put ka ideološkom shvatanju Pepa Gvardiole, čoveka koji je u poslednjih 15 godina proslavio kontekst fudbala koji karakterišu mnogi opisi nemačkog socijalnog kontekstsa.

Nagelsman se, kao takav, tokom pauze za Svetsko prvenstvo, ali i po povratku svojih razočaranih igrača osetio nekomforno u koži koju je, očigledno van ličnog identiteta pokušao da iskroji. Iako je rezultata bilo, Nagelsman je, koliko se može saznati, uz razgovore i sa upravom kluba koju čine velikani nemačkog fudbala, osetio da ideološki pristup, ka kojem je prvi deo sezone Bajerna počeo da naginje, njemu ne daje dovoljno kontrole, da ne postoji sistem i model koji je iznad individua i koji on eksterno može da kontroliše u svakom momentu.

Tako je Bajern drugi deo sezone počeo drugačije, promenivši pristup, vrativši se svom, ali i nematerijalnom nemačkom identitetu i kontekstu koji očigledno definiše Nagelsmana kao ličnost, ali i karakteriše nemački sistem organizacije.

Ekipa je na terenu počela da izgleda definisano, sa jasnom strukturom, sa držanjem pozicija i čekanjem u statičnim prostorima, sa jasnim principima pozicionističkog pogleda na fudbal. Fluidno i kvalitetno, svakako, ali nemački, evropski, onako kako Nagelsman u sebi oseća.

Ekipa je prešla na definisani 3-1-6/3-1-5-1 oblik. Jasne pozicije, popunjeni prostori koji su određeni i planirani, igra se ubrzava iz zona koje su određene za svakog pojedinca, igrači sarađuju samo na određenim delovima terena i na određen, sistemski način.

Svakako ništa pogrešno - u fudbalu generalno nema jasno pogrešnog pristupa. Ima pogrešnog konteksta, ima grešaka unutar pristupa, ali sam pristup može imati samo svoje prednosti i mane u odnosu na okolnosti. Ipak, oscilacije, nesigurnost, promene identiteta i pravca u sred sezone, veliki broj mečeva koji je usledio za Bajern u kratkom vremenskom periodu nakon Svetskog prvenstva; mnogo promena i nestabilnosti koje su rezultirale – promenljivim performansima i još promenljivijim rezultatima. Previše signala za upravu da nešto nije u redu, čak iako je jasno naznačeno da je Nagelsman dugoročni projekat, što i jeste trebalo da bude.

Oliver Kan, jedan od najvažnijih ljudi u upravi Bajerna, osvrnuo se na čitav slučaj oko odlaska Juliana Nagelsmana.

“Kada smo potpisali Julijana Nagelsmana na leto 2021, bili smo uvereni da ćemo sa njim raditi dugoročno – to je i bio naš cilj. Julijan deli naše aspiracije za igranjem uspešnog, efektnog i atraktivnog fudbala. Ali sada smo došli do zaključka da je kvalitet u našoj ekipi – i pored titule u Bundesligi prethodne sezone – sve manje dolazio do izražaja. Posle Svetskog prvenstva, igrali smo sve manje efektno, uspešno i sve manje atraktivno. Velike promene i oscilacije u performansima stavili su pod upitnik naše ciljeve za ovu sezonu, ali i ciljeve za budućnost. Upravo zato smo reagovali sada...”

Oscilacije, nestabilnost u kvalitetu performansi, manje atraktivnosit, manje efektnosti - odnosno nedostatak rezultata. Sve to je posledica gotovo identitetskih promena i nestabilnosti u Bajernovoj sezoni.

Čitava, očigledno ne potpuno uređena situacija u klubu, koju nemački Bajern ne želi sebi da dozvoli, dovela je i do izglednih unutrašnjih problema, pa se tako u medijima navodilo kako je unutar kluba postojao i konflikt između Nagelsmana i uprave kluba. Ipak, činjenica koja je možda bila i prekretnica u čitavom procesu čija je kulminacija odlazak Nagelsmana – prema javno dostupnim informacijama, neki igrači su prestali da veruju u taktički pristup šefa struke. Problem je izgleda bio toliko dubok da je nekoliko dana pre utakmice sa Leverkuzenom u medije izašao čitav niz taktičkih materijala koji Bajern interno koristi, a kako se kasnije ispostavilo, krivac za objavljivanje tog materijala je Nagelsmanova devojka koja je bila zaposlena u nemačkom BILD-u, što samo dodatno produbljuje očigledan problem u klubu i odnosu koji uprava može da ima sa Nagelsmanom.

Njegov odlazak bio je možda i jedini logičan sled nakon svih turbulencija.

Tomas Tuhel (©Reuters)

Nagelsman je ubrzo i otišao – a na potezu je bio Bajern. Potez je bio identitetski nemački; uprava se odlučila da na klupu postavi Tomasa Tuhela, trenera koji apsolutno spada u elitu evropskog i svetskog fudbala i koji je možda je i najbolji mogući izbor s obzirom na trenutak u kojem preuzima klub. U Čelsi, Tuhel je stigao 26. januara 2021. godine, u Bajern 23. marta 2023. godine, jedva nešto više od dva meseca pre kraja sezone. Na prvi pogled, veoma kratak period - iliti nedovoljan za postizanje efekta, s obzirom na kratko vreme za rad sa ekipom.

Ipak, Tuhel je, između ostalog, prepoznatljiv po metodologiji treninga koja je bazirana na takozvanom diferencijalnom učenju, odnosno pristupu obučavanja igrača koje nije tradicionalno, a koje potiče upravo iz Nemačke, od čoveka iz Ulma, Volfganga Šelhorna.

Tradicionalni metod učenja i treniranja kaže da se nešto najbolje usvaja repeticijom, odnosno većim brojem ponavljanja savršenih i gotovo idealizovanih pokreta. Zato takav pristup i zahteva više vremena.

Tuhelov način treniranja ekipa je drugačiji – kompleksan je, ali je prepun varijacija, promena, stavljanja igrača u situacije da reaguju i prilagođavaju se na promenljive faktore, čime razvijaju individualne sposobnosti organizovanja čitavog procesa i reagovanja na situacije u skladu sa potrebnim kontekstom. Ovakav način treninga, kroz konstantne varijacije zadataka i prepreka između periodičnih ponavljanja omogućava treneru daleko bržu implementaciju sopstvenih ideja, po čemu je Tuhel naročito poznat.

Kao takvom, bilo mu je potrebno svega 24 sata po dolasku u Čelsi da njegova ekipa već na prvoj utakmici (tada protiv Vulverhemptona) izgleda vrlo jasno definisano, a da se kasnije, vremenom, formira i prikazuje u sve kompleksnijem, fluidnijem i na kraju krajeva - kvalitetnijem svetlu. Već nekoliko sati po završetku njegove tada debitantske utakmice u londnskom Čelsiju, mnogi su ostali začuđeni detaljima koje je uspeo da primeni posle samo jednog treninga. Slično je svoj mandat započeo i u Minhenu. Ovoga puta, imao je objektivno značajno težeg protivnika, iako nešto više vremena za rad. 

Debi protiv velikog rivala koji je direktan kandidat za titulu, i to u trenutku kada, nakon dugo vremena Bajern nije bio prvi na tabeli. Da li je od Tuhela moglo da se očekuje išta manje od vrlo jasne struktuiranosti njegove ekipe? Izvesno ne.

Bajern je tako i nastupio u nemačkom klasiku.

Jasne pozicije, rigidna struktura, definisane zone na terenu, raspored po prostorima i utrenirani osnovni postulati. To je Tomas Tuhel. To je Tomas Tuhel već samo par treninga po preuzimanju ekipe. Već u prvoj utakmici su se videli čisti obrisi toga što bi moglo da krasi njegov boravak u Minhenu. Ponovo je sve oduševio brzinom implementacija zacrtanog.

Osnovni raspored na prvoj utakmici u Bajernu, 2-3-4-1. U Čelsiju je to bilo drugačije, 3-2-2-3. Tuhel je odlučio da svoje principe prilagodi rosteru, pa se odlučio za drugačiji raspored igrača na terenu u odnosu na poslednji posao, iako smo i tokom boravka u Londonu mogli da vidimo Tuhelovu ekipu postavljenu upravo na ovaj način, ipak nešto ređe.

Šta su karakterističnosti ovog oblika u Tuhelovoj izvedbi?

Uski bekovi, maksimalna širina krilnih igrača (Liroja Sanea i Kingslija Komana), ofanzivni vezni (Tomas Miler i Leon Gorecka) striktno u prostorima između defanzivne i vezne linije, ali tako da bek, ofanzivni vezni i krilo stoje u tri različite vertikalne linije, kao što je prikazano na slici ispod.

Ovime se postižu različiti uglovi, nema igrača na istim linijama i razmaci između najbližih igrača (bek-krilo-ofanzivni vezni) su svuda definisani dijagonalnim linijama.

Dijagonalnost je jedan od ključeva Tuhelovog fudbala. Jedan je od trenera koji u izuzetnoj meri vodi računa o upotrebi dijagonalnog dodavanja, koje se smatra najuticajnijim u fudbalu (s obzirom da kombinuje dodavanje unapred i dodavanje u stranu). Upravo tako, Tuhel insistira i da igrači već po svojim osnovnim pozicijama budu razdvojeni dijagonalnim linijama.

Lopta uglavnom i ide dijagonalno. Na tome se insistira, to je osnovni postulat.

Pri prvom ulasku u svlačionicu Bajerna, tokom posete stadionu, Tuhel je u šali prokomentarisao kako već treći put u karijeri sarađuje sa Erikom Maksimom Šupo-Motangom, kamerunskim napadačem. On je upravo bio prvi oko kojeg je počeo da gradi određene definisane i pripremljene situacije. S obzirom da je napadač koji veoma dobro učestvuje u polju, tokom razvitka napada, Tuhel je to počeo ekspresno da koristi. Usko pozicionirani bekovi korišćeni su za navlačenje pritiska, kojim se potencijalno otvaraju dodavanja unapred ili na bok, na način na koji to Tuhel upravo želi - dijagonalno.

Jedna od inicijalnih pripremljenih ideja bila je uključivanje Šupo-Motinga, teranje defanzivne linije Dortmunda da pravi defanzivne rotacije (da štoper dalekim izletanjem van linije isprati Šupo-Motanga, a da ostali moraju da reaguju u skladu sa tim), čime bi se omogućilo ofanzivnim veznim i krilnim igračima da napadaju prostor, što je Bajern u više navrata veoma efektno radio.

Veoma impresivna sinhronizacija postignuta za izuzetno kratak vremenski period. Da je trenirano i planirano, pokazuje činjenica da je na isti, prikazani način Bajern više puta sebi omogućavao dolazak u situaciju za napadanje prostora iza leđa Dortmundove odbrane, konstantno praveći 2 na 1 situacije protiv defanzivaca koji pritom i bivaju napadani po dubini, u punoj brzini.

Ipak, ovako utreniran automatizam razvitka napada i čitav planiran, gotovo nacrtan i definisan proces protoka lopte vremenom više postaje ograničenje nego prednost, s obzirom da je fudbal kompleksna igra sa velikim brojem haotičnih i nepredvidivih situacija.

Varijacija na temu, odnosno veoma sličan koncept progresije napada koristila je i Ćavijeva Barselona u periodu neposredno po njegovom dolasku na klupu, s obzirom da je i on ekipu preuzeo u trenucima kada je sezona već uveliko bila u toku.

Bio je ovo jedan od osnovnih modela napadanja Barselone u tom periodu, a takav tip eksterno kreiranih i ponavaljujućih situacija veoma često se može videti upravo kod ekipa koje tokom sezone menjaju trenere i proživljavaju razne tipove turbulencija.

Stavljanje ekipe pod kontrolu eksternim metodama, rigidnim modelom koji se može lakše kontrolisati od strane trenera, neretko može biti kratkoročno rešenje za premošćavanje određenog kriznog perioda. Bajern trenutno jeste u svojevrsnom kriznom periodu, a Tuhel je pokrenuo proces stabilizacije istog. Na karakterističan način.

Brzom implementacijom osnovnih postulata u igri, što mu omogućava trening metodologija koju primenjuje, ali i jasno postavljenom strukturom u sredini kojoj identitetski može odgovarati ono što on može da ponudi. U kojoj meri i na koji način - ostaje da se vidi. Prvi korak je bio izuzetno važan, pobeđen je jedan od najvećih rivala i ponovo je uspostavljena prednost na tabeli.

Bajern sada verovatno ulazi u komforniju zonu. Čim su iz nje izašli, nastao je problem. Nemci se rigidnošću, strukturom, poštovanjem pravila organizacijom vraćaju u nju.

Piše: Albert MORGAN, fudbalski analitičar i pomoćni trener.