Mister trista miliona evra

(Tekst preuzet iz magazina Nedeljnik, piše: Željko Pantelić)

Karmine Rajola, zvani Mino, moderna je, fudbalska verzija jermenskog biznismena Kalusta Gulbenkjana, poznatijeg kao "Mister 5%", toliko su koštale usluge velikog filantropa (ostavio je jednu od najvećih umetničkih kolekcija gradu Lisabonu, gde se nalazi muzej koji nosi njegovo ime), za posredovanje u poslovima sa naftom i Džerija Magvajera, iz istoimenog filma sa Tomom Kruzom. Rajolina nafta su fudbaleri i njegovi procenti su znatno viši, idu od 10 do 25 posto, a s obzirom na Minovu zaljubljenost u slikarstvo - čuvena su njegova poređenja Ibrahimovića sa Leonardovom "Mona Lizom", Balotelija sa radovima Van Goga, ili Điđija Donarume sa remek-delima Modiljanija -- ko zna, možda i on ostavi nešto iza sebe, barem u svojoj rodnoj Donjoj Nočeri, Napulju ili Harlemu pored Amsterdama gde je odrastao. Zasad Mina u Italiji zovu "Mister trista miliona evra", toliko se procenjuje da je Rajola zaradio od transfera i obnavljanja ugovora svojih klijenata.

Šira srpska fudbalska javnost čula je za Mina pre 12 godina kada je optužio Sinišu Mihajlovića da je vređao na srpskom jeziku Zlatana Ibrahimovića tokom meča Juventus - Inter. Bivši srpski fudbaler je odgovorio Rajoli bez pardona: "Ne mogu da oćutim neopravdane optužbe gospodina Mina Rajole, Ibrahimovićevog menadžera. Sa Rajolom, između ostalog, o fudbalu ne mogu da pričam. Ja ga poznajem samo kao odličnog picajola. Pozvao bih ga rado u goste pošto u kući imam veliku rernu i on bi mogao da mi pokaže kako se prave pice". Mihajlović je tako doprineo širenju netačne priče da je Rajola pravio pice u porodičnom restoranu. Istina je da je Rajola radio kao konobar u porodičnoj piceriji koja je kasnije prerasla u restoran.

Ta medijska prepirka nije uticala da se putevi Rajole i njegovih štićenika, uključujući i Ibrahimovića, ne ukrste sa Mihajlovićevim u Interu i Milanu. Mino nije zlopamtilo, pogotovo kada se radi o medijskim nastupima koje i sam obilato koristi da ostvari ili sakrije svoje prave ciljeve. Nije se naljutio ni kada ga je Ibrahimović u svojoj knjizi definisao kao "divnog debeljuškastog idiota". Roberto Pruco, nekadašnji golgeter Rome, sa kojim svakoga radnog jutra radim emisiju na rimskoj radio-stanici Radio Radio, kaže da se Mino nije promenio ni za jotu.

"Mino je isti kakav je bio i pre 25 godina. Uvek u farmerkama, u majici ili havajskoj košulji, japankama ili patikama, nikad u odelu, sa kravatom ili sa cipelama. Neposredan, srdačan, pričljiv, zabavan, politički nekorektan, pogotovo kada brani svoje igrače. Nije uopšte čudo što ga njegovi fudbaleri vole, jer je on uvek uz njih, spreman u svakom momentu da uzme prvi avion ili voz i da reši neki njihov problem", opisuje Rajolu nekadašnji Romin bombarder. Jednostavno, kada bi se kojim slučajem Mino zatekao u nekoj pečenjari na Ibarskoj magistrali ili u okolini Čačka, svi bi mislili da je lokalni ili kamiondžija u prolazu na pauzi za ručak. Nikome ne bi palo na pamet da pored sebe ima čoveka koji je samo ovog leta, između svoje zarade, koštanja transfera, i onoga što su inkasirali njegovi igrači, zavrteo pola milijarde evra.

"Ako drugi rade kao bicikl, ja radim kao svemirski brod", nije nikada krio svoj razmetljiv karakter Debeljuca (copyright Zlatan Ibrahimović) da dočara motive svoje uspešnosti na fudbalskoj pijaci. Udomljivanjem Marija Balotelija u Nici, ušao je zaista u krug čarobnjaka, mada je samo čudo da je svaki put kad je Baloteli menjao klub, i pored toga što mu je cena padala, on dobijao sve izdašniju godišnju platu (šest miliona evra od Liverpula).

Čuvene su njegove "dijalektičke" rasprave sa Aleksom Fergusonom ili Pepom Gvardiolom kojem je savetovao psihijatrijsko lečenje pošto je hteo da proda Ibrahimovića godinu dana posle plaćenih sedamdeset pet miliona evra Interu za Šveđanina jugoslovenskog porekla. UEFA i FIFA nazvao je - još pre nego što je izašlo sve na videlo - mafijaškim organizacijima, ali pre svega zato što nisu dale Zlatnu loptu Ibrahimoviću. Za Platinija je rekao da je nekompetentan i da radi samo za sebe, a da je Blater dementni diktator, dok je Švajcarac iz Vispa vedrio i oblačio svetskim fudbalom. Zbog te izjave umalo nije izgubio licencu FIFA agenta, na kraju je platio samo mandatnu kaznu od 4.000 evra.

Za Mina ne bi bio problem ni da je izgubio licencu jer je on dao novi značaj ulozi "posrednika" u fudbalskim transferima. Nije tajna da mnogi predsednici klubova ili igrači sami traže pomoć od Rajole da bi doveli ili prodali nekog igrača, odnosno pronašli novi tim. Američka revija Forbs svrstala je Rajolu na peto mesto liste najmoćnijih menadžera na svetu, ispred njega su Žorže Mendeš (menadžer Ronalda, Hamesa Rodrigeza, Falkaa, Di Marije, De Hee, Tijaga Silve...), Džonatan Baret (Bejl, Luk Šo, Džo Hart...), Volker Strut ( Rojs, Gece, Kros...) i Hose Otin (Tores, Havi Martinez, Pedro...). Međutim, "Kralj Mino" je taj menadžer kojeg fudbaleri traže ili porodice talentovanih dečaka. Za razliku od drugih velikih menadžera koji rade sa armijom zaposlenih i potčinjenih, Mino po uzoru na svog idola Džerija Magvajera, iz istoimenog filma sa Tomom Kruzom u glavnoj ulozi, radi gotovo sam, sa samo par odanih saradnika i sa limitiranom brojem klijenata jer, kao Džeri Magvajer, Mino želi da bude sve svom klijentu: prijatelj, ispovednik, rame za plakanje, podrška...

Rajola je nedonošče, rodio se mesec dana pre roka, i legenda kaže, a i on sam je podgrejava, da se njegovom ocu Mariju otelo iz usta da naglas konstatuje zaprepašćen: "Što je ružan". A da stvar bude još grotesknija, i ostali rođaci i prijatelji, koji su se tu našli, ne samo što se nisu usprotivili tom nemilosrdnom sudu, nego su mu dali za pravo. Mino nije imao ni punih godinu dana kada je njegov otac odlučio da se preseli, sa celom porodicom, iz Donje Nočere, varošice podno Vezuva, između Napulja i Salerna, u Holandiju.

Familija Rajola nastanila se u Harlemu, predgrađu Amsterdama, i tu je otvorio sendvičarnicu. Mino sa tri godine ne odvaja oči od crtanih filmova sa Mikijem Mausom i tako je naučio engleski, koji kao i ostalih šest jezika, uključujući i italijanski, neće gramatički ispravno govoriti. Tek što je napunio 11 godina, Mino počinje da radi u radnji svog oca. Sa nepunih 15, Mino je već postao "glava" porodice, neuglednu sendvičarnicu pretvara u piceriju. Ideja golobradog Rajole je koliko jednostavna, toliko i genijalna. Zbog luka u Roterdamu i Amsterdamu u Holandiju svakodnevno dolaze kamiondžije iz njegovog rodnog kraja, za njih nije ništa da donesu par gajbi paradajza, plavog patlidžana, tikvica, mocarele i drugih lokalnih proizvoda iz Kampanje. Za kratko vreme picerija postaje kultno mesto u Amsterdamu i okolini. Posao ide toliko dobro da se vrlo brzo pretvara u restoran, po istom principu: italijanska kuhinja od isključivo italijanskih namirnica. Dobar glas picerije i restorana sa sobom dovodi i prestižne, bogate i uticajne klijente.

Rajola nije bio talentovan za fudbal i nije ostavio neki trag u podmlatku lokalnog tima, a i kako bi kada je u njemu tada igrao igrač kojeg je naš Vujadin Boškov slikovito opisao kao "jelena koji istrčava iz šume", reč je o Rudu Gulitu. Ali Mino shvata da se od fudbala može zarađivati novac na više načina, ne samo kao igrač ili trener. U međuvremenu predsednik Harlema postao je redovni gost njegovog porodičnog restorana, Mino koji već drži sve konce restorana u rukama radeći kao šef sale, blagajnik, konobar, obavezno lično uslužuje predsednika svog kluba i svakim put mu, malo u šali, malo u zbilji kaže: "Ti o fudbalu nemaš pojma". Jednom se predsednik samo nasmejao, drugi put je odgovorio da ako se ne razume u fudbal bar se razume u žene (tri puta se ženio), da bi treći put poklekao i rekao: "Ok, Mino, hajde da vidimo koliko se ti razumeš u fudbal", i ponudio mu mesto sportskog direktora kluba, sa posebnim zaduženjem za rad sa mladim fudbalerima.

Minu je bilo dovoljno par meseci da shvati relacije i odnos snaga u holandskom fudbalu. Prva meta mu je bila sindikat fudbalera. U veoma kratkom roku prelazi put od žestokog protivnika sindikata fudbalera do ekskluzivnog zastupnika sindikata. U tom periodu Rajola pravi još jedan maestralan poslovni potez. Dnevna zarada od restorana je dobra i može lepo da se živi, čak i da se priušti 13 godina starija devojka, barem se Mino hvali da se kao 18-godišnjak zabavljao sa gospođicom gotovo duplo starijom od sebe. Danilo Kanovi, jedan od najdugovečnijih fudbalskih menadžera, priznaje da i on nosi deo odgovornosti za kreiranje "monstruma": "U životu sam napravio veliki broj pogrešnih poteza i jedan od njih je što sam omogućio Rajoli da uđe u svet fudbala. On je imao restoran u blizini Fudbalskog saveza Holandije, predsednik i drugi funkcioneri su često išli kod njega na ručak. Kada smo osnovali udruženje međunarodnih menadžera, ja sam mu omogućio da uđe unutra i tako je počela njegova priča".

Ali nije dovoljno da se napravi odlučujući skok za ulazak u svet fudbalskih moćnika o kojem Rajola sanja. Potez proviđenja bila je kupovina prvog "Mekdonaldsa" u Harlemu za sve pare koje je do tada uštedeo. Posle samo par meseci taj "Mekdonalds" Rajola je prodao za duplo veću sumu novca. Bila je to prva, kako bi Italijani rekli, "plusvalenza", odnosno dodatna dobit, u njegovoj menadžerskoj karijeri.

Sa novcem zarađenim od prodaje "Mekdonaldsa" Rajola otvara svoju prvu agenciju za prodaju fudbalera: "Intermeco". Već na početku sudara se sa velikim problemom: kompletno tadašnje tržište fudbalera drže dva čoveka koji su kreirali moćni duopol. Jedan se zove Koster Kor, i osim toga što je bogat i moćan, on je i tast ikone holandskog fudbala Johana Krojfa. Drugi je Apolonijus Konijnburg koji je sa Pitom Kajzerom (prvim fudbalerom u istoriji Ajaksa koji je potpisao profesionalni ugovor sa holandskim klubom) imao agenciju "Interpo".

Rajola ulazi sa "klizećim startom" u dvojni monopol sa, za to vreme, revolucionarnom idejom. Smanjiti cenu transfera u korist godišnje plate. To jest, klub koji kupuje fudbalera plaća manje igrački karton, ali zato daje veću platu igraču. U tom periodu Mino, koji je kao i svi ljudi iz Napulja i njegove okoline, vatreni navijač Napolija, zove tadašnjeg predsednika kluba Ferlaina, ne bi li ga ubedio da kupi Harlem i da uspostave neku vrstu mosta između Holandije, rasadnika talenata, i italijanske Serije A, u tom periodu najjače i najbogatije lige na planeti. Ferlaino posle dužeg razmišljanja odbija ponudu, ali Mino ne odustaje od poslovnog povratka u svoju otadžbinu. Početkom poslednje decenije prethodnog veka, Mino Rajola dovodi u Italiju prvog svog igrača: Brajana Roja. Smestio ga je u Fođu čuda Zdeneka Zemana. Zatim je lansirao menadžersku modu koja je i danas veoma aktuelna. Mino je doveo Denisa Bergkampa u Inter ali je u paketu sa njim "uvalio" Nerazurima i Vima Jonka, drugim rečima Rajolin specijalitet je da uz veliku zvezdu, obavezno plasira u isti tim i jednog svog, eufemistički rečeno, manje dobrog klijenta.

"Boemo", kako oslovljavaju Zemana u Italiji, zbog njegovog češkog porekla, nije bio jedini Čeh koji će promeniti još jednom tok karijere Mina Rajole. Bio je to Pavel Nedved. Plavokosi fudbaler će definitivno izbaciti u prvi plan ime Italo-Holanđanina. Mino je bukvalno "iskopao" Nedveda i odveo ga u Lacio, posle Evropskog prvenstva u Engleskoj 1996. godine, za tadašnjih devet miliona maraka. Za pet godina boravka češkog asa u Rimu, Mino će kod Kranjotija tri puta isposlovati povećanje plate za svog klijenta i samim tim obezbediti sebi dodatnu zaradu. U tom periodu Rajola doživljava još jedno "prosvetljenje". Prosto je opčinjen filmom "Džeri Magvajer", toliko da je svoju agenciju nazvao "Magvajer". Tom Kruz u ulozi sportskog menadžera sa humanim licem koji propagira manji broj klijenata ali sa prisnim, prijateljskim odnosom između agenta i sportiste, postao je zvezda vodilja Mina Rajole.

Kopirajući Kruzovu filozofiju iz pomenutog filma, Minov zaštitni znak je postalo i zbližavanje sa najužim članovima porodice, posebno sa suprugama. Kada je početkom milenijuma shvatio da je Kranjotijeva era na izdisaju u Laciju - još jedna fundamentalna osobina Rajole je da prati sve šta se oko njega i njegovih klijenata događa - odlučio je da prebaci Nedveda u Juventus. Dogovorio se sa Kranjotijem da naprave predstavu za navijače kako bi lakše podneli odlazak Nedveda koji ne samo što je postao simbol Lacija već nije hteo ni da čuje da se seli iz Rima, jer se njemu, a posebno njegovoj supruzi veoma sviđalo da živi u Večnom gradu. Kranjoti prihvata ulogu i saopštava Nedvedu da za dobro kluba mora da ga proda Juventusu, sve ide po dogovoru, dok Lučano Mođi, kršeći dogovor izlazi u javnost sa vešću da Nedved prelazi u redove Bjankonera. Nastaje panika, Ivana, Nedvedova žena ima histeričan napad, ne želi ni da čuje da se iz bajkovitog Rima preseli u hladni, provincijski i sivi Torino. Nedved ne želi da pređe u Juve, i tu na scenu ponovo stupa Mino. Preko Ivane ubeđuje Pavela da prihvati transfer i Nedved koji je 1996. godine plaćen devet miliona maraka, prelazi u Juve za sedamdeset sedam miliona.

Odnos sa suprugom jednog drugog svog klijenta još više će uticati na bankovni račun "Debeljuce". Pošto je sa dovođenjem Nedveda u Juventus, otvorio vrata najtrofejnijeg italijanskog kluba, Mino ima ideju da lansira Zlatana Ibrahimovića, tada još samo igrača sa velikim, ali neiskazanim potencijalom u Ajaksu. Prema svedočanstvu samog Ibrahimovića, kada je prvi put video Rajolu kako ulazi u restoran gde su imali sastanak, pomislio je da se radi o nekom pitoresknom liku iz serije "Sopranovi": "Zar je moguće da je ovaj mali debeli patuljak fudbalski menadžer?" Osim što je pojeo količinu hrane za petoro ljudi pred zapanjenim Zlatanom, Mino je izvadio na sto papir sa imenima tadašnjih evropskih golgetera: "Vijeri 24 gola na 27 utakmica, Pipo Inzagi 20 golova na 25 utakmica, Trezege 20 golova na 24 utakmice. Zlatan Ibrahimović pet golova na 25 mečeva. Misliš da mogu da te prodam sa ovakvom statistikom? Ti misliš da si frajer? Misliš da možeš da me impresioniraš svojim satom, poršeom? Ja mislim da su to sve gluposti. Hoćeš li da postaneš najbolji ili najplaćeniji igrač?", pitao je Mino Ibru.

"Najbolji igrač", odgovorio je Zlatan. Pošto je dao ispravan odgovor, Mino mu je skresao u lice: "Ako postaneš najbolji, onda će doći sve ostalo, ako želiš samo novac, onda nećeš postići ništa. Razmisli, ako želiš da ti ja budem agent, moraš da radiš onako kako ja kažem, počev od toga da moraš da prodaš sve svoje automobile, satove i da tri puta više treniraš i da se zalažeš na treningu, jer sada je tvoja statistika očajna". Ostalo je istorija. Zlatan će preći u Juve i iz godine u godinu postajati sve bolji, skuplji i plaćeniji igrač. Barselona će ga platiti Interu sedamdeset pet miliona evra, rekord milanskog kluba, a u PSŽ-u i Mančester junajtedu će dostići cifru od petnaest miliona evra godišnje plate.

Sa Ibrom će Rajola perfekcionisati nekoliko strategija za postizanje ciljeva, počev od čuvenih "bolova u stomaku". Imaginarna bolest koja bi redovno pogađala Ibrahimovića kada bi trebalo da promeni klub ili poveća postojeću platu postala je "brend", pa je sada koriste gotovo svi menadžeri kao oružje u borbi sa klubovima za ostvarenje svojih ciljeva. Štaviše, čak i u najprestižnijim sportskim novinama izlaze naslovi o "bolovima u stomaku" fudbalera koji nameravaju da promene klub ili povećaju platu. Rajola se s vremenom toliko izveštio da je postao nenadmašan i u manipulaciji aktuelnog internet novinarstva, koje je dostiglo svoj vrhunac, upravo u praćenju događanja na fudbalskoj pijaci. Mino je doveo do savršenstva plasiranje glasina u vezi s njegovim klijentima preko medija, koje su uvek deo preciznog plana ili kampanje koju želi da sprovede. To se videlo i tokom realizacije njegovog poslednjeg i najskupljeg transfera u istoriji fudbala: prelazak Pola Pogbe iz Juventusa u Mančester junajted.

Aleks Ferguson, bivši menadžer Mančester junajteda, u svojoj knjizi je napisao da samo jednog ili eventualno dva menadžera ne može da smisli: "Jedan od njih je Mino Rajola. Nas dvojica smo kao voda i ulje", upotrebio je ser Aleks tu metaforu u svojoj knjizi da opiše odnos sa Rajolom. Ferguson jeste najtrofejniji stručnjak u istoriji Mančester junajteda, ali i menadžer koji je ispustio iz ruku Pola Pogbu koga su Crveni đavoli morali da plate sto deset miliona evra da bi ga ponovo imali na raspolaganju. Kreator te najveće mrlje u Fergusonovoj karijeri je upravo Rajola, koji je prepoznao pre svih talenat i potencijal Pola Pogbe, ali i jačanje Juventusa. Mino je orkestrirao prelazak Pogbe za minimalno, obavezno obeštećenje, za maloletne igrače (300.000 evra) iz Junajteda u Juventus 2012. godine.

Taj poklon je Juve morao da plati paktom da će od buduće prodaje Pogbe na Rajolin račun biti uplaćeno 25 odsto od njegovog transfera. Prevedeno u cifre, Mino je za Pogbin transfer od Juventusa inkasirao dvadeset pet miliona evra, plus deset miliona evra od Mančester junajteda što je "privoleo" Pogbu da se vrati na Old Traford. U međuvremenu su u Junajted stigla i druga dvojica Rajolinih igrača: Ibrahimović i Mkitarjan. Sva trojica zajedno zarađuju blizu pedeset miliona evra, 10 odsto od toga ide Minu.

Novi dragulji u Rajolinoj riznici su belgijski centarfor iz Evertona Romelu Lukaku, golman Milana Đanluiđi Donaruma i 16-godišnji Moazi Bjoti Kin za kojeg se kaže da je sledeći Didije Drogba. Nije teško zamisliti da za par godina uz pomoć "bolova u stomaku", Mino obori još jedan rekord, probije novu granicu u sve bogatijoj i sve luđoj sporednoj stvari na svetu.

Piše: Željko Pantelić, preuzeto iz magazina Nedeljnik.
Foto: Action Images.