Levina priča o teškim počecima: Došla je sekretarica, dala mi ispisnicu i rekla - možeš da ideš! Niko mi nikada nije rekao da ću biti TOP igrač

Četrnaest godina je prošlo od vremena kada je Robert Levandovski prolazio kroz najteže trenutke u karijeri, a nije imao ni punih 17 godina. Bio je potpuno odbačen od Legije iz Varšave i u tom trenutku nije znao šta dalje da očekuje od svoje fudbalske karijere. A sve do tada je dao najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Život ima čudne načine da vas nauči da istrajete i ponovo dođete na vrh – stameni Poljak je potpisao za Znič Pruskov i sa timom obezbedio dve uzastopne promocije, a pritom je u oba navrata bio najbolji strelac lige.
„Nakon što su me otpustili iz Legije, nisam znao šta da radim. Bio je to najgori trenutak u mom životu. Bio sam povređen i nisam igrao tri meseca, a tada sam polako počeo da se vraćam treninzima, iako nisam bio 100% spreman. Jednostavno, vreme je bilo neophodno da zaleči povredu. Nisam znao šta da očekujem od rukovodstva nakon te sezone i da li će uopšte želeti da produže dalju saradnju sa mnom“, započeo je obraćanje Levandovski za engleski BBC Radio.

Kao u zoni sumraka, nije Robert znao ni kuda ni kako nakon što je čuo loše vesti. Neverovatno deluje činjenica da je u jednom trenutku čak razmišljao da prekine sve i digne ruke od fudbala, ali njegova majka je imala druge planove.
„Niko iz kluba nije želeo da mi kaže šta se dešava sa mnom. Samo je jednog dana došla sekretarica, dala mi ispisnicu i rekla da mogu da idem. Kao da me je grom pogodio, izašao sam ispred i majka me je čekala da idemo kući, jer još uvek nisam imao vozačku dozvolu. Sa mog izraza lica moglo se pročitati da se nije desilo ništa dobro... Morali smo da razmišljamo o narednim koracima – da dignem ruke od svega? Nisam želeo da razmišljam o tome, jer je Legija možda napravila grešku. Majka je rekla da treba da pokušam ponovo i zaigram u drugom klubu.“

Tada je došlo vreme za novi početak koji je čekao Roberta Levandovskog – bilo je vreme da ostavi sve crne misli koje su ga pratile prethodnih godina iza sebe.
„Nakon dve sedmice potpisao sam novi ugovor. Lekari su napravili grešku, jer sam se oporavio mesec dana pre planiranog. Morao sam da se borim, jer sam ostao jedini muški član u porodici nakon što mi je otac preminuo samo godinu i po dana pre svih ovih dešavanja. To mi je bila najveća motivacija – da se borim za njih. Niko mi nije mogao reći da ne mogu, jer sam već pre toga prebrodio mnoge teške situacije u svom životu. Znao sam da samo pričaju gluposti, jer trudom i radom se sve može postići, samo ako se to zaista želi.“

A fudbalski stručnjaci koji su ga kroz život pratili nikada nisu želeli da ga iskreno pohvale, da kažu da je stvarno izuzetan i da će jednoga dana otići daleko. Uglavnom su stizale samo kritike kada nešto zabrlja.
„Nikada u životu nisam upoznao trenera koji bi me pogledao u oči i rekao – „momak, postaćeš vrhunski igrač“. Postigao sam toliko golova u svojoj karijeri, a nijednom nisam čuo da mi je neko dao neku sugestiju da popravim igru.“

Samo dva veterana u jednom od klubova su mu poručila da će ga „prebiti“ ukoliko ne bude ponovo zaigrao za jedan od najboljih evropskih klubova. Ispostaviće se da su jedino oni bili glas razuma u čitavoj ovoj priči.

Levandovski je vrlo brzo izrastao u ključnu kariku Leha iz Poznanja, pa nije bilo potrebno mnogo vremena da ga primete skauti iz brojnih evropskih klubova. Sudbina je htela da karijeru nastavi u Borusiji iz Dortmunda koju je u to vreme predvodio sjajni Jirgen Klop. Dok je boravio među žuto-crnima, osvojio je dve titule prvaka Nemačke i jedan trofej Kupa – odigrao je 187 utakmica i zabeležio čak 103 gola. Ni početak u nemačkom velikanu ipak nije bio lak i bilo je neophodno dosta rada kako bi se napredovalo.
„Tokom prve dve sezone u Borusiji, moj udarac nije bio savršen kakav je danas. Morao sam dosta da treniram šut i levom i desnom nogom i želeo sam da budem sistematičan i da ne pravim previše grešaka. Najvažniji deo treninga za mene bio je kada svi ostali odu – ja sam tada ostajao i po dva dodatna sata kako bih radio na sebi. Nekada je sa mnom ostajao i golman, a nekada ne – razumem ga, i on je čovek od krvi i mesa i treba mu odmor“, šaljivo priča Poljak o svojim prvim treninzima sa timom iz Dortmunda.

Proslavljeni trener je odmah video da od Levandovskog može dosta da očekuje. Vrlo brzo ga je bacio u vatru.
„Sećam da kada sam tek došao u Dortmund da su treninzi bili izuzetno naproni i teški. Bio sam mlad i želeo sam da pokažem svima da mogu da igram sa 110% svojih mogućnosti. Zanimljivo je da sam nakon prva dva ili tri meseca bio toliko umoran da sam naredna tri meseca morao znatno slabije da treniram da ne bih doživeo neku težu povredu koja bi me ponovo odvojila od fudbala. Kada se sada vratim na to vreme, shvatim da sam dosta toga naučio. Već u novembru te godine sam se vratio u punu formu i krenuo da rešetam mreže rivala.“

Poljak je tada shvatio da dečački snovi ipak mogu da se ostvare, video je da može da postane jedan od najboljih igrača na svetu.
„Kada sam odrastao, najveća želja mi je bila da zaigram na nekom od najvećih stadiona pred 80.000 ljudi. U Poljskoj  tada nije bilo previše kvalitetnih igrača, pa sam morao da razmišljam šire. Idoli su se polako smenjivali kako sam postajao stariji – prvo mi je to bio Roberto Bađo, pa onda Alesandro Del Pjero, a na kraju sam oko bacio na Tjerija Anrija. On je bio izuzetan, ne samo zbog načina na koji je postizao golove, već zbog svega drugog što je radio za tim. Sećam se sa kojom lakoćom je postizao golove i odmah sam rekao – želim to da naučim! Želeo sam da budem kao on, ali da istovremeno imam svoje „ja“, da budem Robert Levanodvski. Sećam se kada sam ga prvi put video kao tinejdžer, samo sam povikao – „jao, pa to je moj idol iz detinjstva“. Vreme prolazi, a on sada želi moj dres. Fantastično!“

Onda je prešao u Bajern i sve ostalo je istorija. Dotakao se na kraju Robert i one čuvene utakmice kada je postigao pet golova za svega devet minuta. Bio je ljut na činjenicu da nije igrao od početka!
„Zaista sam bio povređen od prethodne utakmice u Ligi šampiona, ali sam smatrao da treba da počnem meč protiv Volfsburga. Sedeo sam na klupi i čekao svoj trenutak, a onda je on došao. Pet golova u devet minuta, vau... Nikada nisam mogao ni da pomislim da mogu da uradim tako nešto. Prijatelji i porodica su gledali taj meč i kasnije smo pričali – nisam imao pojma kako sam to uradio. Ni dva, tri meseca kasnije, ni danas... Samo sam bio fokusiran na meč i to je to.“

Nikada ne treba odustajati, a zna to i Levandovski. Uvek postoji bar onaj jedan promil nade da sve može da se preokrene na bolje. Valjda ova priča pokazuje da teorija verovatnoće nije uvek u pravu.

„Snovi zaista mogu da se ostvare“, zaključio je Poljak.

Foto: Reuters