Lebbe geht weider: MOZZART sa navijačima Ajntrahta u Frankfurtu, gradski prevoz besplatan uz sezonsku, Luka bilo kuda, samo ne u Bajern

"Lebbe geht weider". Iliti u slobodnom prevodu "Život ide dalje". Kultna rečenica koju je Dragoslav Stepanović izgovorio 1992. godine posle izgubljene utakmice za titulu protiv Hanze u poslednjem kolu (postala je i moto Ajntrahta, a i naslov je Stepanovićeve autobiografije) idealno se uklapa i u današnji ambijent na ulicama Frankfurta. Nedelja je mračna i tmurna, radi tek po neki restoran, a ljudi mahom prepričavaju detalje sa jučerašnje utakmice. Pitaju se da li je moglo bolje.
"Bajern nije naša liga. Da smo mu dali dva ili tri, on bi nama šest", kaže čuveni Stepi sa kojim smo se sreli posle utakmice u pres centru Komercbank Arene.

U Frankfurtu smo naravno zbog trojice naših Srba u Ajntrahtovom timu. Spremili smo vam, navikli ste valjda već, neke zanimljive praznične intervjue. I ne samo sa njima. Ali otom-potom. Da se vratimo mi na Frankfurt. Bajern je bio njegov gost u subotnjem meču poslednjeg kola jesenje polusezone. Herbstfinale. Kako da odoliš kad si već tamo? Pa da sumiramo utiske.

Sjajno je zdanje stadion Ajntrahta. Prava fudbalska arena za 50.000 duša koja, ako izuzmemo omražene im Bavarce, diše samo za jedan klub. Teško da može rečima da se opiše veza navijača sa ovim klubom. To morate da vidite sami. Bukvalno negde oko 15 časova reke Frankfurtersa krenule su s one druge strane Majne na nekadašnji Valdstadion, usred nedođije, umesto koga je sada jedna prava fudbalska lepotica.

“Švabo ne bi bio Švabo”, kad sve to ne bi besprekorno organizovao. Tako se na dan utakmice uvodi specijalana tramvajska linija (broj 20) sa glavne železničke stanice ka stadionu. Tramvaji idu na svakih tri minuta. Razlog je jasan, da se smanje gužve i rastereti saobraćaj, ali i da bi ljudi mogli da piju i uživaju. Da, da, na stadion Ajntrahta možete ući u vidno alkoholisanom stanju, to je OK dokle god ne pravite incidente. Fudbal i pivo, to je najčešće zabava navijača Ajntrahta, tek po neki dim "trave" samo zamiriše da podseti na navijačku atmosferu.

Tramvaji koji prevoze navijače su prepuni. Otac sa sinovima i drugi tata sa ćerkama, svi sa crno-belim šalovima Ajntrahta oko vrata. Prelep prizor.

U tramvaju i navijači Bajerna, dva momka i dve devojke s pivom u ruci, ali niko da ih popreko pogleda. Samo čuvena poskakalica. "Ko ne skače Bajernovac, ale, ale", tek da se gosti postide.

Čim siđete na poslednjoj stanici Stadion, čeka vas nagrada. Tu su štandovi sa pivom, kobasicama i navijačkim rekvizitima i retko ko može da im odoli. Ja sam kupio kapu sa grbom Frankfurta, zimsku, 10 evra, dolaze hladni dani, biće dobra za beogradski mraz. Ulazi se lagano na stadion, bez gužvi i bez rigoroznog pretresa.

Na stadionu navijanje diktira zapadna tribina. Tamo su ultrasi, dobri, ali i ozloglašeni momci o kojima i navijači Ajntrahta imaju podeljeno mišljenje. Jednima se sviđa njihov humanitarni rad i pomaganje lokalnoj zajednici, drugima baš i ne kada recimo izazovu tuču s policijom u Rimu na gostovanju kod Lacija. I zbog toga ih se klone. Ajntrahtovi ultrasi inače ne vole Lacijale. U Frankfurtu su levičarski objasnili, u bratskim su odnosima sa “kolegama” sa Atalantine tribine. Desničare iz Rima ne mogu da smisle. Ostali navijači su apolitični. Ili bolje reći da svako ima svoj stav, ali ga drugima ne nameće.

Naš domaćin tokom boravka u Frankfurtu bio je Moric Ester. Sjajan momak i čest gost Beograda, koji je zbog ljubavi prema našim ljudima i Partizanu počeo i da uči srpski. Dobro mu ide, a naravno naučio je prvo psovke koje je u velikoj meri upotrebio i sinoć na Bavarcima, posebno na Riberiju kojeg je čitav stadion izviždao nekoliko puta zbog foliranja. Šta su mu skandirali, bolje da ostane tajna...

Moric je i jedan od potpredsednika fan kluba "Čarli Kerbel" koji nosi ime po fudbaleru koji je čak 602 puta oblačio dres Ajntrahta. Celu karijeru proveo je u Frankfurtu, legenda je kluba, a sledeće godine kada se bude proslavljalo 30 godina postojanja ove navijačke grupe baš će Kerbel zauzeti centralnu ulogu u proslavi.

Inače, fan klubovi su srce kompletne navijačke kulture u Nemačkoj. Možemo da se mrštimo i možda nekome ne bude pravo, ali za razliku od nas Nemci je i te kako imaju. I čuvaju je. Tako na primer osim što plaća godišnju članarinu Ajntrahtu, Moric placa i simboličnu članarinu u fan klubu (30 evra), koji se, osim što prati Ajntraht kod kuće i na strani, bavi i humanitarnim radom i pomaže najugroženije.

Pored Morica, upoznao sam na ovom putu i Uvea i Jerga. A gde bih nego za štandom s pivom posle utakmice. Jedan je vodoinstalater, drugi kuvar, imaju gotovo 50 godina i podjednako su ludi za Ajntrahtom. Još kad im pomenete da ste iz Srbije i čujete iz njihovih usta "ićić" (aluzija na poslednja slova prezimena naših igrača koji igraju za Ajntraht) nema šanse da vam ne plate pivo.

Jerg, koji je predsednik fan kluba, čak nas je ugostio i u svom domu posle utakmice, u pravom malom svetilištu koje je posvećeno Ajntrahtu. Orao, zastitni znak kluba, dominira svuda u ovom stanu, čak i u toaletu... Šaš, kako ga prijatelji iz milošte zovu, ima suprugu i dva sina, kojima nije našao kartu za jučerašnju utakmicu, pa su morali da posmatraju meč kod kuće. Inače, ako niste vlasnik sezonske karte jako je teško pribaviti ulaznicu za neku utakmicu Ajntrahta, jedino ako poznajete igrača ili imate debelu vezu u klubu.

Godišnja karta za Ajntraht košta 125 evra, a osim prisustva utakmicama kod kuće imate i pravo preče kupovine karata za gostovanja. Takođe, na dan utakmice besplatno se vozite gradskim prevozom. Voz ili tramvaj nije bitno, samo se opustite i udarajte po pivu. Ono što je najzanimljivije, ceo grad je na dan utakmice u crno-crveno-belom. Svako na sebi ima obelezje Ajntrahta bilo da se radi o dresu Džej Džej Okoče ili ovim novijim majicama. Šalovi oko vrata se podrazumevaju.

Ljudi u invalidskim kolicima, žene sa štakama, roditelji s decom, svi idu na fudbal. U gradu od 750.000 stanovnika i ova subota je bila sveti dan.

##GALERIJA##

Jedino, što je Bajern pobedio. Ajntraht nije bio na prepoznatljivom nivou, kažu navijači umorni su i od Lige Evrope. Teše se. Mada su i mogli da predosete šta će da se dese. I na tribinama je bio primetan veliki broj Bajernovih navijača na mestima koja nisu njima namenjena. To je zato što su ulaznice - po znatno skupljoj ceni - kupovali od Ajntrahtovih navijača, nevoljnih da prisustvuju porazu koji se spremao. Znali su u Frankfurtu šta ih čeka protiv Bajerna. To je, rekoše nam Moric i drugari, veliki poblem kada se igra s Bajernom. Isuviše veliki respekt i možda zato Ajntraht još čeka na bundesligaški skalp Bavaraca.

Kako bilo, zaista je lepo gledati fudbal u Frankfurtu. Ajntraht je neizostavni deo zivota njegovih navijača i klub na koji su neizmerno ponosni. Ponosni jer se u vreme modernog fudbala ne razbacuje stotinama miliona evra, već fura neku svoju priču koja prevazilazi okvire normalnog života. Velika većina mojih novih prijatelja prošlog leta nije išla na odmor. Ne zato što nemaju para, već zato što su slobodne dane trošili na gostovanjima u Ligi Evrope. Išli su na Kipar pa u Rim, na proleće će u Ukrajinu sa samo jednom željom - da Ajntraht osvoji Ligu Evrope. To bi, veruju, pomoglo da Luka Jović ostane i sledeće sezone, a zanimljivo da ga Jerg već vidi u Realu u dogledno vreme za veliku lovu. Bilo gde, samo da nije Bajern.