Iskrivljeno lice srpskog fudbala: Kod nas sa 17 traže pobede, napolju do 20. razvijaju talente

(Od izveštača MOZZART Sporta iz Antalije)

Omladinci prvaci sveta, kadeti najbolji u Evropi, osim dva zlata sa velikih takmičenja (2013, 2015), još dva finala Prvenstva Evrope mladih selekcija u ovom veku (2003, 2007). Taman kad se ponadamo da ćemo nesporan kvalitet iz mlađih reprezentativnih kategorija naplatiti u seniorima usledi, u najvećem broju slučajeva, razočaranje.

Čeka se veliki rezultat A tima, a na tom najvišem nivou fudbala ne uspevamo da zakoračimo napred. Iako materijala u vidu talenata dokazano ima, baš kao što ima i ko da ih vodi, na tu temu imao je šta da kaže MOZZART Sportu Marko Nikolić, međutim... Kao da nema strpljenja onih koji odlučuju, da oforme platformu čiji cilj će biti ne da štancuje uspehe mlađih kategorija, nego izbacuje igrače za seniorsku ekipu, kako bi i fudbaleri stali u red sa vaterpolistima, odbojkašima, košarkašima...

Ne deluje da bi ideja mogla skorije da zaživi, jer se od sveta udaljavamo, umesto da mu se približavamo. Na to iskrivljeno lice srpskog fudbala ukazuje Saša Zdjelar, između ostalog objašnjavajući kako su Orlići leta 2015. na Novom Zelandu uzleteli do statusa najboljih na planeti.
"Ljudu koji se ne bave fudbalom ne shvataju da u Srbiji počinjemo da igramo sa 17 godina fudbal na rezultat, a u inostranstvu do 20. godine fudbal se igra da bi talenti napredovali. Velika je razlika između njih i nas, koji sa 16 godina, koliko je sad Filipu Stevanoviću u Partizanu, ulazimo u takmičarski ritam, u kome se od nas stalno traže pobede, pobede, pobede. Van granica naše zemlje nije tako", uverava zadnji vezni šampionske generacije sa Novog Zelanda.

Ovakav stav očekivao bi se od trenera, starijeg igrača, stručnog konsultanta, ali čim ga je uvideo i javno zauzeo dečko iz "klase 1995" onda bi ih, možda, trebalo tretirati kao preporuku da se nešto u ovdašnjem fudbalu menja. Da se obrnu prioriteti.
"Da me ne shvatite pogrešno, osvajanje Mundijalita je sjajno za sve članove generacije sa Novog Zelanda, pratiće nas ceo život, kad budemo imali po 80 godina pohvalićemo se kako smo postali prvaci sveta savladavši moćni Brazil u završnoj predstavi, ali... To je za nas bilo normalno, jer smo u glavi imali izraženu želju igranja na rezultat. Kad se pogleda pažljivo, ceo turnir Prvenstva sveta za omladice igrali smo na taj način. Ako ćemo realno, i Brazil i Mali su sigurno bili kvalitetniji od nas u tom trenutku, ali mi smo znali kako da igramo na rezultat i to je prevagnulo".

U tom trenutku je vredelo. Kao što kaže Saša Zdjelar, momci selektora Veljka Paunovića težili su takmičarskom fudbalu. Kasnije će to neke od njih koštati, ali oni koji vode fudbal za to izgleda ne mare.
"Ako pogledamo startere iz polufinala i finala, shvatićemo da su svi u nogama imali godinu ili dve, neki i po tri takmičarskog fudbala. Bez obzira da li su bili deo naše ili neke od inostranih liga. Navikli su da igraju na rezultat, pošto ako njega nema u Srbiji sve je propast. Isto tako, u Partizanu ili Crvenoj zvezdi, kad ne pobediš jednu utakmicu kao da si uradio ne znam šta".

Indikativno je da su čak osmorica startera iz finalne utakmice, kad je savladan moćni Brazil, tog leta ili u roku od godinu dana napustili Srbiju (Rajković, Gajić, Babić, Antonov, Zdjelar, Živković, Mandić, Šaponjić). Neki su shvatili da su poranili i čak se u nju vratili da rehabilituju karijere, jer za seniorski fudbal nisu bila spremni, čime Zdjelareve reči s početka teksta dobijaju smisao. Uostalom, iz Švajcarske se vratio Nemanja Antnov, iz Španije Srđan Babić, Staniša Mandić je bio na relaciji Srbija-Norveška, sam Zdjelar je oživeo u Humskoj, a sinoć je u Superligu ponovo zakoračio njegov nekadašnji saigrač sa Omladinskog stadiona, Milan Gajić.

Ništa povoljnija situacija nije ni sa osvajačima zlata u Litvanji na EP.
"Kad odlaziš iz OFK Beograda u inostranstvo onda ne možeš da biraš. Kao što ne mogu deca Čukaričkog ili drugih klubova, sem večitih. Siguran sam da odlasci iz Partizana i Crvene zvezde nisu isti kao, na primer sa Banovog brda ili nekog drugog kluba. Zna se, kad talenti odlaze sa Topčiderskog brda čine to za više novca, klubovi koji ih angažuju računaju na njih i rade na napretku. Ima različitih primera, neki dečaci su super prošli, a koliko ih je stalo, vratilo se, traži sebe... Od mog slučaja ima deset boljih, verovatno i neko ko se nije snašao, te ne mogu nikog da savetujem, ali sam siguran da će u inostranstvu više napredovati nego ovde. To je neminovnost".

Iz Zdjelara govori iskustvo igranja Lige šampiona u dresu Olimpijakosa i uticaj šestomesečne epizode u Majorki. Na te dve adrese shvatio je zakonitosti savremenog fudbala i kako tamo daju dovoljno vremena darovitoj deci da se razviju, te ga pitamo da li nešto slično možemo da očekujemo u Srbiji, a ne samo besomučnu jurnjavu za rezulzatom. I u klubovima i u selekcijama.
"Nemoguće. Dovedete dete od 16, 17 godina u prvi tim, ukoliko nema rezultata, sklanjate ga ako ne igra dobro. Nebitno da li je stariji ili mlađi, jer je ovde sve podređeno rezultatu. To je Srbija. Klubovi žive prodaje igrača, nemaju luksuz da kao Šahtjor drže Brazilca Tajsona šest sezona u ekipi. Ili da, ako izdvoje 5.000.000 evra, naši klubovi nemaju uslova da zadrže igrača. To je istina. Žalosno, ali je tako", precizan je Partizanov zadnji vezni Saša Zdjelar.

Tema za razmišljanje. (A)ko fudbal želi da menja...

BORDO? NIJE MI ŽAO...

Umalo tokom zimskog prelaznog roka ponovo Saša Zdjelar da se otisne preko granice. Tražio ga je Bordo, mesec dana je bila otvorena telefonska veza Humska - Francuska, a na kraj ništa.
"Uprkos interesovanju, transfer se nije završio. Ne utiče to na mene, niti će na moj motiv ili partije. Srećan sam u mom Partizanu i nije mi žao što nisam otišao. Zreliji sam za godinu dana, znam ligu, bolje poznajem direktne konkurente na terenu i daću sve od sebe da budem bolji nego u minulih godinu dana".

(FOTO: Star Sport)