INTERVJU – Stefan Mitrović: U Španiji majstori, u Francuskoj fizika, u Srbiji državno pitanje

Prvo se Srbija iščuđavala kada ga je Ljubinko Drulović zvao za utakmicu sa Panamom. Pitala se: ko je sad ovaj? Pa ga je zavolela kad je u onom čuvenom meču u Humskoj skinuo zastavu „Velike Albanije“. Ali se na kraju ta ljubav istopila zbog grešaka u pojedinim reprezentativnim utakmicama. Stefan Mitrović zato sada, sa svojih 27 godina, utakmice Srbije prati kao navijač. I surovo je iskren - kaže da su dva-tri meča koja je odigrao za reprezentaciju najgora u njegovoj karijeri, da mu je nacionalni tim doneo mnogo teskih trenutaka, ali da bi rado stigao na okupljanje kada bi dobio poziv.

Mitrović je, inače, kapiten francuskog prvoligaša Strazbura u kome mu je bilo dovoljno samo nekoliko utakmica da trenera Tjerija Lorija uveri da je igrač za traku.

Nije to ni prvi put. Nosio ju je i u Gentu s kojim je igrao i osminu finala Lige šampiona. Igrao je i u slavnoj Benfiki, u Nemačkoj u dresu Frajburga, u Španiji za Valjadolid... Reklo bi se da i nije baš tako loš kao što bi neko pomisio slušajući komentare u Srbiji? Mitrović ipak realno sagledava stvari i ne troši energiju na borbu sa vetrenjačama.
„Volim da budem realan i sasvim sam svestan da su moje igre u inostranstvu bile na značajno višem nivou nego one u reprezentaciji. Nažalost, u nacionalnom timu je mnogo teže igrati i veći je pritisak. Nije to sad alibi, veliki igrači znaju da se nose s pritiskom. Jeste mi žao zbog svega toga, nadam se da ću ponovo dobiti priliku, i da ću odigrati kao na klupskom nivou, ali sam se pomirio s tim utiskom o mojim kvalitetima. Mnogo sam cenjeniji u inostranstvu nego u svojoj zemlji, i sumnjam da će tu nešto da se promeni“, iskreno će Mitrović na početku intervjua za MOZZART Sport.

Reprezentacija ovog puta nije ni bila povod što smo seli na razgovor, mada ćemo kasnije i o njoj. Direktan povod je bila ta traka u Strazburu. I ne samo traka. Strazbur je jedno od prijatnijih iznenađenja sezone u Ligi 1. Očekivala se borba za opstanak, a ekipa je trenutno na osmom mestu na tabeli.
„Pre svega bih da izrazim zahvalnost Strazburu. Ne iz kurtoazije. Ti ljudi su imali ogromno poverenje u mene jer su me doveli praktično kao povređenog igrača. I platili obeštećenje Gentu. To se u današnjem fudbalu zaista retko dešava. Verujem da sam im dobrim igrama uzvratio za taj sjajan gest.“

A kako je došlo do toga da Srbin posle samo nekoliko mečeva ponese kapitensku traku kluba s velikom tradicijom...
„Desilo se da je kapiten iz prošle sezone završio karijeru, a ja sam kad sam došao pokazao neki stav. Takav sam, direktan, kažem šta mislim, pa se ti saglasi sa mnom ili nemoj. Još na pripremama smo imali neka dva sastanka i ja sam svima rekao sve u lice. Ljudi, to, to, to i to ne valja, ovo ne smemo tako, moramo da menjamo. I trener prepozna to nešto, moj stav, odnos prema treningu i profesionalizam, pa već protiv Frajburga, mada je to bila prijateljska i mnogo rotacija u timu, prvi put ponesem kapitensku traku, a onda pred Bordo najavi da bi neko nov mogao da se ustali u toj ulozi. I to je mač sa dve oštrice jer ima tu igrača sa ozbiljnim stažom u klubu, pa bude tu i nekih pogleda, ali sve je to normalno, verovatno ni meni ne bi bilo pravo na njihovom mestu. Najbitnije je da je sad sve OK i da su me prihvatili kao lidera ekipe“, skromno će Mitrović.

Strazbur za vikend dočekuje Nim, i kvota na pobedu Mitrovićevog tima je 2,10

Otkud uopšte Strazbur?
„Imao sam tri ponude: Strazbur, Rems i Ren. Obišao sam sve klubove, proveo u svakom po dva dana i Strazbur mi se od početka najviše dopao zbog neke zdrave, fudbalske atmosfere. I predsednik Mark Keler je bivši reprezentativac Francuske. Međutim, Strazbur na početku nije imao novac da plati obeštećenje Gentu (3.000.000 evra, prim.aut), pa sam bio na pragu Remsa. Ali kad se Strazbur javio opet nisam imao dilemu. Ljudima iz Remsa se nije svidela moja odluka, bio je i veliki tekst u Lekipu, kako smo preko njih dizali cenu, a stvarno nije bilo tako, nego ti se bukvalno u sat vremena promeni.“

PREGOVORI O PLATI: ŽENA I JA, ŽELEZNIČKA STANICA...

Iskusio je to Mitrović još ranije. Seća se i kad su ga na početku profesionalne karijere u Metalcu saigrači gledali s podsmehom zato što je na treninge dolazio prvi i odlazio poslednji. Podsmevali su mu se zato što radi individualno, govorili da je lud... A onda – iz Metalca u Belgiju.
„U fudbalu ti je sreća mnogo važna. Sreća i da budeš spreman za tvoj trenutak, kad dođe. Znam da ovde za mene svi pričaju da sam menadžerski igrač, a ja sam do Benfike stigao bez menadžera. Prvo me je u Kortrajk odveo skaut Ivica Jaraković. I to zato što je pratio Danijela Mojsova iz Vojvodine. I jednom je morao da vozi sina na neki rođendan pa nije stigao do Novog Sada. I pošto je iz Užica, svrati da pogleda duel Metalca i Spartaka u Gornjem Milanovcu. Ja tu odigram baš dobro, on počne da me prati i tako odem u Belgiju. Kakvi menadžeri, s ljudima iz Kortrajka smo o plati žena i ja pregovarali u hotelu blizu železničke stranice“, smeje se Mitrović.

Nije mu to jedina takva priča.
„U Benfiku sam otišao na sličan način. Rui Košta je gledao Mišija Batšuajija dok je igrao za Standard. Mi dobijemo 1:0 u Liježu, ja igrač utakmice, on me tu zapazi i eto Benfike. Samo što je Benfika mene progutala, nikad nisam dobio pravu sansu, ali sam u Benfiki video da imam kvalitet da igram na ozbiljnom nivou u evropi. Onda sam otišao na pozajmicu u Valjadolid, gde sam napravio svoje ime i odigrao odlicnu polusezonu u kojoj smo pobedili Barselonu i odigrali 1:1 protiv Reala, pa tek u Frajburg prvi put preko menadžera koji je stvarno nešto završavao.“

Kratak intermeco jer Benfika to zaslužuje. Davno nam je Nemanja Matić pričao kako je na Lužu ponekad trening teži od utakmice. Na teren istrči 50 igrača iz svih krajeva sveta, svi se bore za svoje mesto pod suncem. Nema tu milosti.
„Kažem, Benfika guta igrače. Mada ja i dalje smatram da sam imao sreću što sam radio sa Žoržom Žezusom. I veći igrači od mene, oni koji su igrali u većim klubovima s većim trenerima, govore da je Žezus najveći taktičar na svetu. Pazi sad, treći trening, odvoji nas on, nas četvorica iz odbrane plus Matke. On vodi loptu i mi radimo pomeranja, treba da se postavimo gde treba. U jednom trenutku viče Žezus nešto: Mitrooo, puttaaa... Ja gledam Matića, on mi namigne, kao sve OK, dolazi Žezus, hvata me za ramena i pomeri me bukvalno pet centimetara. I kaže: Tu! Posle svakog pasa moraš da uradiš sprint, pa on tu broji, ko nije uradio dovoljno mora posle treninga da nadoknadi. Neverovatan je.“

Ali da se vratimo na Francusku, sa mnogim smo igračima pričali u prošlosti i nema nijednog koji na pomen Lige 1 nije istakao kako je to fizički nenormalno zahtevna liga.
„Igrao sam u Španiji i Nemačkoj i mogu da poredim. Što se tiče kvaliteta fudbala, tu niko ne može da parira Špancima. Tamo ne moraš ni da gledaš ko igra, znaš da su dva špica, dva krila i desetka majstori. Ali što se tiče fizike niko nije ispred Francuske. Imaš mnogo tamnoputih igrača, prosto imaju takve fizičke predispozicije. Nisu tehnički i taktički na nivou Španije, ali neverovatno su spremni. Svaka utakmica je trka i žestoka borba.“

Belgija ne spada u TOP 5 liga, ali im se sve više približava. Holandiju je pretekla, po svemu, a Mitrović je imao priliku da se na licu mesta uveri zašto je to tako.
„Period proveden u Gentu definitivno mi je zasad najlepši u karijeri. I to je fizički izuzetno zahteva liga, i svake godine je sve zahtevnija jer klubovi mnogo ulažu. Imao sam sreću da mi trener bude Hajn Vanhezebruk, koji je i najzaslužniji za odlične igre, pre svega u Evropi, gde smo imali vrlo zapažene rezultate u Ligi šampiona i Ligi Evrope, između ostalog, dobili smo Totenhem u Londonu... Ali ljudi, kakav je to trener: na primer, pre meča s Lionom 2016. u Ligi šampiona koji smo dobili kao gosti, bukvalno nam je nacrtao šta će se događati na terenu, kuda će se kretati Lionovi igrači, gde će pokušati da probiju. I sve je bilo baš tako kako je rekao. Neverovatan tip. Plus mu se u Gentu pogodilo da ima stvarno sjajnu grupu igrača, odnosi su bili fantastični, atmosfera perfektna. Ima specifičan stil rada, vidim da sad u Anderlehtu još nije uspeo da sprovede u delo sve svoje zamisli, ali ako ga klub istrpi, napraviće čuda“, siguran je Mitrović.

ČETIRI MESECA SAM IGRAO BEZ TETIVE

Mogao je Mitrović još ranije u Ligu 1. U stvari, trebalo je. Već je imao sve dogovoreno sa Sent Etjenom prošle zime, čak i fotografiju s dresom, samo je trebalo da bude predstavljen javnosti. Ali onda lekarski pregledi o kojima se mnogo pisalo. Šta se zapravo desilo? Samo sportisti znaju koliko ovakve priče mogu da budu neprijatne.
„Tu povredu ja vučem još iz Frajburga. U Gentu sam išao na sedam magnetnih rezonanci i ništa se nije videlo, i onda je moj ritam bio: odigram za vikend utakmicu pod kortizonima, pa odmaram do četvrtka, onda tad nešto lagano treniram, petak prava priprema i opet utakmica. Mesecima tako. Svi su mislili da je to neka upala jer se napravilo neko ožiljno tkivo i na pregledima se pokazivalo kao tetiva. Pa sam ja četiri meseca igrao suštinski bez tetive. A kad prođe utakmica i pusti injekcija neveroatan bol. Zglob je bas lose izgledao.“

Operacija je naravno bila poslednja opcija. I kako Mitrović nije znao u čemu je zapravo problem odlagao je neminovno. I u Sent Etjenu jutro pred potpis ugovora...
„Pauza je bila u toku, glavni doktor se vraća s priprema, ja na stadionu došao da pričam s trenerom, pregledi već prošli, zakazano predstavljanje. Međutim, doktor čim me je video snimi da tu nešto nije kako valja i kaže: Hajde da te ja iščekiram. Stani, okreni se, ultrazvuk, video je neki ožiljak, i vidi on da nešto nije kako treba. Pa kod drugog doktora na privatnu kliniku... Pošto nisu bili sto odsto sigurni šta je, došlo je do novih pregovora i nudili su mi 50 odsto od svega što smo već dogovorili. Plus neke bonuse. I tu je sve propalo“, priseća se Mitrović.

A šta se zapravo desilo?
„Ta ti je tetiva kao recimo porcija špageta. I meni se jedna ta špageta izvukla i skroz povukla u list, ali zbog tog ožiljnog tkiva se to nije videlo. Ja ni posle Sent Etjena nisam išao odmah na operaciju, nego nešto pokušavao, ali vidim da ne ide. I taj jedan doktor koji me je posle i operisao kaže da moramo to da otvorimo da bismo videli šta je problem, pošto je to jako sitno. Zakažemo artroskopiju, ali kad je otvorio, ušao kamericom, vidimo šta je, tetive uopste nije bilo. Jedna, pa druga operacija, baš zato što je sitna ta tetiva mnogo je to teško povezati, ima brdo nerava ali je na kraju sve super prošlo. Trebalo je da pauziram osam meseci, vratio sam se mnogo brže.“

NE BI MUSLINA TEK TAKO SMENILI DA NISU I NEKI IGRAČI BILI ZA TO

Vratio se na teren, ne i u reprezentaciju. Otkako je Mladen Krstajić preuzeo selektorsku funkciju Mitrovića nema u timu. Utisak je da su navijači prema njemu ravnodušni. Da ga Luka Milivojević nije pomenuo u nedavnom intervjuu za MOZZART Sport možda bi ga i zaboravili. Milivojević nije.
„Pročitao sam intervju na MOZZART Sportu i odmah sutradan sam se čuo s Lukom. Hvala mu na lepim rečima. Nije moje da pričam sad o ovoj njegovoj situaciji, ja nisam bio član ekipe kad se sve to u reprezentaciji dešavalo, ali ono što znam je da mi nismo zemlja koja može da se odrekne takvog igrača. Pa čim pomeneš fudbal odmah ti je u glavi Premijer liga, a on je tamo kapiten. To govori nešto i o njegovim ljudskim kvalitetima. Da sam bio tu znam čiju bi stranu držao. Ima tu dosta igrača koji su baš dobri s njim i sigurno znaju sta se tacno dogodilo. Opet, nije na meni da komentarišem, ni Luku, ni odluku Matije Nastasića. Odrasli su momci, veliki igrači i profesionalci, sigurno su dobro promislili pre nego što su doneli odluke“

Kako bilo, Milivojević je prognan iz reprezentacije. Kao i ranije Nemanja Matić i Adem Ljajić kod Siniše Mihajlovića ili Dušan Tadić kod Radovana Ćurčića. Uvek neki problemi, uvek kritike na račun reprezentativaca da bolje igraju za klubove nego za nacionalni tim...
„Ne znam to da objasnim i ne mogu da pričam za druge, ali u mom slučaju znam kako je taj pritisak uticao. Ono protiv Austrije i Gruzije? Taj pritisak nikad nisam doživeo. Stvorila se takva atmosfera kao da je to državno pitanje. Marakana se smanjila kao da protiv Gruzije igramo u školskom. Ne samo meni, nego i većim igračima od mene. I zato smo se u prvom poluvremenu vezali.“

Čuli smo da je na poluvremenu Nemanja Matić držao bukvicu u svlačionici?
„Jeste, održao je govor, normalan. Prvo poluvreme je bilo katastrofalno, bez krvi, a svima nam je bilo stalo da odemo na taj Mundijal jer smo ogroman trud uložili. Podsetiću da su posle žreba svi pričali da smo mi autsajderi, posle se o plasmanu na Svetsko prvestvo pričalo kao da je nešto što se podrazumeva. Mi smo prvi deo pod Slavoljubom Muslinom odigrali... Em smo imali rezultate, em igru. Kasnije igra nije bila dobro, ali se video taj selektorov rukopis, neka disciplina u igri. A opet, iako su svi pričali da igramo loše, pričali su i da treba da se oprostimo od fudbala ako ne prođemo do Rusije. To baš i ne ide jedno s drugim.“

Slušajući primedbe Milivojevića, Nastasića, pa i drugih igrača, utisak je da mnogima nedostaje Muslin. Možda nije ni primereno to tražiti od igrača, ali zašto onda nisu tada, kad je Muslinu spreman otkaz što su svi znali, podigli glas?
„Iskreno, moje mišljenje je da je i neko od igrača sigurno bio protiv Muslina, jer da niko nije bio za smenu selektora teško bi se to desilo. Isto važi i za oduzimanje kapitenske trake Branislavu Ivanoviću, ne bi to išlo tek tako... To je bar moje mišljenje“, komentariše Mitrović.

ISTORIJA ODNOSA S MLADENOM KRSTAJIĆEM

Kako bilo, mnogi igrači koji su izneli kvalifikacije pred Mundijal su jednostavno precrtani. Sklonjeni su Jagoš Vuković – vraćen posle Svetskog prvenstva – Nemanja Gudelj, Matija Nastasić, pa i Mitrović, koji ima i „istoriju“ sa Krstajićem.
„To je počelo 2011, kad sam bio na probi u Partizanu, kod Saleta Stanojevića. Trener je bio zadovoljan, hteo je da ostanem, međutim, oni dovedu Andersona Markeša iz Brazila i ja ne potpišem ugovor. A posle se ispostavilo da je Brazilac došao povređen, pa nije odigrao dve utakmice za Partizan zbog toga... I zovu mene iz Kurira, ja sve to kažem, a Krstajić se naljuti, valjda shvati sve to kao prozivku jer je bio sportski direktor, pa posle on kaže svašta nešto za mene, kao ko sam ja da njega prozivam, niko i ništa, i slične stvari... Odmah sam ga okrenuo, predstavio sam se, kažem da nisam mislio ništa loše, da su mi neke stvari dodate u usta, i da ću da demantujem. On mi odgovara: Kaži to i sutra za novine, pa ću i ja da povučem šta sam rekao. I ja zovem, kažem da je sve tako bilo, ali da ne mislim da je tu mene neko nešto prevario, da nisam želeo nikoga da uvredim.... Krstajić se posle nije javljao. Ali kad smo se sreli posle nekoliko godina u reprezentaciji najnormalniji odnos smo imali. Kao trener i igrač. Doduše, kad je postao selektor više me nije zvao. Niti sam se ja čuo sa bilo kim iz Saveza, osim sa sekretarom. Zvao me je za neke informacije, valjda je neko bio da me gleda protiv Olimpika iz Marselja. Kako mi je nagovešteno, gledaće me i protiv PSŽ-a početkom decembra.“

Nada li se Mitrović povratku u reprezentaciju?
„Da, nadam se, mislim da igrama u Strazburu zaslužujem barem da obrate pažnju na mene. Ali iskren da budem, ne očekujem poziv. Rekao je i Luka, a i ja ću: uvek sam dolazio u reprezentaciju s velikom željom, jer nema ničeg lepšeg od igranja za svoj narod. Neko dođe baš da igra, a ja sam bio srećan koju god ulogu da imam. Kad si klinac, prvo ti valjda kroz glavu prođe reprezentacija, pa tek onda večiti ili ko već. Imao sam sreću da sam ispunio taj san i mogu da pogledam sebe u ogledalu i kažem: Dao si sve od sebe, nisu prošao, ali si dao sve od sebe. Malo mi smeta kad čujem komentare, kao onda kad sam potpisao za Strazbur, ko gura ovog? Pa ljudi, zar mislite da bi ozbiljan klub, koji nastupa u zemlji svetskog prvaka, doveo igrača i platio toliko da nema kvalitet? Ali ponavljam, pomirio sam se s tim, možda bi bilo drugačije da sam igrao za Zvezdu ili Partizan, a ne za Rad i Metalac. Uostalom, meni je najvažnije da oni koji su igrali sa mnom pričaju u superlativu prvo o meni kao čoveku, pa tek onda i kao igraču.“

VUJADIN SE NE KUNE U MAJKU ILI OCA, NEGO U ZVEZDU

Ima ipak Mitrović još jednu veliku želju... I baš nedavno je bila aktuelna, mada zbog ugovora i nerealna.
„Stvarno imam veliku želju da jednog dana zaigram za Crvenu zvezdu ako budem na pravom nivou kao sada. Ne volim to da pričam, da se udvaram navijačima, ali jesam kao klinac s burazerom prvo išao na Banjicu na Rad, jer sam tamo i igrao, pa onda produžimo do Marakane. Sve te evropske utakmice o kojima se i danas priča, sve sam ih gledao sa tog severa. Ali opet, ne volim da pričam o tome. To sme da radi samo Vujadin Savić. Sećam se kad smo bili klinci on nije govorio 'ćaleta mi' ili 'keve mi', kao svi mi ostalo, nego 'Zvezde mi'. I zato mi je drago što postiže takve uspehe sa Zvezdom. Čini mi se da ljudi i dalje ne shvataju šta su Vladan Milojević i Zvezdan Terzić uradili u prethodne dve godine sa Zvezdom, to je ogromno, baš ogromno, i moglo bi o tome da se priča, analizira nekoliko dana… Jer pogledajte samo kvalitet naše lige, daleko smo od Evrope po mnogim stvarima“, zaključuje Mitrović.

Za sada – Strazbur. Ugovor je potpisan na četiri godine, porodica uživa, uživa i Mitrović. Igra u jednoj od „liga petice“ i ne zanosi se nerealnim snovima. I ovo je mnogo više no što većina ostvari za života. Treba to ceniti.

FOTO: STAR SPORT; Reuters; MOZZART Sport