INTERVJU – Luka Milivojević: O Palasu, traci, penalima, Zvezdi, Azaru, Mitru, Jokanu, najinteligentnijem treneru...

(Jedan od najboljih srpskih fudbalera juče je za MOZZART Sport potpuno otvoreno i bez dlake na jeziku govorio o problemima u nacionalnom timu i Fudbalskom savezu Srbije, svemu što se iza kulisa događalo na Mundijalu, o bivšem selektoru Muslinu, aktuelnom selektoru Krstajiću, pojedinim saigračima i njihovom neprikladnom ponašanju. Za danas smo najavili drugi deo intervjua i neku potpuno drugu priču, ništa manje zanimljivu)

---

PRVI DEO: Luka Milivojević: Šta se desilo na Mundijalu, o Muslinu, Krstajiću, FSS, Rajkoviću...

---

Da bi bio standardan u engleskoj Premijer ligi, moraš da budeš ozbiljan fudbaler. Da bi postao kapiten, onda je to već nešto iznad. Igrač i karakter. A još ako si iz neatraktivne fudbalske zemlje poput Srbije, koja donosi više negativnog nego pozitivnog imidža...

Srbija je u Premijer ligi imala jednog kapitena. Našeg najvećeg fudbalera u ovom veku – Nemanju Vidića. Drugi je Luka Milivojević. Kako i zašto je to tako, Luka nam je objasnio u dugačkom i prijatnom razgovoru u londonsko-srpskom restoranu Fulham Kitchen. Može se pretpostaviti da treneri u njemu vide kapitenski materijal jer daje sve od sebe. Poraze teško prihvata, pobede ga teraju da otkriva nove granice.
„Da nisam obećao ranije, ne bih došao na intervju. Života mi...Baš nije momenat“, počinje Luka razgovor dan posle promašenog penala protiv Evertona.

Retko mu se dešava da ne pogodi da bele tačke. Samo dvaput. Prošle sezone je bio najbolji penaldžija Premijer lige. Ali kad se desi, onda je nervozan da hoće da ujede.
„Teško mi padne. Pogotovo kad mi se desi ovakav poraz gde sam ja u suštini glavni krivac. Jer, posle mog penala izgubimo utakmicu. Da sam ga dao, utakmica bi išla u drugom smeru. Ovako mi to dosta teško pada. Uzimam to dosta emotivno i treba mi par dana da se oporavim“.

Oni koji te poznaju su nam rekli da neuspehe Kristal Palasa teže podnosiš nego domaći igrači.
„Ne shvatam igranje za Kristal Palas samo profesionalno. U sve to uvodim emocije. Kada sam tu, hoću da napravim neki rezultat i da ostavim trag. Kod mene nije samo pobeda, nerešeno, poraz i idemo dalje. Takav sam oduvek. Ne prihvatam tek tako poraz ili remi ako se može nešto više“.

Nosio si dres najvećih klubova u nekim zemljama, poput Crvene zvezde, Olimpijakosa, Anderlehta... Tu je pritisak veliki, navijači razmaženi, mediji nemilosrdni. Da li se pod tim pritiskom čeliči karakter?
„Moguće. To osetiš kada dođeš u klub u kojem nemaš takav pritisak. Shvatiš koliko ti veliki klub jača karakter. Kažem jača, jer karakter se gradi od malena i možeš samo da ga ojačaš. Sećam se kada sam kao mali igrao mini-maksi ligu. Igrao sam polušpica, davao dosta golova. Putovali smo u Beograd i na takvom jednom meču sam dao dva gola, a mi izgubili 2:3. Moji me čekaju kući, a ja kažem ’Ma ekstra, dao sam dva gola! OK, izgubili smo, ali sam dao dva gola i igrao dobro’. Ćale me bukvalno nalupa i kaže ’pa šta ti znači što si dao dva gola kad si izgubio’. A ja mali i nemam svest da to ustvari jeste tako. Drugari me hvale i ja pomislim da tako treba. Ali vaspitavan sam da vidim stvari drugačije. Jer sutra će mi negde dođe 2:2 i zbog tog mog pristupa ću da grizem da bude 3:2. Tako se gradi karakter. Šta ti vrede dva gola kad izgubiš?!“

Veliki klubovi u kojima je igrao su ipak nadogradili to što je ćale pričao od malih nogu.
„Tamo osećaš maksimalan pritisak. Od publike, od ljudi u klubu, saigrača, od istorije kluba... I u Zvezdi, i u Anderlehtu, i u Olimpijakosu u svaku utakmicu krećeš sa minus dva. Moraš da dobiješ utakmicu, nijedan drugi ishod se ne računa. Kad osvojiš bod, zapravo si izgubio dva. I to je neuspeh. A nije uvek lako jer i protivnik ima neke dobre igrače koji protiv nas kidaju više nego inače“.

U Kristal Palasu pritisak nije takav. Ali u Premijer ligi je pritisak poseban. Ostrvski. U svakom klubu.
„Generalno, u Palasu nema takvog pritisika. Ali ja pokušavam da gledam realno stvari i smatram da imamo ekipu koja treba da bude u gornjem delu tabele. Po kvalitetu je to neosporno. Nažalost, imali smo puno pehova, nemamo ni sreće, nismo osvojili bodove koje smo zaslužili... Od početka sezone su samo Liverpul i Sautempton bili bolji od nas i zaslužili da nas pobede. Ostali nisu, ali očigledno nam nešto fali. Nedostaje nam i centarfor jer je Benteke povređen od početka sezone. Krenuli smo dobro, pa stali jer smo imali i nekih povreda. A malo više nas i neće. Ipak, ima još dosta do kraja da se to sredi. Nadam se opet sredini tabele“.  

Ali i ako dođe do borbe za opstanak, Palas je u prednosti. Dve sezone zaredom izbegava ispadanje posle slabog početka sezone.
„Prošle je počelo katastrofalno. Ali znači nam i to iskustvo. Ojača te i malo drugačije gledaš na stvari. Budeš miran jer ima još 30 utakmica do kraja. Prošle sezone posle četiri utakmice sam nas već video da smo ispali iz lige. Jer ovi ispred tebe imaju sedam, osam bodova više, a tebi treba da pobediš još tri utakmice više. I to onda sporo ide. A pobeđivati u Premijer ligi je jako teško. Kad sam igrao u Radu imao sam sličnu situaciju, promašio sam neku veliku šansu i nisam mogao da spavam tri dana... Moji nisu mogli da me smire. Bio sam mlad i nisam mogao da shvatim. Ali kroz karijeru ti se dešavaju razne stvari i onda naučiš da se adaptiraš i da nema ništa od kajanja. Prošle sezone sam promašio penal protiv Sitija za pobedu, a odmah posle toga sam dao gol protiv Sautemptona za pobedu. Ljudi me u dva dana kude i hvale do krajnosti. Šta da se radi, to je profesionalni fudbal“.

Upravo je ta utakmica protiv Mančester Sitija jedna od onih koje Luka neće zaboraviti dok je živ. Mnogo toga je prelomila. Promašio je penal za pobedu u nadoknadi vremena, propustio šansu da bude čovek koji je prvi naneo poraz Gvardiolinoj mašineriji u toj sezoni, ali se sve vratilo. Vrlo brzo. Nekoliko dana kasnije je dobio kapitensku traku Kristal Palasa koju i danas nosi.
„Dvojica kapitena, Dan i Pančon su tada doživeli teške povrede i u Sautemptonu je posle dva dana traku dobio Kabaj. Bili smo maksimalno prazni posle Sitija, fizički uništeni, onaj ludi tempo za praznike... Između sebe smo pričali da nam ta utakmica ništa neće značiti jer smo preumorni, ispovređivani i ne možemo mnogo. Taj tempo za praznike je ogroman napor. To treba doživeti. Roj Hodžson u Sautemptonu odluči da menja Kabaja na poluvremenu. Čovek je bio preumoran, ne može ništa da zatvori, stalno kasni... I daje traku meni?! Ja šta ću, uzimam traku. Toliko sam umoran da mi to ne znači nešto puno koliko mi znači to njegovo poverenje. U drugom poluvremenu smo preokrenuli, a ja dao gol za pobedu. Bilo mi je mnogo teško posle onog promašenog penala. Okolo mene praznična atmosfera, deca, pokloni. A ja potonuo... I desi se taj Sautempton. Od tada trener ne daje traku nikome iako su se povređeni igrači vratili. Svidelo mu se kako sam odigrao tu ulogu“.

Pre kapitenske trake si dobio i privilegiju da šutiraš penale.
„To mi je dao Sem Alardajs. Kad sam došao u klub, imali smo probleme sa penalima. Šutirao je Benteke i promašio nekoliko penala. Alardajs je gledao kako šutiram slobodnjake na treninzima i svidelo mu se. Na jednom sastanku pred Arsenal je pitao za penal. Javilo se nekoliko igrača, a on se okrene prema meni i pita da li bih ja bio spreman da šutnem penal. Kažem mu da jesam. I stvarno se desi penal, ja ga dam za 3:0 i tako ostane. Alardajs je objasnio novinarima da mu se dopalo kako na treninzima šutiram slobodne udarce, a penal je lakše šutnuti od slobodnjaka. Jednostavno, zar ne?“

Da je šutiranje penala bitna stvar u takvoj ligi, govori i situacija kada ti je Benteke uzeo penal.
„Nije mi uzeo, ja sam mu dao. Protiv Bornmuta. Dao sam penal za 2:2, igrao se 93. minut i opet dobijem penal. Benteke me pita da li može, ja njega pitam da li će ga dati, on kaže da hoće i odgovorim mu da može. Možda sam pogrešio, ali meni je bilo stalo da ga on da. Značilo mi je da ga da špic zbog, njegovog samopouzdanja. On je tada bio u krizi, nije dao gol na 10 utakmica, a prvi nam je špic. I onda realno razmišljam da je bolje da ga da špic, nego ja. Zbog njega, zbog nas, zbog timskog interesa. On nam je prva opcija, plaćen 30 miliona, a pritisak sve veći. Ljudi se pitaju zašto ne daje golove. Zato je bilo značajno da postigne gol. Nažalost promašio ga je i onda još crnje po njega, a gore po mene“.

Čovek kod kojeg je Milivojević postao kapiten je Roj Hodžson.
„Vidi, imam 27 godina, 17 godina igram fudbal, promenio sam gomilu trenera. Inteligentnijeg trenera nisam imao u karijeri! Jeste da čovek ima puno godina i da je dugo trener, ali to je i razlog zašto je tako pametan. Kad je mnogo teško, on odreaguje mnogo blago. I kontra. Tako drži ekipu uvek na limitu i ne da joj da pada. Ili je spušta kada je to potrebno. Nisam pre njega imao tako inteligentnog trenera“.

U dahu nastavlja priču o Hodžsonu i kako su se upoznali...
„Prvi dan mi je rekao da me je gledao samo u utakmici protiv Irske i možda još jednu. Englezi su takvi. Mene je klub platio 15.000.000 evra, a niko od saigrača me ne zna?! Iako sam reprezentativac. Oni prate Premijer ligu, Čempionšip i malo Real, Barsa, Bajern... Onda im ja dođem iz neke Grčke i nemaju pojma ko sam. Tako je bilo i sa Hodžsonom jer me nije znao. Prvu počnem na klupi, onda uđem i kasnije sam stalno igrao jer je bio zadovoljan. Generalno, De Bur je probao nešto što nije bilo realno. Hodžson je došao, znao je igrače, ligu, protivnike i da sve mora da krene od neke jače defanzive. Znao je da imamo brze igrače Zahu, Tauzenda, Loftus Čika... Opredelio se za kontru i jaču defanzivu. I tako je počeo da nam diže samopouzdanje. Počeli smo da pobeđujemo, osvajamo bodove i ušli u seriju od 10 utakmica bez poraza što je u Premijer ligi mnogo teško“.

Da li se od tebe kao od skupo plaćenog stranca očekivalo da budeš prilično bolji od domačih igrača?
„Ovde nije tako. Treneri imaju neverovatno mišljenje o ovoj ligi. U nekim drugiim ligama je fudbal lepši. Baš sam gledao meč Barse i Valensije, gde je bilo milion pasova, a kilometraža po 101 kilometar oba tima. I onda mi imamo utakmicu protiv Vulvsa gde mi trčmo 115, oni 114. A fudbal? Sa strane bi rekao pfff... Ništa posebno. Ali liga je tako zahtevna i tako iscrpljujuća da padneš s nogu. Zato ne moraš da budeš bolji od domaćih igrača, već dovoljno dobar da igraš takvu ligu. To je ono što treneri traže. Da budeš spreman po fizici, fudbalu, talentu... Ali je i mnogo lepo igrati ovu ligu. To su nekad takvi spektakli da je to neverovatno. Organizacija je na čudesnom nivou. Fenomenalni tereni, puni stadioni... A pogotovo publika! To moram da istaknem. Nigde to nisam doživeo“.

Komentator Gojko Andrijašević mi je jednom prilikom rekao da najviše voli da od premijerligaša komenatriše utakmice Kristal Palasa kada je domaćin. Baš zbog atmosfere koju čuje u slušalicama.
„Da ne bude da sam subjektivan što sam u Palasu, ali takva publika ne postoji u ovoj ligi. Nije što su moji, nego je tako. Prošao sam sva gostovanja u Premijer ligi, ali naša publika je najbolja. Oni su atipični za engleski fudbal. Ne prestaju da navijaju i pevaju. Kad odemo u goste Čelsiju, Arsenalu, Junajtedu, tamo publika ne navija, već sedi i prati fudbal. U nekim momentima bukne navijanje, ali se uglavnom samo prati i gleda. I onda Kristal Palas gde imaš jednu posebnu publiku. Stadion je tradicionalan, engleski, akustičan, publika blizu... Što Gojko kaže, čuješ sve šta pevaju, skandiraju, koga prozivaju. I na sve to mi je fascinantno koliko poštuju igrače. Fas-ci-nan-tno! To nisam doživeo u drugim klubovima. Oni poštuju svaki napor i svaku želju igrača. Otkako igram fudbal, to nisam doživeo. Sećam se slučaja kad je naš igrač odigrao baš katastrofalnu utakmicu i izlazi sa stadiona, a oni mu daju apaluz. Ceo stadion! A verovatno su ljuti, žele da ga trener izvede... Ali ne seku na osnovu tih 60 minuta već poštuju ono što je ranije uradio, znaju kakav je igrač i da mu treba podrška. Zato na sledećoj utakmici jednostavno moraš da budeš bolji i da i ti poštuješ takvu publiku. Takva publika se ne viđa u fudbalu...“.

Pošto su tako fanatični, da li te prepoznaju po gradu? Kapiten si, daješ i golove, standardan si...
„Retko, jer je ovo baš veliki grad. Desi se da me neko prepozna, traži fotku, autogram, ali ne previše. Možeš da izađeš u grad najnormalnije. Evo, Mitar je primer. U Njukaslu su mu skakali po glavi čim izađe iz kuće, a ovde normalno izađe da prošeta i niko ga ne prepozna. To je London. Mnogo ljudi, kultura, faca, sadržaja...“

Sa Aleksandrom Mitrovićem si se sprijateljio u Anderlehtu, sada vas je London opet spojio.
„Imam uži krug prijatelja i on je u njemu. Sa njim letujem već četiri godine, druže nam se porodice, postali smo jako dobri prijatelji. Neću da trošim reči o njemu kao čoveku. Nije se dobro osećao u Njukaslu jer nije imao minute i hteo je da ide. Kad je dolazio u Fulam, bili smo na telefonu ceo dan, i molio sam ga da dođe kad mi je rekao da ga zovu. Ne zbog Fulama i Jokana, već da budemo blizu“.

Što ne znači da ti nije drago što je kod Slaviše Jokanovića?
„Naravno, drago mi je zbog Jokana jer čovek ima strašne poglede na fudbal i sjajnu filozofiju. Preporodio je Mitra i uspeo da iskoristi njegove neverovatne kvalitete. Mnogo mi sviđa njegov fudbal. Voleo bih da sutra možda igram u nekoj njegovoj ekipi jer to je fudbal koji ja volim. Igra sa dosta poseda, ali sa željom da jednostavno završi napad, ne voli duge lopte, voli miran fudbal... Omogućio je igračima da uživaju u utakmici. Poput Gvardiole, ali na nekom drugom nivou. S tim što Gvardiola ima ekipu od 23 vanserijska igrača. Da Jokan ima takve igrače, pravio bi slične stvari... Ima takvu filozofiju. Ne ide mu sad jer mu je stiglo mnogo novih igrača i nije imao dovoljno vremena da to sve uklopi“.  

Nećemo vas valjda gledati u borbi za opstanak?
„Mislim da nećete. Ne bih da zvučim arogantno, ali naša ekipa nije za borbu za opstanak. Premijer liga je takva, pa nikad ne znaš. Isto tako, fudbalski, a ne navijački, mislim da ni Fulam ne bi trebalo da se bori za opstanak. Imaju kvalitet za sredinu“.

A ko će biti prvak u Premijer ligi?
„Na početku sezone sam pričao Mančester Siti ili Liverpul. Iskreno, nisam puno verovao u Čelsi sa Sarijem. Jer to je stil fudbala koji u Italiji može da prođe, ali u Engleskoj jako teško. Međutim, trenerska inteligencija je opet odigrala svoje. Probudio je Azara, Vilijana... Oni su dvojica koji prave razliku. Plus je doveo Žoržinja koji je za mene jedan od najinteligentnijih igrača koje sam gledao poslednjih godina. Momak igra fudbal na dodir, dva. Možda u nekim ekstremnim situacijama kada ima puno prostora, sa nešto više kontakata. Ali i to su mu uvek rešenja unapred. To je čista fudbalska inteligencija. Niti je jak, niti brz, niti je dribler... Ali dečko igra na mozak. Ima dobar pas, strašan pregled igre. I plus ima Azara“.

Očigledno da o Azaru imaš sjajno mišljenje?
„Sećam se utakmice protiv njih. Napravili smo taktiku kako da ih zaustavimo, držali dobar blok pola sata, a onda... Azar do Vilijana, Vilijan do Azara i tu sva taktika pada u vodu. On ne ide jedan na jedan, nego ide jedan na dva. Čovek prolazi kroz tebe?! Brži, eksplozivniji, dribla... Ne možeš mu ništa. To su igrači koji po meni danas nemaju cenu“.

Da li je protiv njega najteže igrati u Premijer ligi?
„Definitivno. U 97 odsto slučajeva, igrač dođe do tebe, odloži loptu i gurne pas. Azar dođe do tebe i ide kroz tebe. I ti tu ne možeš ništa! Brz je, nabijen, jak, eksplozivan, ima tehniku, pregled igre, inteligenciju... Ne možeš da ga fauliraš“.

Ko te još od direktnih rivala impresionirao u Premijer ligi?
„Fabregas mi je ostavio jak utisak. Ako mu daš malo prostora, on istog trenutka šalje loptu za gol. David Silva je takođe jak. Nije Azar, nije ta brzina, ali ako mu daš malo prostora, ode lopta na Sanea, Aguera, Sterlinga i to se ne brani...“

Da li i sebe vidiš u takvom društvu, u nekom top klubu?
„Ne razmišljam mnogo o tome jer dosta stvari mora da se poklopi da bi došlo do toga. Da si u formi, da imaš dobru sezonu, da si zdrav... Svašta mora da se namesti da bi došao u situaciju da potpišeš za top klub. Pretpostavljam da me klub ne bi ni pustio jer imam još dve godine ugovora. Ali, naravno da svaki igrač mašta da zaigra za neki veliki klub. Ako se desi – desi se. Na tebi je da igraš. Pogotovo kad si zadnji vezni. Treneri vole da dovode na toj poziciji igrače sa kojima su već sarađivali. A treba i sreće. Tržište je nenormalno, tu je na hiljade igrača, a u top klubu ima mesta za jednog ili dvojicu“.

Na zanimljiv način si došao u Premijer ligu. Bili su to poslednji sati zimskog prelaznog roka. Ludnica zvana „deadline day“...
„Bio je 30. januar i već desetak dana smo pregovarali. Nisam bio nimalo nervozan. Dan pre nego što ću otići za London na potpis sam igrao za Olimpijakos na fudbalskoj njivi u Kerkiri i nimalo nisam razmišljao da li sa time rizikujem transfer. Imao sam dosta ponuda te zime i želja mi je bila da odem u Španiju. Prva se javila Malaga, pa Valensija, gde je trener bio Prandeli. On me je želeo, stigla je ponuda i on je posle dva dana dao ostavku. Onda stižu tri ponude iz Premijer lige: Lester, Sanderlend i Palas“.

Kako si izabrao?
„I nije mi se nešto mnogo išlo iz Olimpijakosa. Pogotovo što je polusezona. Obezbedili smo proleće u Evropi, prvi na tabeli sa 15 bodova prednosti, kapiten, dao sam osam golova za polusezonu, porodica mi uživa u Atini, divna klima, veliki klub, dobra atmosfera... Stvarno mi se nije išlo. I onda me oni 30. januara pitaju da li bih želeo u Kristal Palas. Dobio sam uslove mnogo veće od onih u Olimpijakosu, a oni su dobili najveći novac u istoriji grčkog fudbala. Ponuđeni finansijski uslovi su bili bolji, ali nisu presudili. Niti će mi ikada biti presudni. A Palas zadnji na tabeli, ima samo 19 bodova, ostalo još 14 utakmica do kraja. Raspored: Čelsi, Arsenal, Siti, Totenhem... Međutim, hteo sam da dođem u Premijer ligu i da vidim da li ja to mogu ili ne mogu. Bio je izazov. I na svu sreću, danas sam tu...“

Sam kažeš da nije bilo lako povuči taj potez jer je Palas bio viđen u Čempionšipu. A prelasci u zimskom roku se često pokažu kao veliki rizik...
„Nikada nisam prihvatao onu priču o adaptaciji. Možda to treba mladom igraču od 18-19 godina, kad prvi put ode od kuće, pa sve novo... Nešto slično se i meni desilo u Anderlehtu. Ali posle 24. godine, nema adaptacije. Ako si pravi igrač, proći ćeš. U Olimpijakosu mi se dešavalo da pipnem loptu 100 puta, stalno napadamo, ovi parkirali autobus... A onda dođem ovde i prva utakmica protiv Stouka kao teniski meč! Ja do štopera - oni dugu. Njihovi štoperi – nama dugu. Kao da gledaš tenis. Ipak, nema izgovora. Igraš kako ti kažu. Trener Alardajs voli da igra tako kad se bori za opstanak i da im gađa štopere. I to mu donosi rezultat, što je najbitnije. Možeš da kukaš kako ti taj fudbal ne odgovara i nećeš ništa uraditi. A možeš i da se adaptiraš. Biješ, peglaš, daješ sve od sebe. Imaju gore krila, špicevi pa neka oni daju gol. Moraš nekad da promeniš mišljenje, ne možeš uvek da biraš“.

Kažeš da ti se ostajalo u Olimpijakosu. Pričaš sa uživanjem o tom periodu. Da li te je zbog boja i bratskih odnosa navijača podsećao na Zvezdu?
„To u profesionalom fudbalu nema veze sa vezom. Neće tebe niko drugačije da gleda u Olimpijakosu jer si iz Zvezde. Ako ne igraš dobro, posle šest meseci će da te prodaju, šutnu ili ne računaju na tebe. To je tako i nema to veze sa tim navijačkim bratimljenjem. Šta klub briga za to? Zanima ih samo kako igraš. Prijalo mi je to što su boje iste, navijači bliski, ali sam se sam za sebe izborio“.

Iz tog perioda je i čuveni detalj sa Zvezdinim kačketom na Maksimiru.
„Prišao mi je novinar SOS kanala kod tunela i poklonio mi kačket. Zahvalio sam se, uzeo i krenuo ka svlačionici. Istuširao sam se, spremio i krenuo kroz miks zonu sa kačketom, ne razmišljajući da sam u tom trenutku na Maksimiru i da će to da izazove takvu buru. I onda kreće frka... Tek tada ne bih skinuo kačket ni za živu gladu! Takav sam. Kad me teraš na nešto, onda tek neću da poslušam. Odvukli su me u stranu, a sećam se da me je neki policajac u uniformi udario laktom u stomak. Ipak, ne kajem se“.

Ljubav prema Crvenoj zvezdi se ne ogleda samo u tom gestu sa kačektom. To je kod Luke stvar vaspitanja. Kada se rodio, otac Điđi je odneo cveće u porodilište i otišao u Minhen. Na kultnu utakmicu sa Bajernom! Zato Luka nije morao da se pretvara na konferencijama kako je ostvario dečački san i da ponavlja dobro poznate rečenice.
„Realno, to sa konferencijama i izjavama je postalo kliše. Ali posle se to iskristališe ko je ko. Znam za sebe ko sam i šta sam. Gledao sam utakmice protiv PSV-a, Milana i još mnoge... Sećam se kako sam bio impresioniran. Pogotovo onim pre utakmice. Gledam zagrevanje igrača, kako njima zvižde, pa onaj teren kao tepih... Uf, kako bi bilo da jednog dana ja budem dole. Sećam se koliko sam puta odlazeći na trening Rada prolazio pored Marakane i sebi govorio ’Jao kad bih ja ovde igrao’. I onda je došlo to kod Robija kada sam prešao u Zvezdu. Ćale mi je tada rekao ’Sine, želim ti da celu karijeru ostaneš u Zvezdi’. Bilo mi je lepo i u Radu, ali Zvezda je bila ispunjenje sna“.

Da li si razmišljao dok je Zvezda u Salcburgu ulazila u Ligu šampiona, kako je i tvoja generacija mogla to da uradi?
„Zvezda u kojoj smo mi bili tada i ovo danas, nemaju veze s vezom. Klub je danas na nogama, vode ga neki sposobni ljudi i ima bitnu podršku države. Ali ni podrška države nije garancija. Ako ne znaš da vodiš klub, ne pomaže ni to. U klub su došli ljudi koji su sklopili kockice, znaju da rade i da naprave ekipu i uspeh. Moraš da znaš posao, jer ne možeš na prevaru da uđeš u Ligu šampiona“.  

Ipak, žao mu je što njegova generacija nije uradila više na Marakani...
„Svakako mi je žao jer smo imali dobre igrače. Nažalost, bili smo u teškoj situaciji sa promenama uprava, trenera, igrača... Baš je bilo teško. I mene su neki tadašnji funkcioneri pokušavali da sklone. Bio sam A reprezentativac a oni dovode nekog iz Hondurasa. Nismo imali podršku u klubu. Svaka naša utakmica, gde god smo gostovali je bila na krv i nož. Što je za nas kao igrače dobro. Ali kada ti igraš tako, a neko drugi ne igra utakmice na krv i nož, onda ti je mnogo teže. Ali bilo je lepo. Uz Olimpijakos, najlepši period u karijeri“.

Luka ne obećava da će se vratiti na Marakanu...
„Samo ako se kockice tako poklope da mogu da pomognem i unapredim ekipu. A da zauzimam nekom mesto, taj film nećete gledati“.

Promašen penal ne zaboravlja lako, ali ga već „radi“ sledeća utakmica sa Arsenalom. Poznatiji gradski rival ima 11 pobeda zaredom.
„Taman da ih sad dobijemo! Mora i ta serija da stane“, uz dečački osmeh zrači optimizam.

Na Ostrvu je već stekao ozbiljnu reputaciju. U Londonu uživa sa ženom i dvoje dece. Jedina rana mu je reprezentacija Srbije. Ali, ne napušta ga optimizam da će i to zaceliti. Da će se naći lek i za te probleme...

---

ENGLESKA 1 - 10. KOLO

Subota
16.00: (3,20) Brajton (3,00) Vulverhempton (2,45)
16.00: (2,05) Sautempton (3,20) Njukasl (4,00)
16.00: (1,13) Liverpul (9,50) Kardif (16,0)
16.00: (2,70) Fulam (3,40) Bornmut (2,55)
16.00: (1,65) Votford (3,70) Hadersfild (5,70)
18.30: (2,25) Lester (3,30) Vest Hem (3,25)

Nedelja
14.30: (9,50) Barnli (4,90) Čelsi (1,35)
14.30: (4,60) Kristal Palas (3,60) Arsenal (1,80)
17.00: (1,70) Mančester Junajted (3,70) Everton (5,20)

Ponedeljak
21.00: (4,40) Totenhem (3,70) Mančester Siti (1,80)

* Kvote su podložne promenama 

Foto: Reuters, Mozzart Sport