INTERVJU – EL FARDU BEN: Samo jednu stvar ne smeš kod Milojevića... Ne želim više Ligu Evrope

Stidljivi štreber. To je prvi utisak koji ostavlja El Fardu Mohamed Ben Nabuhan. Valjda se piše tim redosledom... Sa nekim dečačkim osmehom, Ben privatno ne liči mnogo na onog upornog i ozbiljnog borca bez kojeg igra Crvene zvezde više ne može da se zamisli.

Verni vojnik Vladana Milojevića iz grčkih dana se za godinu pokazao kao jedan od najboljih stranaca u Zvezdinoj istoriji. Dovoljno je pogledati ovu sezonu. Dao je 17 golova (jedini „dvocifren“ golgeter u Zvezdi) i dodao pet asistencija. Na 26 utakmica. Dakle, skoro gol ili asistencija po meču. Neki od njih su bili ključni. Kao ona dva u Salcburgu ili još neki u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Zbog toga je i proglašen igračem godine u Crvenoj zvezdi. Od strane siagrača. Veće priznanje inostrani fudbaler u Zvezdi ne može da dobije.

Može da bude igrač utakmice, možda da bude i najslabiji, ali je jedno aksiom kod Bena - uvek je među igračima koji ostavljaju srce na terenu i ne predaju se. Možda je zato i jedan od najvažnijih Milojevićevih šrafova. Možda je zato Zvezdan Terzić nedavno rekao da su ponude za Bena odbijene jer Milojević ne želi da čuje za njegovu prodaju. Ben je u uskom krugu Zvezdinih igrača koji nemaju cenu...

Osim golovima i dobro igrom, ne privlači pažnju bilo čim drugim. Pogotovo van terena. Nikad nikakva pikanterija ili kontroverza nije prikačena uz ovog momka. Jedino što baš svi ne znamo kako se zove. Naši mediji ga pišu na jedan način, inostrani na drugi, UEFA na treći...

Za početak razgovora sa Benom, morali smo da ga pitamo kako se tačno zove?
„Ime mi je jednostavno: El Fardu Ben Mohamed“.

A šta je ono Nabuhan?
„To je ime mog oca. Pošto sam musliman, a u našoj kulturi je da nosimo i ime oce. Nabuhan je njegovo. Ali za sve vas je lakše da me zovete Ben Mohamed. Ili samo Ben“.

Pretpostavljamo da uz tolika imena nemaš nadimak?
„Zapravo imam i nadimke. U Grčkoj je to bilo više medijski, kad su me zvali Big Ben. Mada su neki navijači i mediji, i ovde počeli da me tako zovu posle Salcburga. Ali nadimak iz detinjstva mi je Eli. To je skraćenica od El Fardu“.

Kada si pomenuo Salcburg, da li je to momenat koji ti je obeležio godinu za nama?
„Ne mogu da izdvojim momenat koliko je to opšta situacija da mi se dolaskom u Crvenu zvezdu promenio život. Sve to je velika slika 2018. godine. Ako se sećate moje prve konferencije na predstavljanju u Zvezdi, rekao sam da sam tu zbog Lige šampiona. Mnogi su mislili ’šta priča ovaj momak’, ali eto uspeo sam da ostvarim cilj. Bio sam siguran da ćemo uraditi neke velike stvari i uradili smo. To je sve 2018. godina“.

Kada te je zvala Crvene zvezda?
„Kada su shvatili da ne igram mnogo u Olimpijakosu, počeli su da zovu i da se interesuju za mene. Bio je to decembar. Nekoliko nedelja pre nego što je prelazni rok počeo. Nazvali su me i pitali da li hoću da dođem“. 

Da li si posle poziva malo „guglovao“ kakav je klub, tim, grad? Jutjub i slično?
„Ne, nije bilo potrebe za tim. Kada sam bio dete, bio sam fan Olimpika iz Marselja, tako znam za Crvenu zvezdu. Svaki navijač Marselja zna to ime. Posle Zvezdinog poziva sam se čuo sa Damjanom na telefon (Le Talek op. a.) i on mi je rekao mnogo lepih stvari o timu, klubu... Svidelo mi se. Rekao mi je da je Zvezda kao porodica i vrlo brzo sam to i sam osetio. Tako nešto mi je bilo potrebno“.

Nije baš da te igrači Zvezde nisu zapazili odranije...
„Da, bilo je lakše da me prime jer sam dao gol Partizanu igrajući za Olimpijakos. Tada su me upoznali i primljen sam kao u porodicu“.

I? Ko je lider u toj porodičnoj svlačionici?
„Imamo ih nekoliko. Vujadin, Borjan, Žule, kapiten Miki (Nenad Milijaš op.a.) koji je gazda u svlačionici. Kada on priča, svi slušaju“

A ko je najduhovitiji?
„Gobelja je najsmešniji! Iako ne priča dobro engleski, razume ga dovoljno da me nasmeje. Volim ga. Čak i kada napravi neku gršeku ili kad njemu neko uradi nešto loše, on je uvek nasmejan i sve prihvata“.

A kako podnosiš muziku koju slušaju? Ovu domaću.
„Ah... Recimo da je OK. Ja slušam svašta, pa nije problem da slušam ni srpsku muziku. Drugačije je od moje. Više volim afričke ritmove, rep i slično“.  

Da li je slično kao u Olimpijakosu?
„I u Olimpijakosu je veliki pritisak. U Zvezdi isto. Moraš da pobeđuješ u svakoj utakmici, moraš da osvajaš trofeje. Ali, navikao sam i to mi je sasvim OK. Volim kad me neko stavi pod pritisak. Umem da odgovorim na to. Pritisak je dobar“.

Lako je u Olimpijakosu i Zvezdi. Ajde da se setimo jedne potpuno drugačije situacije i možda najveće raskrsnice u tvojoj karijeri. Odskočne daske. Iz francuskog Vana si došao u slabašni grčki tim Veriju koja se konstantno borila za opstanak. I postigao 15 golova u sezoni. Od ukupno 31 koliko je dala Verija u neatraktivnoj i tvrdoj ligi kao što je grčka. Je li teže postići 15 golova u Veriji ili 25 u Zvezdi i Olimpijakosu?
„Ha-ha-ha... Otprilike! Tu je negde. To je nešto potpuno drugačije. U malim timovima nemaš mnogo šansi za gol. Kad ti se ukaže, moraš da je iskoristiš. Ako je ne iskoristiš, teško je doći do nekog rezultata. Mnogo je teže nego u Zvezdi i Olimpijakosu. U Zvezdi si stalno u šansama. Čak i u Ligi šampiona stvaramo šanse. U Veriji to nije bilo tako...“

Verija se pokazala kao odskočna daska, a trener kod kojeg se to desilo je Srbin. Bivši trener Crvene zvezde...
„Da, da! Nisam ni znao da je Ratko Dostanić trenirao Crvenu zvezdu dok nisam došao ovde. Video sam njegovu sliku u klubu i bio u fazonu: ’Čekaj, šta?! Pa to je moj bivši trener’. Kada je Dostanić došao u Veriju, meni je postalo mnogo lakše. Pre svega jer je tečno govorio francuski. A u tom trenutku mi je bilo jako važno da savladam tu jezičku barijeru i da razumem savršeno šta trener i klub očekuju od mene. Bio mi je to prvi klub van Francuske. Ratko je došao u lošem trenutku za Veriju, bili smo poslednji na tabeli... On je sve promenio po dolasku i uspeli smo da ostanemo u ligi, a ja sam počeo da dajem golove. Za mene je on bio važna osoba u karijeri“.

Šta si naučio?
„Doneo nam je drugačiji mentalitet u ekipi. Ima to vaše, srpsko... Ne predajete se. On mi je vratio samopouzdanje. Digao me ja na viši nivo“.

I kupio te je Olimpijakos. Onda jedna pozajmica, druga pozajmica i na toj drugoj opet srpski trener! I opet raskrsnica
„Vladan Milojević se nije promenio od tih dana u Panioniosu. Ima istu glad za pobedama. On je vrsta trenera koji nikada nije zadovoljna postojećim stanjem i uvek želi više i bolje. Napravili smo uspeh u Panioniosu. Sezona pre toga je bila dobra, što nije baš često za Panionios. Milojević je imao cilj da budemo još bolji. Došao je i napravio jedan od najboljih timova u grčkom fudbalu. Skoro cele sezone smo bili drugi. Pobedili smo Olimpijakos u Pireju posle mnogo godina. Milojević nas je pumpao samopouzdanjem. On je čovek koji mi je promenio život. Došao sam kod njega u Panionios posle pauze zbog povrede, bio sam usamljen i trebalo mi je samo da igram. Nisam uopšte smeo da razmišljam o sledećoj sezoni. A on mi je rekao samo da igram fudbal kako znam i umem. I počeo sam opet da dajem golove... Tako da je i on mnogo bitna osoba u mom životu“.

Često deluje smrtno ozbiljan. Da li je i tada bio takav?
„Naravno da voli da se šali. Ali kada je na terenu i kada se radi, ozbiljan je. Kao što svako u svom poslu treba da bude ozbiljan. Ali ume da se šali... Kada smo bili u Grčkoj mnogo smo se smejali zajedno“.

A šta je to što najviše može da naljuti Vladana Milojevića? Šta igrač ne sme da radi?
„„Ufff... Čekaj malo... Jedina stvar koja je kod njega zabranjena je da ne trčiš! To nikako ne smeš i to ga ljuti. Ne smeš da samo stojiš i čudiš se kada izgubiš loptu. Moraš odmah nazad. Zato mi kao tim trčimo mnogo. Ako ne trčiš, biće mnogo teže da napraviš nešto“.

Znači, zbog toga te Milojević obožava i stavio je veto na tvoj transfer. Ti nikad ne staješ...
„Naravno. Ja sam sa Komora. Došao sam izdaleka i prošao mnogo toga da bi olako shvatao neke šanse u životu. Nedavno sam bio na sinovom treningu da ga gledam i video sam da ne trči. Posle treninga sam mu rekao: ’Možeš da radiš šta hoćeš, ali jedino što ne smeš je da ne trčiš. Uvek trči’. Posle će sve doći na svoje“.

Gde ti trenira sin?
„U mlađim kategorijama Zvezde“.

Pomenuo si rodna Komorska Ostrva. Kakav je to mentalitet? Koje su razlike u odnosu na naš? Dobre i loše.
„Ono što volim kod srpskog mentaliteta je taj duh zajedništva. Timski duh koji imamo u Zvezdi. Ako je neko „na zemlji“, svi ćemo pritrčati da mu pomognemo. To je taj osećaj porodice o kojem sam vam govorio na početku. A ono što vidim kao neku manu u vašem mentalitetu je to što vam je često potrebno dodatno guranje da date sve od sebe. Đokoviću to nije potrebno. On je uvek maksimalno motivisan i zato pobeđuje. Zato ga volim. Neki Srbi to nemaju. Nije u pitanju samopouzdanje, već nešto drugo... Da radiš više i napornije. Srbi su veliki radnici kad hoće. Kad su van Srbije, tamo su svi veliki radnici. Ali ovde to nije uvek slučaj. Mada, možda je to tako i sa ostalima, šta znam...“.  

A vaš mentalitet?
„Loše stvari su što smo previše darežljivi i popustljivi. Zato je svako mogao da nam radi šta je hteo. Radili su nam i neke loše stvari. Dobra stvar je što se nikad ne predajemo. Nikad! Sad vidite i na primeru fudbala. Iz godine u godinu imamo sve više boljih igrača i kvalitet raste. Fudbal je postao bitan za celu zemlju, za mlade ljude“.

Prijatno ste iznenadili u kvalifikacijama za Kup afričkih nacija.
„Imali smo baš tešku grupu sa Kamerunom i Marokom. Kao Zvezda u Ligi šampiona. I pored toga smo odigrali neke sjajne utakmice i trebalo je da osvojimo više bodova. Trebalo je oba puta da pobedimo Kamerun i makar kod kuće da pobedimo Maroko. Malo nam je falilo, baš nismo imali sreće. Ali to je fudbal. Kada igraš protiv tako jakih timova, moraš da koristiš šanse“.   

Možda da Komori imaju nekog drugog igrača koji ume da postiže golove osim tebe? Dao si četiri od pet golova reprezentacije?!
„Nije baš tako. Imamo igrače koji znaju da pogode. Ovo je naš najbolji tim ikada“, stidljivo se „brani“ skromni momak sa Komora.

Da li si ti tamo najbolji fudbaler svih vremena? Nisam čuo za neke druge fudbalere sa Komora...
„Ne smatram sebe najboljim, ali ljudi mi govore da sam najbolji. Sada sam najbolji strelac, ali ne zaboravite da su Komori mlada reprezentacije. Postali smo članovi FIFA tek 2006. godine. Mi smo „bebe“ u afričkom fudbalu. Da bi dostigli neki novi, potrebno je i iskustvo, a mi ga nemamo mnogo. Mada, ne brinem se. Doći će... Jednog dana ćemo se plasirati na Kup afričkih nacija. Možda i na Mundijal“, kaže Ben uz dečački osmeh kao da je trenutku izmaštao kako igra Mundijal sa Komorima.

Kako uspeti kao fudbaler iz tako male i nefudbalske sredine?
„Rođen sam na ostrvu Majot. To je jedno od Komorskih ostrva. Sva ta ostrva su bila francuke kolonije. Ali su samo Komori uspeli da dobiju nezavisnost. Na Majotu sam počeo da igram fudbal kao klinac, a onda sam prešao na obližnje ostrvo Renion. Počeo sam da igram na Renionu u prvom timu kao 15-godišnjak. Renion ima najjaču ligu u tom području i nije bilo baš lako upasti sa 15 godina u seniorski fudbal. Tamo su ponikli Paje i još neki poznati fudbaleri. Odatle sam otišao u Francusku“.  

Koliko godina si imao tada?
„Imao sam 17. U francuskom Avru je tada radio trener Žan Mark Nobilo. On je jako voleo da dolazi u naš deo Afrike i tako me je spazio. Bio je trener u mlađim kategorijama i pitao me je da li sam raspoložen da dođem u Avr. Moj prvi odgovor je bio negativan. Nisam želeo da se odvojim od kuće, ali nekada u životu nemate mnogo izbora i ipak sam se preselio u Avr“.

A kakva bi bila alternativa da nisi otišao u Avr i da nisi uspeo kao fudbaler?
„Radio bih u školi. Mnogo sam voleo informatiku i IT tehnologije. Učio sam da postanem nešto u tom sektoru“.

Je l igraš video igrice danas? PES ili FIFA?
„Igram više sa sinom. Ustvari, volim da igram Football manager“.

Da se vratimo na selidbu. Sam si otišao u Avr kao 17-godišnjak?
„Sam. Ali Avr je velika akademija. Ako neko u Srbiji možda ne zna, Avr je najbolja fubalska akademija za mlade igrače u Francuskoj. Iz te škole su potekli Pogba, Marez, Mandanda, Mendi, Paje, Kameni, ranije Lasana Dijara, Oro, Doraso, Bumsong... Svi ti veliki igrači su potekli u Avru. Odrastao sam gledajući mnoge od njih. Gledao sam Pogbu i Mareza kako stasavaju“.

Ko je bio najbolji?
„Marez. U tom periodu. Videlo se i da je Pogba talentovan, ali nisam baš očekivao da izraste na ovaj nivo. Za Mareza sam znao. Mendi me je iznenadio. Veliki je radnik. U to vreme nije bio među najboljima, ali je mnogo radio i postao ovo što je danas. Tako, da ako niste među najboljim u mlađim kategorijama, opet imate šansu. Samo radite naporno. Kao ja. Nisam bio među najboljima u mojoj generaciji. Ali na kraju je ispalo da smo samo nas petorica iz te generacije napravili neke karijere“

Da li je bio neko poznat?
„Žan Armel Kana Bijik. On je bio najtalentovaniji, igrao je i za mlađe selekcije Francuske, ali je kasnije izabrao seniorsku reprezentaciju Kameruna. Sada igra u Turskoj“.

Znaš da je igrao protiv Crvene zvezde?
„Stvarno?! Gde? Kako?“

Bio je član Rena pre nekoliko godina kada su igrali sa Zvezdom...
„Nisam znao. Bili smo dobri drugari. Još neki igrači su izašli iz te generacije, ali uglavnom su igrali u Drugoj ligi Francuske. Ja sam došao do Lige šampiona. Rad se isplatio“.

U Ligi šampiona igraš u spektakularnim ambijentima na Marakani, ali u domaćem prvenstvu je to nekoliko hiljada ljudi. Da li ti smeta to?
„Navijači više vole evropske utakmice. Vidim da neke od njih domaće utakmice baš mnogo ne zanimaju jer se podrazumeva da pobeđujemo u svakoj i da svake godine osvojimo titulu. Ako to ne uradimo, onda je to veliki kiks. Ali, tako je bilo i u Olimpijakosu. Navijači takođe nisu dolazili često na domaće utakmice. Ali, nemam problem sa tim“.

Koji su bolji?
„Slični su. Mnogo su strastveni. Znam i da imaju bratske odnose. Ali po onome što sam doživeo u karijeri, najbolju atmosferu prave Zvezdini navijači“.

Pre godinu dana u ovo vreme si predstavljan kao veliko pojačanje na Marakani, ali zapravo tek od letos si zablistao. Tek ove sezone vidimo pravog Bena.
„Nije lako kada dođeš u januaru... Tada nisam igrao u Olimpijakosu i bilo mi je potrebno da prođem pripreme, da dobijem malo poverenja i vremena. Otpirlike mi je mesec dana bilo potrebno da osetim ekipu. Sreća da sam odranije znao šta trener želi i zahteva. Iz meča u meč sam bio bolji...“

I onda eksplozija u kvalifikacijama.
„Tokom leta sam imao više vremena da se pripremim i da se uigram. Navikli su se saigrači na mene, ja na njih... Mnogo je bitno proći letnje pripreme sa ekipom. Kasnije je sve lakše“.  

I onda to ludilo u Salcburgu. Tih famoznih 77 sekundi i tvoja dva gola.
„Uf, ta utakmica... Posle drugog gola...“

Je li tvoj gol ili Degenekov?
„Ha-ha-ha! Stvarno nije važno čiji je, bitno je da je ušla. Nisam verovao očima kada sam video da ulazi. Jer, na 2:0 je stvarno bilo teško. Pomislio sam u sebi ’j...i ga! Nismo valjda prošli sve ono i došli ovde, da bi se ovako završilo’. I onda je došao taj prvi gol. On je bio ključni. Kada smo ga dali, videli smo da su iznenađeni. Videli smo im strah u očima. Prestali su da igraju kako su igrali do tada. A onda – bum! Došao je i drugi. Nisu znali gde su... Rekao sam posle prvog meča da možemo da im damo gol ili dva u gostima“.

A atmosfera u tom momentu?
„Ludo! Kasnije sam svim prijateljima pričao o tome. Osećali smo se kao da igramo na Marakani. Navijači su bili potpuno ludi, atmosfera luda... Pomislio sam u jednom trenurtku: ’Čoveče, ovo nije normalno?! Čuju se samo naši’.  I to je bio jedan od prelomnih detalja u meču. Navijači su nam dali ogromnu podršku kada nam je bila preko potrebna. To su momenti koje ću pamtiti celog života“.

Odmah posle toga si rekao da želiš Liverpul u grupi. Želja ti se ostvarila...
„Kada smo se kvalifikovali, rekao sam da bih voleo da igramo protiv najjačih. Lakše je igrati protiv najboljih nego, naprimer, protiv BATE Borisova uz svo poštovanje prema BATE-u. Kada igraš protiv Pariza ili Liverpula, svi igrači žele da odigraju najbolju utakmicu i da izgledaju maksimalno dobro. Istina, protiv Pari Sen Žermena smo morali bolje“.

Protiv koga je bilo najteže?
„Protiv Napolija. Obe utakmice“.

A od igrača?
„Nejmar i Mbapea. Taj nivo... To je nešto neverovatno. Nekada izgleda da mogu da okrenu utakmicu kad požele“.

A najteži defanzivac?
„Za mene Kulibali! Mnogo, mnogo dobar igrač“.

Kako vidiš svoju budućnost u Crvenoj zvezdi.
„Tako što osvajamo titulu. To mi je najvažnije. A onda da opet igramo u Ligi šampiona. Nekad je bila san, sada je legitiman cilj. Uvek želim bolje, tako da se ni bih zadovoljio igranjem u Ligi Evrope. Želim korak dalje u Ligi šampiona. Da prođemo grupu. Takva mi je životna filozofija. Videli smo da možemo da igramo i protiv najjačih. Pravili smo greške koje se plaćaju, ali smo stekli vredno iskustvo da to ne ponovimo. Zato želimo nešto više“.

A šta ako dođe neka megaponuda iz Kine?
„Nije na meni da odlučujem. Imam još dve godine ugovora i klub se za sve pita. Ako im stigne zadovoljavajuća ponuda i ako žele da me prodaju, onda ćemo razgovarati. Meni je lepo ovde. Porodica mi se sjajno oseća ovde i verujem da sam sigurno ovde makar do leta“.

U trenutku kada smo završili intervju, iz druge prostorije je izašao Marko Marin. I počelo je zezanje dvojice nekadašanjih saigrača u Olimpijakosu, a danas u Crvemnoj zvezdi.
„Čoveče, ni ja nisam mogao da verujem kad mi je dao onu asistenciju u Napulju. Ni sad ne znam kuda ju je provukao“, rekao nam je za kraj Ben i otišao sa Marinom.

(FOTO: Star sport)