INTER – Kako je dobro, videti vas opet...

Sa vrha Evrope su pali na nivo prosečnog italijanskog i ispodprosečnog evropskog kluba, a sada su kao neki početnik opet u đačkoj klupi. I sve to za manje od deset godina?! Interov put je bio jako turbulentan otkako ga je Žoze Murinjo popeo na vrh Evrope i ekspresno pobegao osteviši ogromno emotivno pražnjenje matore svlačionice.

Pad sa evropskog trona je bio strmoglav i bolan. Od Militovih istorijskih golova i lomljenja kičme Van Bujtena u Madridu, još samo jednom su igrali u Ligi šampiona, a onda su usledile godine lomova i patnje. Inter je od tada promenio trojicu vlasnika, 11 trenera, nekoliko direktora, gomilu igrača, a situacija je bila sve gora i gora. Evropu skoro da nisu igrali, a u Italiji su često bili ispod svakog nivoa shodnog renomeu kluba. Pod ruku ih je pratio gradski rival Milan. Juventus je to iskoristio i uspostavio strahovladu u Italiji.

Inter je previše vremena proveo sa fanfarama u odavanju priznanja generaciji Triplete koja se te večeri u Madridu ispraznila i otpevala svoje. A nije prepoznao hitnost situacije da dovede prave zamene. Pre svega trenersku. Jer od Rafe Beniteza je sve krenulo nizbrdo... Promašivao je sa trenerima i kasnije i malo po malo krckao ugled i rejting.

Do tog nivoa se srozao da je povratkom u Ligu šampiona zapao u četvrti šešir kao autsajderi iz slabijih liga. Moraće praktično sve od početka. Ali i to je nešto... Makar je na početku sa kojeg se vidi svetlija budućnost. Ulaskom kineskog kapitala i novih ljudi, Inter je zaustavio propadanje i povukao ručnu. Lučano Spaleti je za početak vratio Nerazure u Ligu šampiona.

O nekim velikim ambicijama u elitnom takmičenju ne bi trebalo glasno govoriti. Pogotovo što je Inter u grupi sa Barselonom i Totenhemom koji su klasa ili dve iznad. Spaleti je i dalje u procesu stvaranja tima i najbitnije je da je klubu opet vratio ugled. Ali i da je ulaskom u Ligu šampiona obezbedio novac i čistu zaradu koji su bili neophodni da klub nastavi uzlaznom putanjom i sa neophodnim ulaganjima. Inter počinje da se izvlači iz čeličnog zagrljaja birokratije i finansijskog fer-pleja koji su mu kao teg visili oko vrata. Sada se lakše diše…

Napredak u Seriji A i eventualni prekid Juventusove dominacije ostaju glavni cilj Nerazura. Sa timom jačim nego lane, korak su bliže ovom prvom. Za ovo drugo su nedovoljno blizu, ako je verovati onom što vidimo na početku sezone.

Interove ambicije u Ligi šampiona ne mogu da budu minimalističke. Makar zbog imena kluba, tri titule, armije navijača i krcatog „Meace“ koji je dugo čekao na mušemu i himnu evropskog fudbala. Ali treba biti realan i naći neku meru i balans između očekivanja i mogućnosti.

Prolazak teške grupe bi bio ozbiljan uspeh za Inter. A onda u nokaut fazi, svakom italijanskom klubu raste samopouzdanje i to je već teren na kojem se bolje snalaze nego u grupi kada imaju rezerve za popravni. Italijanima je u DNK da su najbolji pod pritiskom u nokat fazi. Inter taj izgubljeni DNK mora opet da pronađe i nadogradi ga za ova nova vremena.

Ipak, ima tu materijala za optimizam. Pre svega zbog Spaletija koji je iskusan i ozbiljan taktičar i takmičar. Ni ekipa nije tako zelena kao što to govori opšta situacija u kojoj je klub. Radža Najnoglan je igrač za Ligu šampiona, Miranda, Vrsaljko i Asamoa takođe. Handanović je jedan od najboljih evropskih golmana iako će mu ovo zbog Interovih promašenih godina biti debi u Ligi šampiona. Štoperski tandem Škrinijar – De Fraj ima strašan potencijal i može da izraste u neprobojan bedem. Perišić je dokazan igrač koji može da pravi razliku protiv mnogih u Ligi šampiona.

Za Maura Ikardija je konačno kucnuo čas da se pokaže na velikoj sceni i dokaže da li je napadač najviše klase kako ga najavljuju prethodnih godina. U Ligi šampiona i reprezentaciji nije igrao, pa je njegov kvalitet dolazio do izražaja na lokalnom nivou. Sada će da se vidi kakav je protiv najboljih defanzivaca sveta. Iskustva ne fali ni Borhi Valeru, Brozoviću, Kandrevi, ali to ipak nisu igrači prve klase. Što bi možda mogli da postanu Vesino, Keita Balde, Politano i pogotovo Lautaro Martinez, ali njih je potrebno još vremena.

Nevolja je što je Interu odmah potrebna njihova sveža krv kao pogonsko gorivo, tako da će ovo biti sezona zajedničkog rasta i prosperiteta. Ako Spaleti dobro posloži kockice, zakrpi bokove i dobije ono što očekuje od štoperske trojke, to je već tim koji je teško pobediti. Za početak, treba da nađe primarnu formaciju: 3-4-3 ili 4-2-3-1. 

Svakako, lepo je za fudbal što je Inter opet tu. Tamo gde pripada. Milanski hram fudbala je opet dočekao Ligu šampiona, a pred 80.000 navijača i sa neophodnim respektom koji protivnika mora da ima, neće biti lako ni boljim timovima kao što su Barsa i Spursi.

Za Inter je imperativ da protiv PSV Ajnhovena izvuče maksimalan broj bodova i onda bi vrebao šansu. Čak i treće mesto i nastavak takmičenja u Ligi Evrope bi bio napredak u odnosu na ono gde se Inter nalazi prethodnih godina. Pitanje je samo da li Spaleti ima dovoljno dugačku klupu da iznese borbu na dva fronta. A onaj prvi, lokalni front je ipak važniji za Inter, jer razlika u odnosu na konurenciju Rome, Napolija, pa i Milana i Lacija je mala ili ne postoji.  A kontinuitet u Ligi šampiona i novac od nje  neophodan...

(GRAFIKA: Predrag Dučić)
(FOTO: Action images)