El Monira ne zanima raskoš Grada anđela: Kada se čujem s porodicom u Libiji, taj dan je dobar, ali kada se ne jave...

Sve je idealno za Mohameda el Monira u SAD. Barem se tako čini na prvi pogled. Proigrao je, postao je jedan od najcenjenijih igrača u ligi, pogotovo na poziciji levog beka. Snimci njegovog skorašnjeg gola, pa onda odbrane svoje mreže, obišli su svet.

Ali i snimak kako mu je Zlatan Ibrahimović pre nekoliko dana u duelu napravio frakturu lobanje.

Ipak, sve je to samo gledano spolja. Iznutra, libijski fudbaler priznaje da se – raspada. Porodica mu je i dalje u domovini i polovinu dana ne uspeva ni da se čuje s njom. I to ga razdire iznutra, zbog čega ne može da kaže da je skroz srećan i zadovoljan u „Obećanoj zemlji“.
„Teško je, da budem iskren. Ima i dobrih i loših dana. Vremenska razlika je devet sati između Kalifornije i Libije, pa je jedini period kada mogu da se čujem sa porodicom, ako ima mreže tamo, sat vremena pre treninga. Znači, u sedam ili osam ujutru. Ako ih dobijem i kažu mi da su dobro, osećam se mnogo bolje, jer znam da su bezbedni. Ali, ako ne uspem da ih dobijem, onda je to problem. Pokušavam da se koncentrišem na teren, ali to mi je i dalje prvo na umu”, počeo je priču El Monir za Gardijan.

Snalazi se El Monir oko načina kako da pomogne porodici u Libiji. Sada kada je najzad, preko mnogo muka i pregaženog trnja, došao do opipljivog novca i kada bi mogao da pomaže familiji – nema kako.
“Ljudi nedeljama stoje u redovima samo da bi došli do svog novca. Ustaju u dva ujutru samo da bi uzeli broj za čekanje u redu. Vraćaju se u osam u red, jer se banke otvaraju u devet. U tom redu je po 500 do 1.000 ljudi. A, onda se pojavi neki službenik u banci koji počne da ubacuje ljude preko reda. Stare žene, bolesne koje stoje u redu tretiraju kao roblje. Moja majka prima inzulin, koji i kada stigne u bolnice, biva ukraden, da bi mogli da ga preprodaju na ulici“.

Dao bi nekadašnji fudbaler Jagodine i Partizana sve što ima, samo da dovede porodicu kod sebe u Los Anđeles.
“Pitao sam prošle godine da li postoji mogućnost da dovedem porodicu, ali rekli su mi da nije moguće iz političkih razloga. Bogu hvala da još pronalazim način kako mogu da im pomognem. Nadam se da će se situacija poromeniti, jer ne znam još koliko ću moći da nastavim ovako”.

Prisetio se Libijac i kako je počeo haos u njegovoj domovini.
„Niko nije očekivao. Sve se desilo tako brzo. Samo što smo završili prvi deo sezone i pripremali se za nastavak. Počeli su problemi i rekli su nam: „Zaustavićemo ligu na sedam do deset dana, dok se sve ne završi“. Mnogo mojih prijatelja je poginulo na ulici. Kada sam morao da izlazim napolje, nisam znao da li ću se vratiti kući. Nismo imali struju od sedam do 12-1 sat. U junu i julu je postalo veoma teško i što se tiče hrane“.

A, napolju – ludilo, haos, rat. Anarhija.
„Mogli ste da vidite dete od 12 godina naoružano do zuba sa pištoljima i bombama. Svi su tada nosili oružje. Svi su želeli da imaju čime da se zaštite. Niko nije štitio nekog drugog“.

U jeku tog ludila, El Monira je bivši selektor mlade reprezentacije Libije Branko Smiljanić odveo u Srbiju. Zajedno su u avgustu 2011. probali da pobegnu, morali su sedam sati da voze kroz planine da bi utekli od ISIS-a i da bi se dokopali Tunisa.

Dogovoreno je bilo da dođe u Partizan, ali je Partizan na kraju odustao. El Monir je otišao u Jagodinu. Šest meseci nije igrao, a kako nije bio spreman za fudbal, trebalo je da preskoči i ostalih osam. A, kako nije igrao, nije dobijao ni novac.
„Tih šest meseci svakog dana sam razmišljao o tome da želim da se vratim kući. Živeo sam sam, nisam radio ništa, nisam imao novca ni da kupim hleb ili vodu. Ali, da sam se vratio u Libiju, šta bih radio? Nije bilo lige, timova, fudbala, ničega. Nisam mogao da se vratim tamo gde ne bih imao ništa. Morao sam da čekam svoju šansu”.

Šansu je dočekao i igrao dobro, a u sezoni 2012/13 se Al Itihad zainteresovao za njega.
“Bio je to veliki novac. Video sam to kao šansu da promenim život svojoj porodici.

Otišao je u januar 2014. ali u maju je počeo jezivi građanski rat u Libiji. Šest nedelja su se bitke vodile samo oko aerodroma u Tripoliju.
“Moja porodica je živela na 10 minuta od aerodroma. Jednog jutra smo morali da pobegnemo iz našeg doma. Čuli smo da granate kako padaju i pucnjavu. Nije bilo bezbedno, ali morali smo da odemo. Čuli smo da nam je kuća opljačkana, nismo mogli da se vratimo. Posle nekoliko nedelja sam se vratio i video da je kuća rasturena. Sve je bilo pokradeno. Tada smo rešili da odemo”.

El Monir je posle meseci otišao iz Al Itihada bez dobijene plate. Vratio se u Jagodinu, pa otišao u Dinamo Minsk, potom bio u Partizanu, odakle se otisnuo u SAD. Prvo Florida, Orlando, a od decembra je u Los Anđelesu.

Grad anđela. Za mnoge bi bio ostvarenje snova. Kalifornija, Holivud. A, za Mohameda el Monira ništa od toga ne postoji. Samo telefon i zebnja kod svakog poziva hoće li se javiti neko s druge strane žice u Libiji…

Foto: Starsport