Dušan Litmanen

Da, sinoć je to to bila bitka za fudbal i slobodu. Bila je to giljotina po šiji Kralja. A uvek je lepo kad vladar dobije preko grkljana... To je neophodno kada vam se neko popne na glavu i maltertira vas godinama. Atentat je reakcija najluđih, možda i najhrabrijih kad već ostali ne preduzimaju ništa. Neminovnost, pitanje momenta.

A sinoć je baš bilo spektakularno. U stilu Gavrila Principa. Kao Junajted – Porto, kao Deportivo – Milan, kao Monako – Real, kao i taj famozni Kristanbul.... Za to se fudbal gleda, za to se naručuje pivo više, za to se pamti kako ste “tu i tada“ gledali utakmicu “te“ sezone. Po tom događaju merite vremena i sezone u Ligi šampiona... 

Uživali smo sinoć. Bilo je lepo. Prelepo!

Mi to nažalost nemamo od ’92 kad su nas prognali iz elitnog fudbala. Ali imamo tu žicu da saosećamo sa Valensijom, Portom, Monakom, Deportivom... Sinoć sa Ajaksom! Vazda za slabije. A sinoć je to bilo strašno iznad naših standarda.

To nije bio fudbal, to nije bilo iznenađenje. To je bila filozofija. To je bilo vaspitanje!

Deca iz one škole gde te uvek uče da nadigravaš sa drugima i pokažeš klasu. Retko to prođe u Evropi, češće ne. U Ligi šampiona baš retko. Ali mora nekad da proradi. Mora nekad da se vrati. A najslađe je protiv tima u kojem Geret Bejl zarađuje koliko A, B i mladi tim Ajaksa. Sa sve platama, igrača, trenera... ma svih!

Pa još pod dirigentskom palicom momka iz Srbije. Iz Bačke Topole.

Uf, kako je plesao... Uf, kako su se sinoć zbog njega “šibale“ poruke, delili statusi, nametala mišljenja, nazdravljalo... Mi to u Srbiji nismo doživeli baaaš dugo. Imao je Miha onu bombu  Čelsiju kad su nas bombardovali, imao je Mijat onaj gol u finalu, imo je Dejo onu simultanku sa Drim timom kad su bile sankcije... Imao je i Nemanja Vidić velike partije, imao je i Bane Ivanović golove Liverpulu. Ali u istoriji naše zemlje, nijedan fudbaler nije na tako velikoj sceni kao što je“Santjago Bernabeu“ i na tako “ronaldinjovski“ način proneo fudbalsku slavu Srbije kao sinoć Dušan Tadić. Ono što gledamo utorkom i sredom već godinama, nikad nije donelo takvu toplinu oko srca kao sinoć kada je Dušan probadao mač po mač kroz kutiju u kojoj se batrgao Kralj.

Dušan Tadić za profeskorskom katedrom. Srpski Sesk Fabregas. Naše oktriće da i ovako fudbalski nepismeni imamo nešto tako avangardno kao što je “lažna devetka“. Zamislite!

Sekao je linije Reala kao nožem. Kao i pre tri nedelje. Tada mu je sreća okrenula leđa, tada ga je i sudija pokrao. Ali i tada je Madriđanima poslao poruku da želi da se nadigrava. Da ih fudbalski pobedi. Da im ispiše rok trajanja na dinastiji.

Na Bernabeu su aplaudirali Maradoni, Ronaladinju, Anriju, Del Pjeru (Mesiju ne smeju)...  Trebalo je sinoć i Dušanu Tadiću. Odavno nisu videli da ih neko tako razvali. Da ih oduči od fudbala. Bio je to srpski Jari Litmanen. Da, da, onaj Finac kojem smo zavidili devedestih što je glavna “desetka“ u evropskom fudbalu dok je Piksi bio u Japanu, a Deja mučio primicač. Pojavio se neki lik iz Finske i igra fudbal kao da je Brazilac. U onom prelepom Ajaksovom dresu ABN Amro. On je bio poslednji Ajaksov fudbaler pre Dušana Tadića koji je dao šest golova u Ligi šampiona. Onda kada je kao nešto iskusniji majstor fudbala vodio onu Ajaksovu decu (De Burove, Overmarsa, Sedorfa, Klajverta...) na krov Evrope. Zajedno sa brkom Rajkardom i matorim Blindom, Dejlijivim ćaletom koji je sinoć uz Dušana predstavljao glas zdravog razuma onoj Ajaksovoj mlađariji da ne bace petardu u mrežu Reala usred Madridu.

Jari Litmanen je tu sezonu završio sa devet golova u Ligi šampiona, sa “desetkom“ na leđima. Inače, ime Jari je do sredine 90-ih u Holandiji bilo često kao da trenutno u Srbiji  muško dete nazovete Fridrih ili Patrik. Ali već 1995. godine ste u Holandiji imali sedam puta više novorođenčadi sa imenom Jari, 1996. ih je bilo 18 puta više, a 1997. godine čak 21 put više.

Šta mislite, koliko se sinoć Dušana napravilo u Amsterdamu i koliko će ih se roditi u narednih devet meseci?

(FOTO: Reuters)