Drugi čovek - Vladimir Stojković

(Od izveštača MOZZART Sporta iz Antalije)

Mala imena ga "ne rade", protiv velikih blista.

Postao je aksiom - tvrdnja koja se ne dokazuje - da Vladimir Stojković izvlači najbolje iz sebe kad ga unapred otpišu i zapitaju se "koliko će komada primiti?". Na mečevima sa timovima za koje smatra da nisu dorasli njegovom renomeu ima, prema ličnom priznanju, problem motivacije, međutim, protiv aždaja kakva je, na primer, Šahtjor, struji povišena doza adrenalina venama najboljeg srpskog golmana. I počinje šou među stativama...

Prvo odbrana Žunioru Moraesu, koji mu je strpao pet golova u dva susreta sa kijevskim Dinamom, pa sjajnom levom beku Ismailiju (dvaput), potom još jednom Brazilcu Alanu Patriku, te Kovalenku kad je hvatao "živu" u "devedeset". Kolekcija parada, kao da u kakvoj golmanskoj galeriji traži mesto na zidu da okači vredne umetnine... Ulje na platnu nije se rastopilo na suncu nedeljnog popodneva u Turskoj, zadržalo je postojanost i isijava vrednostima najboljeg pojedinca sadašnjeg Partizanovog tima.

Drugi je padež što te parade pokazuju kako su crno-beli igrali protiv jednog od najjačih sastava istočne Evrope. Preciznije, kako su se (od)branili. Nije Stojković uradio ništa neuobičajeno, ništa vanredno, ništa na šta nismo navikli. "A tipical day at the office", što bi rekli Englezi. Pogotovo što je reč samo o kontrolnoj utakmici na pripremama kad suštinski ne bi bilo važno ni da je Partizan izgubio od Ukrajinaca, kao što ne bi trebalo pobedu, koliko god je slatka, glorifikovati.

Nešto drugo je po sredi: način na koji i kad ne brani utiče na ekipu. Ne primećuje se ili ne čuje to na utakmicama takmičarskog karaktera, no tokom najjače provere u Antaliji, primetno je bilo da Partizanov tim živi od saveta pristiglih iz peterca jednako kao onih sa klupe, na kojoj sedi Zoran Mirković. Ne radi se (samo) o bodrenju saigrača - to može i onaj ko ne igra ili publika kad krenu daleko značajnije utakmice - već o saznanju da ih pomera kao u lutkarskom pozorištu. Svestan da uvek ima najbolji pregled igre, jer je pred njim ceo teren, Stojković koristi blagodeti golmanske pozicije da komanduje i upravlja saigračima.

Nije uvek bio takav. Imao je Partizan druge lidere u jesen 2010. kad je posle Mundijala u Južnoj Africi i otpisivanja u Sportingu odlučio da sreću potraži u Humskoj. Dočekali su ga Mladen Krstajić u svojstvu glavnokomandjućeg na terenu, Milan Lola Smiljanić kao jedan od onih koji je "držao" svlačionicu, kumovi Radosav Petrović i Marko Jovanović čije reči su odzvanjale "Zemunelom". Tom grobarskom klanu približio se tako što je radio najbolje što zna - branio. U početku je slušao njih, kasnije oni njega. I mic po mic, evo ga, osam i po godina kasnije, nametno se autoritetom znanja. Postao je stvarni lider Parnog valjka, sa kapitenskom trakom oko ruke, koja bi, prema svim parametrima morala tu i da ostane, bez obzira ko je na terenu, osim ako nije Saša Ilić.

Stojković za vreme utakmice odaje utisak čoveka kome se veruje. Ekipa je sigurna da, ukoliko pogreši, može da očekuje bravure od "osamdesetosmice", pojedinci savet gde da stanu, kad da izađu na loptu, kad da je napadnu, a i sam Vladimir se promenio u odnosu na pomenutu 2010. Na preporuku tadašnjeg selektora Radmira Antića, okrenuo se litaraturi, čita knjige na temu psihologije i motivacije, ističe naslove "Razgovori s Bogom", "Moć podsvesti" i "Tajna uspešnih ljudi". Drugi čovek u odnosu na galamdžiju s početka karijere. I sad se dere, ali u korist tima, bez psovki, sa dosta autoriteta, birajući kako se obraća, na primer, 18-godišnjem Svetozaru Markovću, a kako,  31-godišnjem Zoranu Tošiću. Ista poruka, samo različito preneta. Možda baš iz knjiga prepisan recept.

Ako je uspeo da prilagodi sebe potrebama Partizana, da postane drugi čovek u odnosu na onog kad je dolazio, ima li Vladimir Stojković pravo da tek tako odbaci ideju o trenerskom poslu po okončanju karijere? Da onog trenutka kad baci rukavice u stranu kaže "to je to, nema više". Često je govorio da ga ta ideja ne zanima, bar ne još, ali čovek u zrelom dobu sam sebe preispituje i možda su ovo baš te godine u kojima će Veliki Vladimir odlučiti da krene putem njegovih saigrača iz reprezentativnih dana, Nemanje Vidića i Dejana Stankovića, pa da i on upiše kurs za trenersku licencu.

Pogotovo ako se zna da je svojevremeno pričao da neće u Humsku, pa u njoj završio, ne tako davno da je vreme za drugi rastanak, pa potpisao novi ugovor, možda i to što Vladimir Stojković sad ne želi da bude trener nije konačna, već samo privremena, odluka. Da može da se preobrazi u bliskoj budućnosti, pa da komande čoveka koji je uspeo da preobrati sebe vidimo u drugačijoj ulozi. Na klupi. Ili, makar pored šefa struke, kao trenera golmana.

Šteta bi bilo da znanje - a zna mnogo - ne pokuša da ne prenese drugima. Jer, veliki si kad daješ. I kad menjaš sebe.

FOTO: FK Partizan, Starsport