Da li je kasno za poslednji veliki transfer karijere?

Besni navijači Sautemptona već su počeli da mrze po društvenim mrežama: Marku Hjuzu treba zabraniti da radi u Premijer ligi nakon što se odrekao Dušana Tadića za tričavih 11.400.000 evra. Euforični Holanđani uveravaju: Ajaks sada komotno može da traži i 50.000.000 evra za 30-godišnjeg majstora!

A da li je Dušan Tadić već odustao od ambicija da se sa statusom veterana dokazuje po najvećim klubovima sveta? Sudeći po njegovoj izjavi odmah posle vanvremenskog izdanja u pobedi od 4:1 protiv Reala Tadić bi radije da se skrasi u Amsterdamu i poslednje godine igračke karijere dočeka na funkciji životnog učitelja Ajaksovih mladih lavova.

Svima nama zaljubljenima u Tadićev odnos sa loptom tako je ostavio da se pitamo: da li je ipak mogao više?

Nije da je završio, naravno. Ima Tadić pred sobom još nekoliko sezona na najvišem nivou, u najskorijoj budućnosti i to četvrtfinale Lige šampiona. Ima i te kvalifikacije za Euro 2020, mada se ni od takvog asa ne očekuje da Srbiju učini makar konkurentnom za nekakvo polufinale, o titulama i da ne pričamo.

Ali posle sinoćnjeg plesa na stadionu “Santjago Bernabeu”, posle izvedbe kojom je učinio da neki od najboljih igrača planete nemoćni vrte glavama, pojavilo se i ono zrnce ljubomore. Zašto Hrvati imaju Luku Modrića u Realu i Ivana Rakitića u Bareloni, dok je naš Duća “samo” prolazna senzacija, nikako istinska veličina? Ugledna Gazeta delo Sport lepo je to opisala: Tadić je do 30. godine stigao sa ugašenim farovima i tek ih je u Madridu upalio i obasjao fudbalski svet.

Ima onih koji će više po navici posegnuti za njegovim mirnim, vojvođanskim mentalitetom, mada bismo imali šta tu da progovorimo, jer ovde se često zaboravlja da je već u prvoj sezoni u Premijer ligi davao golove Arsenalu (2:0), Mančester junajtedu (1:0), Čelsiju (1:0) i Sanderlendu u kanonadi od 8:0 koju je začinio sa četriri asistencije. Potom je u sezoni 2015/2016 podigao lestvicu i takmičarski ciklus završio sa osam pogodaka i čak 13 asistencija u Premijer ligi, računajući tu i tri u pobedi protiv Mančester Sitija (4:2) Manuela Pelegrinija ili dve protiv Totenhema (2:1) Maurisija Poketina.

Naravoučenije, utisak može da prevari, pa se tako u Srbiji primilo uverenje da Tadić puca pod pritiskom. Baš suprotno. Utisak je da Tadić voli svetla reflektora, velike utakmice na kojima može da pokaže šta zna. Setite se samo kad je na početku karijere krenuo na Radosava Petrovića.

Setite se i da je baš Dušan Tadić bio najbolji igrač reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za Mundijal u Rusiji. Mi se recimo sećamo kako je ta “mirna laloška glava“ besno udarala po travi terena u Tbilisiju dok je Gruzija u ključnoj utakmici vodila sa 1:0 i pride držala Orlovima čas fudbala. Sve dok Tadić nije pogodio sa penala i potom spakovao golove Aleksandru Mitroviću i Mijatu Gaćinoviću. Kad je Feliks Cvajer odsvirao kraj Tadić je iscrpljen pao na kolena. Tek tada.

Problem dakle nije u tome što je Tadić ponikao u Vojvodini gde “pritisak ne postoji“. Navodnici treba da stoje baš na reči “problem“, jer u Tadićevom slučaju “problem“ je to što on nije odrastao u Crvenoj zvezdi ili Partizanu pa veći deo Srbije jedinu emotivnu vezu sa njim ima preko reprezentacije, a u 21. veku su se uz nju uglavnom vezivale nekakve negativne emocije. Toga se seća i sam Tadić, cela Srbija sada se verovatno smeje danima kada je Radovan Ćurčić precrtao Dušanovo ime sa spiska reprezentacije. A nije smešno. Žalosno je.

Ima naravno i Tadićeve krivice. Poslednje dve sezone na stadionu “Sent Meriz“ jednostavno nisu bile uspešne kao prve dve. Imao je i tu nesreću da su Sveci tih godina delovali kao najozbiljniji biznis koncept Premijer lige. Za ogromne pare su prodavali Morgana Šnajderlina, Sadija Manea, Virdžila van Dajka... Nije morao da raspodaje. Odrekao se samo – ambicija.

Možda i tu leži uzrok tog Tadićevog tihovanja u poslednje dve premijerligaške sezone. Ispao je iz ritma. Ne samo igračkog, već životnog. Savršeno mu je sve išlo dok je u inostranstvu na svake dve godine pravio korak više. Groningen. Pa Tvente. Zatim Sautempton. Problem je samo što se tu zadržao duže no što je trebalo. I sam je kasnije u prvenstvu Engleske govorio kao o tuči, naspram holandskom poznavaju fudbalske igre.

Ono što mi ne razumemo: kako je dođavola takav fudbalski biser ušao u četvrtu deceniju bez makar jednog trofeja u vitrini? Dva puta finale Kupa sa Vošom, jednom sa Sautemptonom, najbolji asistent Eredivizije u dva navrata, Zlatna lopta za najboljeg fudbalera Srbije za 2016. godinu.

Možda baš zato – Ajaks?
“Zbog ovoga sam došao u Ajaks. Znam da Frenki de Jong ide, ali pokušaću da ubedim ostale momke da ostanu. Pa da zajedno iskusimo još mnogo ovakvih predivnih večeri. Ja ostajem, tu nema dileme”, poručio je Tadić posle pobede nad Realom, dok se na holandskom Skaju vodila polemika o tome da li bi Duća legao Bajernu sad kad odu Frenk Riberi i Arjen Roben i da li je 50.000.000 evra malo za igrača ovakve klase.

A godine?
“Kad igraš na ovakvom nivou godine više nisu važne. Ljudi jednostavno sebi kažu: ovog moramo da imamo”, rekao je bivši fudbaler RKC-a, sada ugledni komentator Rene van Rajsvajk.
“Laganih 50.000.000 evra za Tadića. Toliko može da uzme Ajaks”, dodaje.

Pitanje svih pitanja je: koliko može da uzme Tadić? Ne para. Trofeja.

(FOTO: Reuters)